Vest da je Evropski parlament usvojio rezoluciju o Srbiji u čijem se amandmanu naglašava da je priznavanje genocida počinjenog u Srebrenici, kao i puna saradnja i prihvatanje presuda Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, osnovni korak Srbije na putu ka pristupanju Evropskoj uniji, u stvari, nije bila nikakva novina. Analitičari koji prate proces evrointegracije Srbije očekivali su da će se, nakon dugogodišnjeg i kontinuiranog negiranja ratnih zločina sa najviših nivoa vlasti, a posebno genocida u Srebrenici, iz Brisela pojaviti i takav zahtev.

Iako ova rezolucija nije obavezujuća, može se očekivati da će je države Evropske unije slediti i ona može u političkom smislu postati neformalno Poglavlje 36 pregovornog procesa Srbije sa Evropskom unijom. Nema sumnje da je okidač za ovakvu odluku Evropskog parlamenta bila nedavna izjava premijerke Srbije Ane Brnabić, kojom je ona, takođe, negirala genocid u Srebrenici. Ali, premijerka Brnabić u tome nije prva. Otvoreno negiranje ili nelagodno prećutkivanje genocida u Srebrenici dvoipodecenijski je kontinuitet svih vlasti u Beogradu – od Slobodana Miloševića do Aleksandra Vučića.

Najkritičnije je, ipak, poslednjih meseci. Haški osuđenici u Srbiji uživaju podršku vlasti i medija bliskih vladajućim strukturama. Krajem prošle godine haški osuđenik Vladimir Lazarević, bivši komandant Prištinskog korpusa i Treće armije Vojske Jugoslavije, počeo je da drži predavanja na Vojnoj akademiji. Vladajuća Srpska napredna stranka organizovala je početkom prošle godine tribinu na kojoj je govorio osuđenik za ratne zločine Veselin Šljivančanin. Evropska narodna partija, čiji je SNS pridruženi član, tražila je da se vladajuća stranka ogradi od takvih ličnosti. Svojevremeno je iz iste Evropske narodne partije bila izbačena nekad vladajuća Demkratska stranka Srbije Vojislava Koštunice upravo zbog nedoslednosti sprovođenja tih vrendosti.

Mladić i njegova lična hroničarka

Sudska vlast takođe je naklona haškim osuđenicima. Osam aktivista Inicijative mladih za ljudska prava – YIHR krajem oktobra kažnjeni su novčanom kaznom od 400.000 dinara (oko 6.600 evra) za kršenje javnog reda i mira na pomenutoj tribini, zbog duvanja u pištaljke za vreme Šljivančaninovog govora i transparenta „Ratni zločinci da zaćute da bi se progovorilo o žrtvama“. Za svaku osudu je dodeljivanje nagrade paradržavnog Društva novinara Vojvodine „Zlatno pero“ za doprinos razvoju novinarstva Ljiljani Bulatović Medić, autorki knjiga o Ratku Mladiću i njegovoj ličnoj hroničarki, koja otvoreno negira genocid u Srebrenici, a koju joj je prošle nedelje uručila pokrajinska sekretarka za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama Dragana Milošević u zgradi Pokrajinske vlade Autonomne pokrajine Vojvodina.

Vrh cinizma je komentar predstavnika srpskog Saveta Regulatornog tela za elektronske medije – REM) na direktno uključenje Mladića iz Haga u program televizije sa nacionalnom frekvencijom da se radi samo o borbi za tržište i gledanost… I to su pojedini veoma eklatantni primeri ne samo povezanosti političkih elita iz raznih grana i nivoa vlasti sa ratnim zločincima iz devedesetih, već i jedan širi proces revizije nedavne istorije, rehabilitacije njenih aktera i uostalom negiranje zločina. Odavno je zaključeno da Srbija (Hrvatska takođe) ne poštuje autoritet Međunarodnog suda pravde Ujedinjenih nacija i da od pomirenja u regionu neće biti ništa. U tome joj veoma iskreno pomaže Rusija, koja je 2015. godine u Savetu bezbednosti UN-a velikodušno stavila veto na Rezoluciju o Srebrenici.

Naprednjačko-socijalistička koalicija prevarila je Zapad i neiskreno ušla u Briselske pregovore samo da bi se uz njegov blagoslov sa vlasti srušilo petooktobarske političke partije. Dijalog između Beograda i Prištine već duže vreme pretvoren je na farsu i teatar, koji je sve samo ne „sveobuhvatna normalizacija odnosa Srbije i Kosova“, odnosno posebno naglašeno pregovaračko Poglavlje 35. Saradnja Srbije sa Rusijom je sigurna rampa Beogradu u evrointegracijama barem još u tri poglavlja, a to su 21, 30 i 31, koja se odnose na energetiku, spoljnu, bezbednosnu i odbrambenu politiku.

Srbija ne samo da neće priznati Kosovo, već neće sledeti ni spoljnu politiku Evropske unije i uvoditi sankcije Rusiji, o čemu se iz Beograda skoro na dnevnom nivou izjašnjava, bez da se to od Srbije eksplicitno traži. Posebno je pitanje integracije u NATO alijansu, koja je, u uslovima posledica ukrajinske krize, sigurno nepisani uslov predučlanjenja u Evropsku uniju. Rusi trljaju ruke i po pitanju naoružavanja Srbije, na šta Zapad već duže vreme takođe upozorava. Takvim tempom Troja sigurno neće otvoriti svoja vrata ruskom drvenom konju.

Daleko je ‘Evropa-tvrđava’

Ni Beogradu se u Evropsku uniju ne žuri, o tome je takođe nedavno govorila premijerka Brnabić. Naprednjačko-socijalistička koalicija sve vreme ima dvolični odnos prema Evropskoj uniji. Preko tabloida, kojima se hrani Srbija i koji su pod direktnom kontrolom vlasti, vodi se potpuno antiEU i putinofilska politika, dok stvari sasvim drugačije izgledaju zvanično i za spoljnu upotrebu.

Već sad je mnogo sigurnih izgovora zašto u bilo kom trenutuku mogu da se napuste obećanja Zapadu i po potrebi izađe iz Briselskog dijaloga. I to dramatično razočarenje amandmanom o Srebrenici u Evropskom parlamentu, kao da se u Beogradu nije znalo za ozbiljnost Evropske unije gde se sve vreme genocid tretira kao najveći zločin u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Tek posle genocida u Srebrenici 1995. godine Zapad je konsolidovao svoj stav i vojno-politički ozbiljno intervenisao na Balkanu, u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Zato se uzaludno čeka da će se Srbija ubrzo pridružiti „Evropi-tvrđavi“ Viktora Orbana i Jaroslava Kačinskog i oživet poznati diskurs da je branik od najezde imigranata iz nehrišćanskih, pretežno muslimanskih država.

Međutim, Zapad će i po drugi put konsolidovano i odlučno nastupiti kada je u pitanju negiranje genocida u Srebrenici. Okolnosti na Starom kontinentu su se promenile i demokratski svet neće rizikovati da im se pokušaj relativizovanja genocida nad muslimanima na Balkanu na talasu islamofobije kao bumerang varti u njihove vlastite države u obliku rasta populizma, uspona ekstremne desnice i revitalizovanja fašizma.

(Al Jazeera)