Treći dan pune agresije Ruske Federacije na Ukrajinu, 26. februara 2022, na YouTube pojavio se snimak obraćanja samoproglašenog lidera navodne rusinske republike Podkarpatska Rus Petra Gecka, koji je pozvao Putina da stvori rusinsku separatističku najzapadniju pravoslavnu državu.

Uz zastavice Ruske Federacije i Rusina Zakarpatja, Gecko je u svom petominutnom obraćanju emotivno izložio istoriju „stradanja“ Rusina u Ukrajini i na kraju podvukao crtu, da će svim ovim mukama nakon ruske „specijalne vojne operacije“ konačno doći kraj.

Gecko se svojim pristalicama obratio iz Moskve, gde je iz Užgoroda pobegao 2014. godine, nakon ukrajinske Revolucije na Majdanu. U međuvremenu je u odsustvu dva puta pravosnažno osuđen, prvi put na 12 godina zatvora još do ruske agresije i drugi put u aprilu ove godine na 20 godina lišenja slobode, zbog državne izdaje i separatizma u najzapadnijoj ukrajinskoj Zakarpatskoj oblasti.

Nejasno je koga predstavlja taj rusinski „kuhinjski Karađorđe“, kako online fenomen sličnih besnih desničara u Srbiji duhovito naziva Teofil Pančić. Ustanak koji je samozvani rusinski premijer planirao, na YouTube ima skoro 33 hiljada pregleda, ali niko i nikada nije video realne ljude koji bi u Ukrajini podržavali njegovu ideju. To je nedvosmisleni dokaz da se isključivo radi o projektu ruskih tajnih službi i ničem drugom.

Daleko je ozbiljniji drugi slučaj vezan za Rusine u Ukrajini, na Zakarpatju. Prvi pravosnažno osuđeni (tri godine uslovne kazne) za rusinski separatizam u Ukrajini još 2012. godine bio je sveštenik Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovskog patrijarhata i lider rusinskog udruženja Sojm podkarpatskih Rusina (Сойм подкарпатских русинов) protojerej Dimitrij Sidor. Lider te organizacije je duži period javno pozivao na stvaranje iste izmišljene države Podkarpatska Rus na Zakarpatju, za koju je tražio da bude priznata kao „subjekt međunarodnog prava“, čime je pozivao na nasilno rušenje ustavnog poretka Ukrajine.

Dimitrij Sidor je priveden i prošlog decembra, za vreme pretresa koji je Služba državne bezbednosti Ukrajine sprovela u objektima Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovskog patrijarhata po celoj Ukrajini, pod sumnjom da su u političkoj i vojnoj službi neprijatelja iz Kremlja.

Predsednik Zelenski dugo nije reagovao na upozorenja koja su dolazila sa strane, da je Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovskog patrijarhata u ulozi antidržavnog aktera i ruskih jataka. U aprilu ove godine Sidor je krivično optužen i sledi mu novi sudski proces zbog širenja međuverske mržnje, zato što je na svojim propovedima pravoslavne vernike koji planiraju da pređu na gregorijanski kalendar (a to je skoro polovina) nazvao „bezbožnicima-satanistima“.

Uticaj paroha Hresto-vozdviženske crkve u Užgorodu, Dimitrija Sidora, neuporedivo je veći od uticaja samozvanog getmana Gecka, iako nema sumnje da su Gecko i Sidor na platnom spisku iste firme – FSB-a. Prošle nedelje, Skupština Zakarpatske oblasti donela je odluku, kojom se poziva na gašenje delatnosti antidržavnih verskih zajednica, imajući u vidu prokremljivsku Ukrajinsku pravoslavnu crkvu Moskovskog patrijarhata, kojoj pripada trećina vernika te oblasti.

Najveća međunarodna krovna organizacija Rusina – Svetski kongres Rusina, još ranije se distancirao od sveštenika Sidora i ne naseda na provokacije Gecka. Istovremeno dok je samoproglašeni premijer Podkarpatske Rusi delio zapadnu Ukrajinu, Svetski kongres Rusina (njegov izvršni organ Svetski savet Rusina) jasno je izrazio solidarnost sa Ukrajinom i osudio anticivilizacijski vojni napad Rusije. Međutim, Svetski kongres Rusina nije propustio priliku da podseti da saoseća sa Ukrajinom, iako ona nije priznala Rusine kao poseban narod.

I tu je ceo kuršluz rusinskog pitanja u srednjoj Evropi. Rusini žele da ih Ukrajinci priznaju kao poseban narod, dok Ukrajina tvrdi da je „Rusin“ njen istorijski etnonim. Ovom konfuzijom dobro manipuliše Rusija, ali i pojedine države na čijoj teritoriji žive Rusini.

Pa ko su, u stvari, Rusini? Veoma pojednostavljeno rečeno, Rusini su svi oni koji su u XX veku zadržali stari naziv te zajednice ili se zbog raznih razloga nisu integrisali u kompleksnu višemilionsku naciju Ukrajinaca. Upravo zbog toga postoji uzajamno nerazumevanje između te dve grane jednog etnonima: jedan deo Rusina smatra da su poseban od Ukrajinaca narod, a Ukrajinci u tome povremeno vide raskol, tendenciju separatizma i agresivno mešanje Moskve, ali i drugih država u njihova unutrašnja pitanja. Istorijski, Ukrajinci taj naziv smatraju svojim jer su se svi oni u prošlosti nazivali Rusinima, poput kneginje Kijevske Rusi i kraljice Francuske Ane Jaroslavne (XI vek), pesnika i političkog proroka savremene Ukrajine Tarasa Ševčenka (XIX) i erudite Ivana Franka (XX vek).

Sve ovo bilo bi korisno gubljenje vremena petkom u susednom pabu uz pivo i borovičku, da u Ukrajini ne bukti ozbiljan evropski rat, koj preti da preraste u svetski. Uoči raspada SSSR-a, Moskva je na razne načine pokušavala da od Zakarpatske oblasti stvori „zamrzniti konflikt“ „Ruteniju“, ili „Podkarpatsku Rus“, koji joj je u geopolitičkom i bezbednosnom smislu mogao biti dragoceniji od Pridnjistrovlja, stvorenog u Moldaviji. Takva rusinska kvazi država postala bi direktna pretnja Višegradskoj četvorki, a posebno Briselu.

Sve države članice NATO-a, koje su se ranije možda i igrale vatrom oko rusinskog pitanja, danas to više ne čine, jer je pitanje očuvanja Ukrajine važnije po njihovu i evropsku bezbednost. I sami ukrajinski političari manje potpaljuju rusinsko pitanje i požar u vlastitom domu zarad dnevnopolitičkih poena, slično kao što je svojevremeno uoči izbora Dačić u Preševskoj dolini hapsio amnestirane pripadnike OVPMB-a.

Ono što ostaje realno opasno u rusinskoj priči iz moskovske kuhinje je narativ koji se širi svim državama gde žive Rusini, pa i u Srbiji. Mnogi Rusini ni sami nisu svesni da su u tuđoj službi. Polittehnološku priču o Rusinima kao žrtvama Ukrajine i Zapada, pojedini mediji neprovereno prenose. Kao žrtvama ukrajinske nacionalističke politike koja ne priznaje Rusine, iako su na popisu 2001. na Zakarpatju imali pravo da se izjasne i bilo ih je zvanično oko 10.000 (od svega skoro 1,3 miliona građana u toj oblasti). Manipulacija referendumom pred raspad SSSR-a, koji se netačno naziva izjašnjavanjem o nezavisnosti Zakarpatja. Zatim o genocidu nad Rusinima u Austrougarskoj i za vreme Prvog svetskog rata. Zatim o jedinstvenom pravoslavnom narodu, kome se brani pravo na jezik, školu i veru. A tu su i novi momenti, da su nevini Rusini mobilizovani i ginu za Ukrajinu. Izlizana antizapadna priča o jedinom „pravom bratu“ svih „malih Rusa“, ali i „velikih Srba“ – „velikoj Rusiji“.

(Autonomija)

Tekst je deo projekta “Analiza antizapadnih narativa u Srbiji” koji sprovode Nezavisno društvo novinara Vojvodine i portal Autonomija. Projekat je podržala Ambasada SAD u Srbiji.