Veličina jedne države ne meri se samo veličinom njene teritorije i brojem stanovnika, kao ni jačinom njene privrede, BDP-a, nacionalne valute, spoljnotrgovinskim bilansom i ostalim statističkim i ekonometrijskim veličinama, nego i nečim što nema „ponderisanu“ vrednost – a to je stanje morala, svesti i kulture sećanja njenih građana. Na žalost, živimo u vremenu koje valorizuje više materijalne nego duhovne vrednosti – koje su relativizovane, ili su prosto nestale usled neodgovornosti onih koji su upravo zaduženi da o njima brinu.

Pa kakav danas odnos imaju građani Srbije prema jednom od glavnih sadržaja duhovnih vrednosti – antifašizmu, odnosno da li išta znaju o fašizmu. Zašto se neretko stiče utisak da se antifašizam u Srbiji prećutkuje, kao i da se na njega nevoljno poziva čak i prilikom obeležavanja značajnih datamu i događaja vezanih za Drugi svetski rat. Ako bi se neko od državnih zvaničnika i našao u poziciji da se pozove na tu svetlu baštinu, zbog svog neznanja ispadne smešan i on i njegovo pozivanje.

Poslednje takvo pojavljivanje državnih zvaničnika bilo je u Austriji na davanju pomena žrtvama stradalim u logoru Mauthauzen. Međutim, ministar koji bi se i tom prigodom najradije pojavio u crnoj uniformi, napustio je komemoraciju, jer je organizator skupa pozvao i državu koju Srbija ne priznaje za takvu (a organizator je priznaje). Možda to ni ne bi bio veliki problem da se radilo o nekom drugom skupu, ovako, ministar je pokazao da ne zna da je i takav oblik ispoljavanja patriotizma i „zaštite“ nacionalnih interesa jedan oblik fašizma, kao što su i svi oblici šovinizma, fobije, nacionalne, rasne, verske ili neke druge isključivosti i netrpeljivosti.

Ali, nije problem ni u njemu, nego u čitavom sistemu poremećenih vrednosti. Kako drugačije objasniti postupke prethodnog predsednika države, koji se nije pojavio januara 2005. u Aušvicu, kada je ceo svet obeležavao 60-godišnjicu holokausta i oslobođenja ovog logora, nego je ostao u Beogradu na Svetosavskom balu. Isti se nije pojavio ni maja te godine u Moskvi povodom obeležavanja iste godišnjice od pobede nad fašizmom, nego je ko zna gde bio. Gotovo je paradoksalno govoriti o „zaštiti“ nacionalnih interesa, ako se zna da je tom prigodom „glavni antifašista“ sa prostora bivše Jugoslavije bio predsednik Hrvatske – Stjepan Mesić.

Ni sadašnji predsednik se nije baš proslavio po pitanju antifašizma – ne zbog njegove „ratne biografije“ koja mu je dala diplomu „srpskog patriote“, nego kada ga je povodom obeležavanja 70-godišnjice oslobođenja Beograda posetio Vladimir Vladimirovič Putin i kada je zbog toga organizovao vojnu paradu „Korakom pobednika“. Iako je ruski predsednik govorio o značaju „Operacije Beograd“ i vojnom sadejstvu partizanskih jedinica sa formacijama Crvene armije, naš predsednik je promašio temu, a i rat – govoreći o doprinosu srpske vojske savezničkoj pobedi u Prvom svetskom ratu.

Zapravo, problem svih nas je u poimanju antifašizma i njegovoj višedimenzionalnoj vrednosti. Jedna je istorijska – jer je vezujemo za pojavu fašizma između dva svetska rata, kao i njegovu eskalaciju i borbu protiv njega u toku Drugog svetskog rata. Druga je civilizacijska, univerzalna i večita, a nastala na iskustvima prve dimenzije. Ove odrednice ne treba razdvajati (kao što se to pokušava uraditi), naprotiv – treba ih gledati objedinjeno i podsticati njihovo jedinstvo kroz kulturu sećanja i valorizaciju duhovnih vrednosti. Jer, „ko hoće da zaboravi – možda želi da ponovi“, s obzirom da se susrećemo sa „medijskom“ restauracijom i sudskom rehabilatacijom institucija i ličnosti koje su nosile obol svoje kvinsliške i fašističke prošlosti. Najnovije je da je Nedić već uvršten od strane SANU u 100 najznamenitijih Srba – dok se u sudu vodi vanparnični postupak za njegovu rehabilitaciju, a SPC već priprema „teren“ i za pomilovanje Dimitrija Ljotića služeći mu parastos.

Na drugoj strani, na društvenim mrežama i forumima, možete pročitati pitalice tipa:

„Često prolazim ulicom Ćirpanovom… Da li neko zna ko je bio taj Ćirpan?“ ili

„Ja i moja devojka se živi iskidamo od smeha kada prolazimo ulicom Bem Lilike… Da li iko zna ko je bila Bem Lilika?“

Ali, nisu mladi krivi za to što ne znaju i za ovakvo stanje u društvu.

Ko je gledao u nedelju 7. maja rusku Premijer ligu, mogao je videti da su sve utakmice počinjale s defileom preživelih ratnih veterana iz Drugog svetskog rata, kojom prilikom im prepuno gledalište aplaudiralo. Postavlja se pitanje šta se to dogodilo sa našim odnosom prema antifašizmu… Kako to da jedino mi imamo dilemu ko je pobedio u Drugom svetskom ratu, a da je recimo Rusi nemaju, bez obzira na njihovu sadašnju vlast…

Odgovor na ovo pitanje leži upravu u prethodnom socijalističkom sistemu, koji je antifašizam prigrabio kao „svojih ruku delo“ – izjednačavajući ga sa komunizmom. A kada se trebalo osloboditi tog sistema, kao kolateral u zaborav je pao i antifašizam. Udruženje antifašista Novog Sada pokrenulo je projekat „Otpor fašizmu – Vojvodina 1941-1945“ upravo iz tih razloga – da se kritičnije sagleda mesto i uloga komunističke parije u pružanju otpora fašizmu u Vojvodini u toku Drugog svetskog rata, odnosno da se otrgnu od zaborava ljudi i događaji o kojima dosadašnja istoriografija nije ništa ili ne u dovoljnoj meri rekla.

Odgovornost je na svima onima koji sebe smatraju da pripadaju građanskom, otvorenom i emancipovanom duhu, da se sa ovom tematikom bave, da antifašizam vrate u okvire nacionalnog identiteta, kako bi razumeli kakav su doprinos Srbija i Vojvodina dali antifašističkom pokretu i zašto nam je potrebno da to vrednujemo i da se toga sećamo.

(Autonomija)