Napad na Daška Milinovića samo je jedan u nizu fizičkih napada na nezavisne novinare i opozicione aktiviste u zenitu naprednjačke vladavine.

Prisetimo se, u seriji napada pre dve godine metalnim šipkama, bokserima i pesnicama napadnuti su i pretučeni u Novom Sadu aktivisti Združene akcije „Krov nad glavom“ Marko Đelević i Mihajlo Nikolić, kao i jedan od organizatora protesta „Jedan od pet miliona“ Dejan Bagarić.

Prekretnica u primeni brutalnog nasilja, koji su u stvari pokušaji ubistva, odigrali su se u jesen 2018. godine kada su napadnuti opozicionari i Borko Stefanović i zapaljena kuća novinara Milana Jovanovića. Posle ova dva slučaja primena ekstremnog nasilja od strane huligana samo je intenzivnija i češća.

Huliganska država

I pre dolaska na vlast naprednjaka, huligani, uglavnom ekstremne navijačke grupe i desničarske organizacije, predstavljali su oruđe nasilja i smrti odakle je država regrutovala paravojne formacije i dobrovoljce u ratove devedesetih.

Smenom Miloševića promenjeni su kostimografija i metodi, te sužene mete delovanja. Suština je ostala ista. Dok su se devedesetih Srbijom sa automatima nesmetano šetali uniformisani i naoružani paravojnici koji su ubijali po susednim državama i sejali strah kod kuće, nakon dve hiljadite huligani sa kapuljačama i šipkama seju strah kod kuće i batinaju protivnike vlasti. Oni su okrenuti odbrani velikosrpskih simbola i ratnih zločinaca, jednako kao što su usmereni protiv prozapadnih i liberalnih vrednosti.

Država nikada nije imala nameru da se obračuna sa huliganskom kulturom. Štaviše, nasilje je bilo stimulisano i blagosloveno od strane države kao na mitingu „Kosovo je Srbija“ 2008. godine, kada su po Beogradu paljene ambasade SAD i država EU članica. Za srpskog političara, navijači i huligani su opasnost zbog ogromnog protestnog i borbenog potencijala u prvim redovima, zato smatraju da ih treba imati uz sebe.

Ujedno, huligani su filter za dolazak na vlast neželjene elite, pod pretnjom da mogu bilo u kom trenutku demolirati Beograd zbog Kosova ili Prajda.

Naprednjaci su usavršili metode upotrebe huligana u državne svrhe. Svakodnevno se odigrava histerija u medijima i targetiranje pojedinaca iz skupštinskih klupa, iz redova izvršne vlasti i državotvornih tabloida. Targetiranje neistomišljenika i političkih neprijatelja usmereno je na oponente i javne ličnosti koji kritikuju vlast, a neizvesnost je glavna opasnost. Ona dolazi iz nepoznatog pravca i nikad ne znate da li vas je neko napao zato što je angažovan, kao u slučaju paljenja kuće Jovanovića, ili je to zato što je nestabilnim i frustriranim osobama za uzimanje šipke stalno uključeno zeleno svetlo u medijma.

Država široko stimuliše huligane da napadaju opoziciju i novinare i tako što ih sudski oslobađa ili im izriče minimalne ili čak ispod minimuma kazne, jer su u pitanju uglavnom veoma mlade osobe. Igra toplo-hladno nazire se i u slučaju Daška Milinovića. Promptno i spektakularno su uhapšeni osumnjičeni za napad i podstrekivanje i svi su požurili sa komplimentima, ali ključan će biti sudski epilog. Poruka je tu jasna, ukoliko želite da živite mirno – manite se vlasti. Ili kao u slučaju Brankice Stanković, ako želite da budete heroj svoje profesije, cena je 24 časovni faktički pritvor u vidu dodeljenog policijskog obezbeđenja. Branimo vas od onih koje sami kontrolišemo.

I ne koristi samo država huligane za svoje prljave poslove, već i oni imaju „svoju državu“ o čemu govore poslednja svedočenja vezana za kriminalnu navijačku grupu Veljka Belivuka.

Kriminal sa ideologijom

Koliko je fenomen navijačkih i desničarskih aktivnosti uticajan u svakodnevnom životu primetno je po muralima sa likom Ratka Mladića i čituljama-grafitima upokojenih u obračunima navijača po gradskim kvartovima. Pojedine grupe lako bi se mogle nazvati samo kriminalom ili narkobiznisom, da ih ne prati dominantna u državi nacionalistička ideologija.

Zato i ne čudi interes Miloševićevih i Šešeljevih šegrta i naslednika za takvom vrstom državnog terora. Nepriznavanje najtežih zločina počinjenih u ime „Velike Srbije“ i revizija kolaboracionističke istorije iz Drugog svetskog rata nije samo podilaženje nacionalističkim raspoloženjima kod birača. To je ozbiljno širenje koncepta neofašizma u Srbiji sa ciljem da se sačuva nevidljiva nasilna država, u kojoj će kao devedesetih strah ućutkati oči javnosti, a vlast postati moguća jedino za autokrate, gospodare ljudskih sudbina i kraljeve korupcije i kriminala. Samo u takvim društvima celi gradovi ćute, kao Jagodina na politička orgijanja.

Zato će za buduće demokratske reformatore demontaža državnih huliganskih paravojski biti podjednako važan i nemoguć zadatak kao borba sa korupcijom ili otvaranje tajnih dosijea. Huliganska država nije samo randomsko zastrašivanje i batinanje pojedinih kritičara vlasti, već je to definisana strana u mogućem unutrašnjem nasilnom konfliktu koji bi nakon svih ratova koje je Srbija vodila u susednim državama lako mogao da se kao bumerang vrati i na njeno tlo.

(Autonomija)