Na proslavi Dana Republike Srpske u višednevnoj poseti boravio je predsednik nepriznate separatističke postsovjetske republike Južne Osetije Anatolij Bibilov.

Govoreći o sporazumu o saradnji koji je tim povodom potpisan, predsednik bh. entiteta Republika Srpska Milorad Dodik rekao je da su istorije Južne Osetije i Republike Srpske slične i da Banja Luka ceni njihovu borbu da o svojoj sudbini sami odlučuju. Bibilov je otišao korak dalje i rekao da su njihove republike „kao bliznakinje“ i da im je glavni zajednički strateški partner – Ruska Federacija.

Pre dolaska u Republiku Srpsku Bibilov je posetio separatističku samozvanu Donjecku narodnu republiku na istoku Ukrajine.

Javnosti na Balkanu promakao je još jedan međunarodni događaj vezan za Kavkaz. Početkom oktobra prošle godine u nepriznatoj separatističkoj republici Abhaziji boravila je delegacija Republike Srpske.

Prema informacijama sajta Privredne komore Abhazije, delegaciju Republike Srpske predvodila je pomoćnica ministra trgovine i turizma Dušanka Tegeltija uz predstavnike Privredne komore Republike Srpske, gradonačelnike i privrednike.

Delegaciju je primio i predsednik nepriznate Abhazije Raul Hadžimba.

Kao i Dodik u vezi sa Južnom Osetijom, i predstavnik Privredne komore Republike Srpske Mihajlo Vidić za vreme posete primetio je da su istorija i borba za nezavisnost Abhazije i Republike Srpske slične i da ih to obavezuje na saradnju.

Separatistička internacionala

Šta je to slično između Republike Srpske, Abhazije i Južne Osetije?

Malo šta, osim da su nastale kao rezultat krvavog oružanog raspada SFRJ i SSSR-a i da im je zajednička separatistička politika.

Abhazija i Južna Osetija su početkom devedesetih proglasile nezavisnost od bivše sovjetske republike Gruzije.

Paralelno sa pregovorima o konačnom statusu Kosova, čelnici nepriznatih samoproglašenih republika iz Gruzije (Abhazije i Južne Osetije), ali i iz bivše sovjetske republike Moldavije (Pridnjestrovske Republike) sredinom 2006. godine potpisali su sporazum o saradnji sa ciljem međunarodnog afirmisanja njihove nezavisnosti, što je u javnosti još nazvano „separatističkom internacionalom“.

Bezbednosna situacija u Gruziji je u avgustu 2008. eskalirala u tzv. Petodnevni rat, koji se završio direktnom vojnom intervencijom Rusije. Moskva je iste godine priznala državnost dve gruzijske secesionističke republike – Abhazije i Južne Osetije.

Od 2009. u Abhaziji i Južnoj Osetiji nalaze se ruske vojne baze sa po 4.000 vojnika.

Međutim, istorija i struktura te dve kavkaske republike prilično je različita. Početkom devedesetih nezavisnost Abhazije su branili kavkaski dobrovoljci čečenskog čelnika Šamila Basajeva, koji je predvodio jedinicu Konfederacije naroda Kavkaza, na šta sigurno ne bi bili ponosni ratni „heroji“ Republike Srpske.

Istovremeno, Južna Osetija sebe smatra bastionom pravoslavlja na Kavkazu.

Zajedničko između Republike Srpske, Abhazije i Južne Osetije jeste pre svega to što traže podršku za svoju separatističku politiku od Rusije.

Uzajamna neiskrenost

Republika Srpska za sada, i barem javno, ne traži međunarodnu podršku u priznanju, ali je traže Abhazija i Južna Osetija.

Rusija je glavni patron tog maglovitog posla i do sada je te dve kavkaske separatističke republike priznalo po nekoliko država. Uz Nikaragvu i Venecuelu, to su veoma lukavo uradile i mikrodržave u Tihom okeanu Nauru, Tuvalu i Vanuatu.

Najbučniji diplomatski ton u vezi sa tim priznanjima čuo se od Australije kada je početkom 2012. godine ministar inostranih poslova Rusije Sergej Lavrov bio u zvaničnoj poseti Sidneju. Njegov australijski kolega Kevin Rad tada je izrazio zabrinutost zbog toga što Moskva daje razne vrste netransparentne podrške tim siromašnim ostrvskim državama u zamenu za priznanje nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije.

Sidnej je najviše bio zabrinut zbog Fidžija, gde je tada na vlasti bio vojni režim. Lavrov je nakon Australije upravo tamo otputovao, sa ciljem, navodno, da „kupi“ i njihovu podršku. Šef ruske diplomatije na Fidžiju je dočekan uz najveće počasti: obukli su ga u tradicionalnu košulju, dali mu da pije sok od korena kava-kava iz ritualne činije i pevali mu narodne pesme.

Lavrov im je na kraju zahvalio na iskrenosti i rekao da će Rusija uzvratiti na nju.

Fidži nikada nije priznao nezavisnost Abhazije i Južne Osetije, a priznanje su u međuvremenu povukli i Vanuatu i Tuvalu.

Iza linija međunarodnih odnosa

Priče u vezi sa lobiranjem i državicama koje je teško pronaći na globusu za priznavanje samoproglašenih država mogu da budu komične. Kao u vezi sa priznanjem Kosova od strane Surinama, Gvineje Bisao i Singapura, gde se tačno u javnosti ne zna ko ga je sve priznao, a ko je priznanje povukao.

Ipak, tumačenje tog procesa može da bude daleko ozbiljnije i složenije.

Nepobitna je činjenica da je saradnja Republike Srpske i separatističkih kavkaskih republika pre svega provokacija upućena Zapadu, ali i narodima Bosne i Hercegovine.

Iz ovakvih situacija svaka strana pokušava da izvuče svoju korist – političku i ekonomsku. Dodik se nada da će mu druženje sa kavkaskim separatistima doneti podršku Rusije i unutrašnje političke poene pred opšte izbore u Bosni i Hercegovini, koji će se održati u maju ove godine.

Očajne nepriznate državice Abhazija i Južna Osetija, čije su budućnost i perspektiva vezane isključivo za Rusiju, u Republici Srpskoj vide pažnju jedne od evropskih država. Lavrov sigurno ne bi toliko na tihookeanskim ostrvima „otvarao srce“ da priznanja kavkaskih republika ruskoj politici ništa ne znače.

Poput Naurua, Tuvalua i Vanuatua, iako nema posebnu stolicu u UN-u, Banja Luka za ovo tetošenje kavkaskih separatista sigurno očekuje „podršku“ iz Moskve.

A EU od svih tih provokacija na proslavi ceremonije dana srpskog entiteta dobija jasan signal da Republika Srpska sebe želi da predstavi kao izazov stabilnosti i problem nepromenjivosti granica na Balkanu. Dodik time odbacuje garantovanu EU perspektivu Republike Srpske u zamenu za separatističko lutanje i izolaciju, u društvu marginalaca iza linija međunarodnih odnosa.

(Al Jazeera)