Putin nije izvršio vojnu agresiju samo na Ukrajinu i demokratske vrednosti. On je masovnim represijama, staljinistički krenuo protiv vlastitog naroda koji je protestovao protiv rata. Bilans nedeljnih antiratnih protesta u 55 gradova Rusije, na koje je iz zatvora pozvao Aleksej Navaljni, je više od 4,5 hiljade uhapšenih i više desetina pretučenih.
Pendreci u Rusiji, tenkovi u Ukrajini, nuklearne glave okrenute prema Zapadu. Kakav je to politički režim koji ugrožava ne samo evropski, već i svetski poredak i mir?
Loša procjena
To je Putinov lični režim i nije ga on stvorio preko noći. Nije ga stvorio ni sam i ne bez podrške svetskih sila koje drže ključeve mira u Savetu bezbednosti UN-a.
Nije se dobro procenilo opasnost da se od 2008. godine u Kremlju razvija pravo zlo 21. veka, kojeg je zbog nuklearnog naoružanja već sada teško zaustaviti. Tada je Rusija napala na Gruziju, Putin je bio premijer, defakto režiser svega.
Ruski tenkovi su stali na 30 kilometara od centra Tbilisija i gruzinski predsednik Mihail Sakašvili tada je u posredništvu velikih sila, Francuske i Nemačke, potpisao mirovni sporazum. Istovremeno, to je bio i poraz Gruzije, barem što se tiče separatističkih republika Abhazije i Južne Osetije, bez kojih je ta postsovjetska država ostala faktički još početkom devedesetih.
Po tom šablonu Putin je 2014. okupirao i anektirao Krim i započeo krvavi rat na Donbasu. Slično kao u Gruziji, godinu dana kasnije pod pritiskom artiljerije i tenkova potpisan je mirovni sporazum Minsk-2.
Merkelova je putovala u Moskvu, a evropski lideri su 16 sati ubeđivali Putina da zaustavi rat. Sankcije su pogodile Rusiju, ali ne i totalitarnog Putina.
Krim i Donbas brzo su bili potisnuti iz javne svesti, i zato se vladar Kremlja 2022. potpuno osilio i lestvicu nasilja podigao još više, pod izgovorom pretnji od NATO-a.
Apetiti su porasli do te mere da Putin sada traži ne samo da Ukrajina postane vojno neutralna, da se razoruža, prizna Krim i donbaske separatističke republike, već i da se smeni vlast i faktički kapitulira. Ciljeve koje je Putin nazvao „demilitarizacijom“ i „denacifikacijom“ Ukrajine može da se čita kao uništenje države i njenog slobodarskog naroda.
Dehumanizacija žrtve
Putin nikad nije krio i uvek ponavlja da ne priznaje susednu državu kao nezavisnu i da tamo, pored ruskog, živi veštački i nepostojeći narod. Tako je i nastao Putinizam, skok sa reči na dela – od medijske dehumanizacije Ukrajinaca do granata po gradovima Ukrajine.
Ruski predsednik i njegova medijska mašinerija poslednjih osam godina ponavljaju da su na vlasti u Kijevu “nacisti”, a agresiju i rat u Ukrajini ruska ratna propaganda naziva “specijalnom operacijom” čišćenja od njih.
Sadašnja tragedija samo dopunjuje teoriju Umberta Eka o večitom totalitarizmu i fašizmu, a jedan od ključnih zadataka Putina bio je da se široke mase, milioni Rusa, ubedi da su oni na ispravnoj strani istorije, zloupotrebljavajući tako sovjetsku Crvenu armiju i njenu slavnu pobedu nad fašizmom u Drugom svetskom ratu za obnavljanje imperijalističkih ciljeva.
Isti narativ primenio je Slobodan Milošević 1991, kada je lako i bez velikog otpora slao tenkove nekada slavne JNA na Hrvatsku, zatim BiH i Kosovo. Antiratni protest bio je marginalizovan i opšte društveno osuđen kao izdajnički, jer ne borimo se mi protiv “bratstva i jedinstva” i Hrvata, već protiv “ustaša” i za očuvanje Jugoslavije.
Otpor novom ruskom caru
Da li će onda Putin završiti kao Milošević, na optuženičkoj klupi pred sudom UN-a za ratne zločine? Takav rasplet želeli bi da vide ne samo Ukrajinci, već i sve demokratske države i ljudi slobodnog sveta.
Mada su SFRJ i SSSR krojeni po istom modelu etničke dominacije jednog naroda, ipak Rusija nije Srbija a Putin nije Milošević. Prst na dugmetu nuklearnih bojevih glava ceo svet čini preplašenim i posustalim.
Posebno su u strahu zapadne vlade koji ni na koji način ne žele direktno da ulaze u rat i ugroze komfor svoj i svojih birača.
Logika “i rat, i brat” neće zaustaviti rat u Ukrajini. Dok gasovodima i naftovodima teku energenti, a Rusija preko bankarskih računa ostaje Zapadu ključni partner, Putinizam ne samo da će uništavati Ukrajinu već može postati model političkog i vojnog delovanja za druge autoritarne lidere, na čije jačanje poslednju deceniju ozbiljno upozoravaju politikolozi.
Putinov lični rat mora da se zaustavi ne samo sankcijama Rusiji, već i podrškom Ukrajini u adekvatnom naoružanju.
Pored pritiska spolja na Rusiju i unutrašnjeg preko pobune građana protiv novog ruskog cara, velika su očekivanja i od zavereničkih ruskih oligarha koji sigurno ne žele da ostanu bez svog bogatstva.
Strah od Trećeg svetskog rata je opravdan, ali on je i više nego realan ukoliko Ukrajina padne u ruke Putinu i njegovoj kliki.
STUPS: Bestijarijum