Među udarnim vestima o koroni poslednjih dana je i ta da mladi, studenti u Srbiji odbijaju da se vakcinišu, uprkos tome što se virus sve više i među njima širi.

Krajem marta i početkom aprila od oko 50.000 studentata u Novom Sadu, vakcinisalo se svega nekoliko stotina. Slična je situacija u Nišu i Kragujevcu.
Glasnogovornici studenata izjavljuju da je među tom populacijom loš odziv na vakcinaciju, između ostalog, jer kruži ubeđenje da vakcine utiču na plodnost. Da li su mladi zaista zadrti antivakseri?

Potpuno nepoverenje u državu

Mogli bismo u startu celu tu populaciju nazvati budalastom, jer uz dramatični svakodnevni mortalni broj 40 igraju kolo „Neće Gara da primi vakcinu“, ili zaostalom u odnosu na prethodne generacije, ali to bi bila ogromna greška. Reći da je 90 odsto studenata, posebno van Beograda, potpuno naivno – očigledno je netačno. Prvo, problem je stvoren od samog početka jer su samo u „prestonici“ studenti mogli da biraju vakcinu, za razliku od onih iz „unutrašnjosti“.

Drugo, mladi su u slučaju vakcinacije i po pitanju javnog zdravlja sigurno sebični, ali je tu situaciju nemoguće posmatrati izolovano ili istrgnuto iz konteksta ne samo ludila pandemije i epidemije u Srbiji, već i globalnog nepravednog neoliberalnog sveta koji im se jedino nudi.

Kada je reč o Srbiji, potpuno nepoverenje mladih u državu koja organizuje imunizaciju, pa samim tim i nepoverenje u nauku i naučnike sasvim je logično. Ko se prvi u udarnim terminima cerekao i slao žene u šoping u Italiju, da bi kasnije krajnje histerično sve zatvorio kako bi dobio izbore? Ko je zatim ponovo raspustio narod, da bi ih selektivno zatvarao, puštajući privilegovane i uništavajući malu i srednju privredu koja u lokdaunu sklapa kraj s krajem? Ko je državnim ordenjem nagradio glavnog klovna TV ekrana dr Nestorovića i hapsio antivaksere za širenje lažnih vesti? Uostalom – ko je obećao da će se prvi vakcinisati i tako već pet puta, da bi kasnije od svega odustao i za slabi odziv krivio vlastiti narod?

Iz cveta u pesnicu

U takvoj situaciji, kap sa vakcinom kod mladih verovatno je prelila čašu. I možemo reći da su kćeri i sinovi konzervativniji od svojih majki i očeva, ali ne možemo da isključimo opravdanost njihovog straha za budućnost. Da sterilitet izazivaju vakcine protiv korone – potpuna je neutemeljena dezinformacija. Ali da je globalni fertilitet ugorožen zagađenjem i stresnim načinom života, takođe je nesporna činjenica. O tome govore studije, jedna od njih je američke reproduktivne epidemiološkinje Šene Svon (Shanna Swan) koja smatra da je zbog hemijskog zagađenja već duže vreme, posebno u razvijenom delu sveta, prisutna ozbiljna kriza fertiliteta, koja će u sledeće dve decenije još drastičnije kulminirati.

Vakcina je u celoj toj sumornoj slici bila pogrešna kap, ali možda i poslednja linija iracionalne odbrane onog jedinog što tom uzrastu ostaje… A šta drugo ostaje generaciji mladih u Srbiji, kojih skoro 70 odsto želi da nakon školovanja napusti zemlju, ne videći smisao u političkoj borbi kao što su njihovi prethodnici devedesetih? Šta mogu da čuvaju oni kojih takođe 60 odsto, između 25 i 34 godine, živi zajedno sa svojim roditeljima, ali zato mnogi od njih imaju dostojanstvo da egzistenciju ne rešavaju članskom kartom u vladajućoj stranci? Ko da savetuje mlade koji s razlogom ne veruju medijima, jer većina ima agendu koja se ne bavi problemima i vizijom mladih?
I sve vreme pod pritiskom države i patrijarhalnog društva – „Rađaj, ne odgađaj!“.

Mladima ostaju očajne društvene mreže i beskonačna imaginacija, prirodno okrenuta mirisu polena i lakoći leta leptira… I nije problem samo u ugroženom spermogramu 21. veka, tek kasnije slede problemi kako izdržavati porodicu, podići decu, koja će, opet ako se ništa ne promeni, poželeti i njih da napuste.

Ovaj tihi bojkot mladih je signal. Sa njima treba da razgovara neko u koga imaju poverenja, ko će vlastitim autoritetom i primerom da dekonstruiše njihove strahove i nedoumice; da ih ubedi da su vakcine „epidemijski bedem“. Ali i da im vrati nadu da je moguće bolje društvo bez podaništva i prekarnog PPP ugovora.

Definitivno da se tu radi o studentskom otporu. Ali to nije onaj iz devedesetih okrenut protiv jednog diktatora i njegove stranke. Ovaj, za sada, pasivan otpor je protiv jednog bezalternativnog koncepta koji omladini ne nudi budućnost i ne vidi ih kao deo rešenja. Otpor, koji ukoliko političke stranke, posebno one opozicione ne budu osluškivale i pokušale da ih uključe i artikulišu njihove zahteve, ubrzo će se iz cvetića pretovriti u neobuzdanu pesnicu.

(Autonomija, foto: Pixabay))