Više intuitivno i stihijski nego taktički i planski, građanski protesti kao zmija obavijaju i stežu režim Aleksandra Vučića. Državne institucije su pod njegovom kontrolom, ali okružene građanima koji su oslobođeni straha, puni besa i naoružani (za sada) jajima i pištaljkama.

Iako je protest jedinstven sa pozivom da se ispune studentski zahtevi, on se faktički odvija u dve sfere – studentskih protestnih inicijativa i lokalnih aktivnosti građana i stranaka.

Svi znaju da nema nazad. Reputacioni rat iscrpljivanja traje i pašće onaj koji bude primoran da se povlači i pravi više ustupaka drugoj strani. Za sada je to bila vlast.

Igru menja pucanj vlasti modernim zvučnim oružjem na masu 15. marta u Beogradu tokom najvećeg protesta u savremenoj istoriji srpske demokratije, koji je nesumnjivo pomerio granice primene agresije.

Enormno bogaćenje i prljava politika

„Topom ste udarili na našu ljubav. Ko ste vi“, pitaju se Studenti u blokadi preko društvenih mreža.

Ko može udariti „zvučnim topom“ na ljude koji dostojanstveno – u miru, tišini i saosećanju – odaju počast žrtvama korupcije? Planski podmuklo i podlo, prstom u oko likujući nad tim što su prekinuli protest i komemorativni skup u vrhuncu. Režim koji je najavio nerede, šalje novu poruku da je spreman na još gore – da se obračuna sa hiljadama ljudi ukoliko mu stanu na put i ugroze njegov izvor enormnog kriminalnog bogaćenja.

Glavno je pitanje za demonstrante: ko će nakon primene tog soničnog oružja izaći na proteste, makar iza sebe imao desetine hiljada jakih saboraca? Ostaće kući oni koji nisu spremni da na provokacije režima odgovore istom ili još snažnijom merom, a to znači tendencija zaoštravanja i radikalizacija protesta.

Kako se studenti ograđuju i beže od očiglednih rešenja krize, kao što su ekspertska vlada i slobodni izbori, tako se sve više pravdaju i negiraju da ne žele nikakvu revoluciju i promenu vlasti na ulici koja u toj „kvaki 22“ sama po sebi postaje neminovna.

Od uvođenja višestranačja, tačnije od masovnog skupa na Gazimestanu 1989. godine, protesti u Srbiji su kao utakmica između vlasti i opozicije – ko može da izvede više ljudi na ulicu. O brojkama na skupu u Beogradu 15. marta raspravljalo se kao da su najvažnije.

Zato jer je dve trećine srpskog višestranačja vlast bila autokratska, a izbori nisu bili fer i slobodni, već namešteni i pokradeni. Može se smatrati relativno demokratskim samo period posle 5. oktobra 2000. godine do dolaska na vlast naprednjaka. Duži period nisu izbori bili ti koji su davali i oduzimali legitimitet vlasti, već ulica i protesti. To su jedine slike koje pamti sadašnja omladina Srbije, smatrajući politiku prljavom i nedostojnom.

Između narodnog ustanka i vanrednog stanja

Peti je mesec protesta, a četvrti koji ga predvode studenti. Odlaganje rešenja diže tenzije. U opštinama i gradovima Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Obrenovcu, Kragujevcu, Čačku, Bogatiću… vode se mali ratovi odmeravanja strpljenja, gde policija u punoj opremi štiti lokalne moćnike.

Po školskim dvorištima kordoni policije u oklopima razdvajaju roditelje i lojaliste. Deca ne idu u školu, društvo je istovremeno umorno i naelektrisano jer se najdalje otišlo u pokušaju smene nesmenjivog režima.

Predlog da se direktnom demokratijom i zborovima građana rešavaju pitanja manjih sredina, onako kako studenti to rade na plenumima, bilo bi preskakanje iz diktature i nerealizovane parlamentarne demokratije u utopijske metode koje mogu da se završe narodnim ustankom.

Tabloidi histerišu o građanskom ratu, a to svakako ide na ruku Aleksandru Vučiću koji ima dobro političko iskustvo u ratnom i vanrednom stanju – od NATO intervencije 1999. do zatvaranja građana tokom pandemije 2020. godine. Uvođenje vanrednog stanja bilo bi kratkoročno rešenje i značilo bi strmoglavi Vučićev pad i pakovanje diktatorskih kofera.

Tiha večera Aleksandra Vučića sa predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen i predsednikom Evropskog saveta Antonijom Koštom nastavak je topljenja kredibilnosti EU u Srbiji. Studenti od vlasti traže upravo ono što bi EU trebala od svog nadležnog kolonijalnog stabilokrate.

Režim još ima manevarskog prostora da rekonstruiše vladu i predstavi je kao kvaziekspertsku. Selektivno se hapsi aktiviste kako bi se razdvojilo politiku i studente. Kupovina vremena, pritisak na prosvetu i izbori kao prividno povlačenje u iscrpljivanju, takođe su Vučiću na raspolaganju.

Međutim, nagli obrt krize mogu postati okidači koji su je i započeli. U svakodnevnim tenzijama, guranjima i incidentima dovoljno je sada i jedna žrtva da Srbija bukne.

(Al Jazeera, foto: VOICE)