Pre samo par meseci izgledalo je da su stvari konačno krenule nabolje, ali su se istom takvom brzinom i degradirale. Pa smo još jednom u nedelju uveče odgledali trijumfalnu konferenciju za štampu SNS koji je ostvario ubedljivu pobedu u Beogradu, osvojivši 40 hiljada manje glasova nego prošli put. Iako su nas bojkotaši ubeđivali da ovo navodno „nisu bili izbori“, upravo na osnovu njih Šapić će lagodnom većinom vladati Beogradom još četiri godine. Što je i prirodno, jer izbori su onda kad ih raspiše nadležni organ ma koliko nam se on gadio i kakav god on bio, i nikada drugo. Kao što su isti ti pravnici pisali svoje žalbe postojećem, a ne idealnom Ustavnom sudu, tj. nadležnom organu, ili kao što svako od nas u slučaju potreba zove postojeću, a ne idealnu policiju koja ne postoji, a u radnji kupuje legalnim sredstvom plaćanja, a ne novčanicama iz Monopola. Ignorisati državu može samo onaj koji je jači od nje, a to nisu ni Sofija Mandić ni Tanasije Marinković ni lideri bojkot stranaka. A to što oni imaju primedbe na tu državu sasvim je drugi problem i potpuno nebitno.

Nedavni bojkot i rasturanje SPN je (nadajmo se!) poslednji i logičan čin jalove borbe koju „etablirana opozicija“ – predvođena ljudima koji su bili u vrhu Tadićeve vlasti – pokušava da vodi već dugi niz godina, pretačući se iz jedne koalicije u drugu, raspadajući se i spajajući unedogled, bez ikakve koncepcije i strategije. Na kraju su se našli u poziciji da slave Vučićevu pobedu kao svoju.

Njihovo lutanje se odvija na dva nivoa koja su organski povezana – ideološkom, a onda i organizacionom.

Ideološko lutanje (koje u velikoj meri predstavlja nastavak Tadićevog lutanja) ogleda se pre svega u činjenici da, osim sto su deklarativno protiv Vučića, mi uopšte ne znamo za šta su se sve te koalicije zalagale. Da li smo za Rusiju ili za EU? Za Istok ili za Zapad? Da li priznajemo granice koje su formirane Dejtonskim sporazumom i crnogorskim referendumom ili ne? Da li nam je cilj ulazak u EU ili u BRIKS? Od Đilasa, Ponoša i Jeremića nikada nismo mogli da dobijemo nijedan jasan odgovor na ta pitanja, već samo vrludanje i maglu, uz obaveznog ultradesničara da začini čorbu. Pa smo tako promovisali Boška Obradovića koji (dostojno KKK!) na YouTubeu pretače iz prljave u čistu čašu kako bi prikazao rasno mešanje, zatim vukli za sobom pismonošu Vuka Jeremića, pa sve do najnovijeg Đilasovog miljenika Miloša Jovanovića, koji otvoreno u Skupštini zamera radikalima kako su izgubili čast kad su odustali od linije Karlobag-Karlovac-Ogulin-Virovitica.

Efikasna politička organizacija se može zasnivati samo na makar iole usaglašenoj političkoj platformi. Jer, kako ćete voditi bilo kakvu političku kampanju, ako jedni govore jedno, a drugi govore drugo? Kako će birači znati za šta uopšte glasaju? Jedna politička opcija mora biti makar bledo ideološki obojena da bi imala ikakvog smisla. I, sledstveno tome, nedostatak bilo kakve efikasne političke kampanje, jer niko ni o čemu ne sme da otvori usta da se koalicija ne bi istog momenta raspala.

Rezultat je da nikada nismo mogli da dobijemo neki stabilan politički savez, koji bi imao budućnost i eventualno evoluirao u jednu delatnu političku organizaciju sa političkom platformom, razvijenom infrastrukturom i prepoznatljivom ličnošću koja bi je predstavljala.

Rezultat je, takođe, da smo sve vreme bili izloženi jednom izveštačenom političkom narativu koji je počivao na mitskim „slobodnim i poštenim izborima“ i „slobodnim medijima“ kao navodnom zajedničkom imenitelju, uz izbegavanje bilo kog političkog i društvenog pitanja od interesa za građane. Ni reči o ekonomiji, zdravstvenoj zaštiti, spoljnoj politici, obrazovanju, anahronoj teritorijalnoj organizaciji, bezbednosti, policiji, vojsci… Ni o čemu ni reči. Mantra je bila, o tome ćemo posle (kad?): prvo „slobodni izbori“ i „slobodni mediji“, pa onda sve ostalo. A to je upravo ono što nikada nećemo dobiti, jer bi time režim SNS-a prosto negirao samog sebe! Što oni sami jasno i kažu: nikada vam nećemo prepustiti vlast na srebrnom poslužavniku – nikakva prelazna vlada nikada! I da vas izađe pet miliona…

Bojkot se može shvatiti kao poslednji rov ovakvog shvatanja političke borbe, i svođenje celokupnog društvenog i političkog života na „slobodne izbore“ i navodna sa njima povezana „pravna“ pitanja, koja uopšte nisu pravna već su eminentno politička. To se vidi i iz toga što je ishodište tog stanovišta u takođe mitskoj „građanskoj neposlušnosti“ koja se nikada neće desiti. To je drugo ime za svrgavanje vlasti na ulici, što je vrlo romantično, ali bojim se da bi tu borba bila još neravnopravnija nego na izborima. Ne znam da li su zagovornici postizanja ciljeva na ulici obavešteni da protivnik za ulicu raspolaže žandarmerijom, konjicom, suzavcem, oklopnim vozilima i mafijaškim falangama – što mi, koliko sam upućen, nemamo. Pa nam se umesto izbora nudi da danima, nedeljama i mesecima pijemo batine po ulicama, umesto da se konačno ljudski politički organizujemo. Neobično sam nestrpljiv da vidim ko je taj koji će se sad prvi popeti na onaj kamion i staviti na čelo „građanske neposlušnosti“: Đilas, Ponoš ili Jovanović? Ili sva trojica? Možda uglednici iz Proglasa?

Ostatak SPN koji je izašao na izbore je ispravno uradio, šta god da je bio ishod. Ali oni bi sada morali da pokažu pravi put, a to je da se organizaciono konsoliduju, da formulišu svoju političku platformu i plan za Srbiju posle Vučića. I, što je jako važno, da izaberu ličnosti koje će ih voditi. Jer politike bez ličnosti, u kojoj se sve prelama i preko koje ih građani prepoznaju – nema politike. Ni Makron ni Merkel ni Bajden nemaju „kopredsednike“, a nisu ih imali ni Miteran, ni Margaret Tačer ni Zoran Đinđić. To su valjda upravo naučili od Sava Manojlovića i dr Milića.

(Peščanik, karikatura: STUPS)