Reč „stabilokratija“ za opis ovih prostora pojavljuje se u praktičnom rečniku pre oko pet godina i definiše stanje u kom je Zapad pristao da vidi populističke i autokratske lidere na Zapadnom Balkanu zarad ekonomske i političke stabilnosti.

Ovaj termin opisuje vladavinu odjednom nepodobnog dugovečnog crnogorskog lidera Mila Đukanovića, tada još neizneverenu nadu Aleksandra Vučića i sada već odbeglog makedonskog premijera Nikolu Gruevskog. Mnogi u taj koš stavljaju i albanskog premijera Edija Ramu, iako van eksjugoslovenskog konteksta.

Stabilokratiju su stvorili oni koji su smatrali da ima važnijih stvari od zaštite Balkana od ruskog uticaja, oni koji nisu insistirali na vladavini prava, suočavanju sa prošlošću, pomirenju i preuzimanju odgovornosti u regionu za ratove devedesetih. Majke i očevi stabilokratije su SAD, Nemačka i Francuska, odnosno Donald Tramp, Angela Merkel i Emanuel Makron, a sve već tada na radost Vladimiru Vladimiroviču.

Kao što je stabilokratija instant demokratskog progresa, nju je takođe pratio instant koncept regionalne saradnje – Berlinski proces i Otvoreni Balkan. U jednom momentu stvari su dobijale toliko iracionalnu dimenziju, da su se plasirale ideje razmene etničkih teritorija, kako bi se našla formula „trajnog mira i održive stabilnosti“. Ona se pre svega odnosila na Kosovo i Srbiju, ali su se probudili Dodik, Čović… Sreća što kancelarka Nemačke nije bila toliko naivna kao u vezi energetske saradnje sa Rusijom, jer bi se sada u Evropi sigurno krvavo ratovalo na dva fronta.

Realpolitički model i koncept za Balkan bio je idealno odelo za autokrate za koje je i krojen. Stvari su išle toliko daleko, da su Berlinski proces i Otvoreni Balkan mogli nesmetano da funkcionišu uz uspon u Kremlju iskovanog „srpskog sveta“, kao poražene u ratu sa NATO-om vaskrsle velikosrpske ideje.

Međutim, vremenom, mnoge su se stvari promenile. Pre svega pojavom dve potpuno kontra mini-revolucije: Gruevski je u „šarenim protestima“ pobegao u Mađarsku, a Đukanovićeva stranka je u „protestima litija“ izgubila parlamentarnu većinu. Nevoljno je s vlasti uz larmu i tresku otišao Tramp, a u zasluženu penziju i Merkelova. Pomalo kao u cirkusu, ali to nije strano demokratiji. Ostali su da stoje tvrdo samo oni koji brojanje glasova ne prepuštaju slučaju – Vučić i Putin.

Sve bi možda i bilo po starom da se nije desio rat u Ukrajini. Pa otuda i stalno čuđenje i zaprepašćivanje u Vašingtonu i Briselu otkud sad na ulicama Beograda portreti Putina, litije i „Z“ kao simboli neofašističke ruske agresije. I umesto da je Brisel razdvojio bahate rusofile iz Srbije i Republike Srpske, od kandidata koji su ipak članice NATO-a i na kakvom-takvom realnom putu prema EU, kao što je Crna Gora, Makedonija i Albanija, celi Zapadni Balkan je u jednoj vreći bačen u zapećak.

Nije bilo dovoljno to što je pokušan napad na državu od strane ruskih bezbednjaka pred sam ulazak Crne Gore u NATO. Nije dovoljna ni „revolucija litija“ koja je stigla iz Moskve preko Beograda. Samo je nedavno Bilčik saopštio da je prosrpska, odnosno proruska vlada u Podgorici neprihvatljiva za EU. Posle Grčke, oko pitanja identiteta Makedoniju sada muči i Bugarska, a to su navodno eksplozivne teme…

Rusija se za ovaj rat protiv Evrope pripremala još od 2014. godine i „Revolucije na Majdanu“. Dok Zapad nije hteo da uznemirava glavnog stabilokratu, kako bi potpisao priznje nezavisnosti Kosova, Moskva je jačala svoju „meku moć“ na Balkanu. Rusija je primenila isti metod kao Zapad protiv Miloševića. Prigrlila je ne samo (pro)srpske političare, već i medije i nevladine organizacije, kao što su to radili nosioci demokratskih promena i liberalnih vrednosti tokom 90-tih i početkom 2000-tih.

Sa parolom „napred u prošlost“, ruski uticaj temeljno menja balkanska društva, pre svega Srbiju, Crnu Goru i deo BiH – Republiku Srpsku.

Stabilokratiji kojoj nisu bile važne vrednosti, već samo stabilnost i privrženost Zapadu, pretvorila je te države u bezbednosno opasna društva. O tome svedoče ispitivanja javnog mnjenja u Srbiji. EU podržava samo trećina građana, rastu antizapadna i proruska raspoloženja, nema empatije sa spaljenom Ukrajinom, nema poverenja u demokratiju, a sve veća je potreba i za liderom tvrde ruke. Društvo je sakralizovano i agresivno.

Na vlasti je bezalternativni lider, a opozicija je razbijena. Opozicija koja ima podršku birača takmiči se sa vladajućom koalicijom na nacionalističkoj agendi i čeka da Zapad uskrati podršku Aleksandru Vučiću, pa da oni nastave tu gde su stali.

Mediji su neslobodni, prorežimski i proruski, pod kontrolom države, šire nacionalizam i netrpeljivost. Niču nove ekstremističke organizacije skolne nasilju, koje patroliraju po ulicama i seju strah.

Srbija se protiv ruskog uticaja ne može izboriti sama i bez spoljne zapadne podrške. Recept za izlazak iz rupe je okretanje leđa stabilokratiji, ali za tako nešto ne postoji odlučnost Zapada.

Nužno je insistiranje na pravnoj državi i imenovanje srpske Laure Koveši. Berlinski proces i Otvoreni Balkan, bez „srpskog sveta“. U EU pregovorima insistiranje na slobodnim medijima. Finasijska podrška nezavisnim medijima i građanskim organizacijama. Kažnjavanje negiranja ratnih zločina u celom regionu.

Nema promene na vrhu države, pa ni na fer izborima, bez promene vrednosnih stavova u društvu, političke kulture. Ukoliko Moskva i dalje bude brinula o biračima i protestnim raspoloženjima, neki budući „5. oktobar“ mogao bi da se odigra kao u Crnoj Gori – litijama i rušenjem omiljenog zapadnog stabilokrate.

(Autonomija, foto: Beta)