Devetsto četrdeset jedan dan rata Rusije protiv Ukrajine. Rusi su raketama i dronovima napali šest ukrajinskih centralnih i južnih oblasti. U gradu Krivij Rih, u Dnjipropetrovskoj oblasti pogođena je stambena zgrada, poginulo je troje civila, još troje je ranjeno.

Među poginulima su dvanaestogodišnji Maksim i njegova baka. Deo njihove porodice služi u Oružanim snagama Ukrajine, a brat je u zarobljeništvu u Rusiji. Jedan od branilaca Mariupolja.

Lavov je manje na udaru, ali se posledice nedavnog raketiranja hipersoničnim „Kindžalima“ starog dela centra grada još uvek vide. Leopolis je glavni logistički i tranzicioni čvor na zapadu zemlje.

U Ukrajinu ulazimo sa humanitarnim konvojem iz Švedske, koji vozi pet ambulantnih i troje vatrogasnih kola. Ogromna je podrška EU Ukrajini, a posebno susedne Poljske. U znak solidarnosti, mnoge poljske institucije uz svoju nacionalnu, evropsku i regionalnu ističu i ukrajinsku zastavu.

Reklame pored puteva u velikoj su meri militantne prirode koje veličaju Oružane snage Ukrajine. Piše se nova istorija te zemlje, koja će izroditi nove heroje i mučenike. Nova imena ulica, trgova i bulevara.

Dugo nisam verovao Ukrajincima kada su mi 90-tih godina pričali da imperijalna Rusija više od veka želi da ih kao narod uništi. Uvek mi se činilo da preuveličavaju tu opasnost u modernom veku, sve do 24. februara 2022. godine kada je na njih Putin udario svom silom.

To je zato što sam poreklom iz Srbije, a tu sve do danas nema svesti o genocidu i etničkim čistkama koje je organizovala naša država u susednim postjugoslovenskim republikama.

Grad uveče vrvi od mladih ljudi, punih optimizma. Mnogi od njih će završiti u uniformama i na frontu, ako se rat oduži.

Steže me u grlu, od stresa pijem puno vode. U Ukrajini očekujem depresiju, umor od rata. Setio sam se kako sam i ja bežeći od služenja u srpskoj vojsci, koja je za razliku od ukrajinske bila agresorska, pre tačno trideset godina stigao u Lavov i tu završio studije novinarstva.

Od početka rata redovno se čujem sa prijateljima i kolegama iz Ukrajine, ali fizičko prisustvo je nešto drugo. Izmešane emocije – radost, uzbuđenje, bes, tuga za onima koji više nisu sa nama za stolom.

Jedan od njih je Jevhen, filozof, filolog i prevodilac. Visok, nežne građe, niko od nas nije mogao ni da pomisli da će prvog dana rata da se dobrovoljno prijavi u vojsku i juriša na ruske tenkove. Dva puta je bio ranjen, pole čega se vraćao na prve linije fronta. Žeku je pogodio ruski snajper 31. decembra pretprošle godine u čuvenim bitkama kod Bahmuta. Samuraj našeg vremena.

Sedimo i razgovaramo. Svi su svesni da će Ukrajina ekonomski teško izdržati ako se rat oduži još više od godinu dana.

„Varga, rat je, ali život u Ukrajini nije stao. Borimo se za naše vrednosti“ – čerčilovski kaže drugar Jurko, koji je od početka rata otvorio tri ukrajinske privatne škole raznih profila (otvranje još dve je u postupku), sa 1200 đaka. On je u Lavovu sa svojim poslovnim partnerima pre agresije vodio veoma popularan ugostiteljski biznis. Iako su turisti faktički nestali, a njihov biznis se približio ivici funkcionisanja, Jurko i njegove kolege hrabro su napravili taj altruistički korak.

Natalija istražuje korupciju za vreme rata i nekretnine ukrajinskih oligarha, čiji pipci sežu i do Zapadnog Balkana. Bolji su odnosi između novinara iz Srbije i Ukrajine, nego zvaničnika.

Roman je spiritus movens jedne od najstarijih ukrajinskih grupa „Mertvy Piven“ (Dead Rooster). Specifičnost benda je da su im prioritet tekstovi u odnosu na muziku. Oni su kroz rok muziku provukli najlepšu poeziju klasičnih i modernih ukrajinskih autora poput Ševčenka, Antoniča, Andruhoviča, Neboraka, Žadana i Musakovske.

23:30h. Zapričali smo se, a treba požuriti da se stigne do svog doma pre policijskog časa koji traje od ponoći do pet ujutru. Molim drugara da mi pozove taksi. Vidi se da odavno nisi bio tu, nemoguće je više pozvati taksi telefonom, kaže on i smeje se.

Ukrajina je postala jedna od najdigitalizovanijih tranzicionih država. Servis „Djija“ (ukrajinska skraćenica za „Država i ja“) je njihova „džepna država“. U telefonu je sve – lična karta, vozačka i zdravstvena. Sve potvrde i plaćanja idu preko „Djije“. Virtualna država jedna je od garanacija opstanka Ukrajine u uslovima neprekidnog agresivnog rata, sa skoro pet miliona interno raseljenih i još toliko ukrajinskih izbeglica u inostranstvu.

Od nedavno preko virtualnog matičara sa nekoliko klikova u Ukrajini može da se sklopi brak. Prva moja reakcija bila je – pamet u glavu. Ali to više nisu Ukrajinci iz raznih stereotipa 90-tih, to su milionske košnice volontera, novinara, privrednika, studenata koji na razne načine pomažu u odbrani države.

Više od 67 hiljada žena služi u Oružanim snagama Ukrajine, od toga deset posto je na prvim linijama fronta. Međutim, daleko je to od idealne slike otvorenog društva. Ženama je veoma teško da se probijaju po hijerarhijskoj vertikali, a oružane snage još uvek su pune predrasuda.

Međutim, prošle godine u avgustu u Harkovu je organizovana prva LGBTK+ svadba – tridesetogodišnje oficirke Aline i zaštitnice prava LGBTK+ Stanislave. Fotografija sa dve venčanice i ceremonijom u centru grada obišla je svet. Time je poslata jaka poruka da Ukrajina ne samo da ratuje za odbranu svojih teritorija, već i za opšte demokratske i liberalne vrednosti.

Glavni problem tek predstoji, jer je harkovska svadba dve mlade bila samo predstava. U Ukrajini ne postoji zakon koji bi regulisao istopolne brakove, za njega će takođe biti potrebno snage za borbu protiv ne manje opakog unutrašnjeg neprijatelja, kao što su korupcija, recidivi sovjeta i ukorenjeni patrijarhat.

(Autonomija)