Poslednja odluka Višeg suda u Valjevu kojom je rehabilitovan Nikola Kalabić, predstavlja samo još jednu u nizu sramotnih odluka srpskog pravosuđa zbog koje se njeni građani stide i pitaju se da li ima kraja moralnoj sunovrati našeg pravosuđa i društva.  Kakva se poruka ovim presudama šalje ne samo o prošlosti nego i o budućnosti?

Srbija je izgubila svaki osećaj za pravo i pravdu, a njenim ulicama slobodno se kreću lica sa pozamašnim krivičnim dosijeima – protiv kojih su podnete na desetine krivičnih prijava, a oni su usled neprocesuiranja postali imuni na zločin. Da ne govorimo o ogromnom broju naših komšija odgovornih za strašne zločine tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Ako je takvo stanje danas, onda ne čudi zašto se zločini od pre tri-četvrt veka mogu otpisom pera relativizovati… a u slučajavema kada imaju i imovinsko-pravne posledice – čak poništiti.

Upravo ovaj razlog – restitucija imovine koja je oduzeta po osnovu presuda „partizanskih“ sudova, bio je osnovni motiv pokretanja sudskih postupaka zakonitih naslednika. Želeli su da im se imovina predaka vrati u posed. Pod izlikom da se okrivljenima za zločine u ratu nije omogućilo pravedno suđenje i dovođenjem „uglednih“ istoričara u svojstvu svedoka, da opovrgnu navode optužnice izrečene pre sedamdeset i više godina, lokalni sudovi po Srbiji izriču oslobađajuće presude za očigledne zločine počinjene u ratu i neupitnu kolaboraciju s okupacionim snagama. Na kraju se sve pretvorilo u farsu i sprdačinu, gde se, navodno, zbog par desetina kvadrati poslovnog i stambenog prostora, kao i nekoliko ari šljivika, na najbesprizoriji način izokreću istorijske činjenice i naružuje sopstveni narod.

No, ako se već želela vratiti imovina koja je nepravo konfiskovana ili nacionalizovana posle Drugog svetskog rata (pod uslovom da nije stečena u ratu i ne predstavlja „nelegalno“ stečenu imovinu), poput one koja je na osnovu Zakona o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača (Službeni list DFJ“, br. 36/45 od 29.5.1945), onda se moglo pristupiti izmenama i dopunama tog Zakona, a ne prekrajanju i rekonstrukciji istorije. Umesto da u obrazloženju presude o restituciji stoji da se „vraćaju sve nepokretnosti koje se vode na ime Nikole Klabića, a koje su mu oduzete odlukom Sreskog suda u Mionici od 11. septembra 1946“, u presudi Višeg suda u Valjevu stoji da se „rehabilitovano lice Nikola Kalabić smatra neosuđivanim“.

Možda se motivi naslednika odista iscrpljuju na imovinsko-pravnom nivou, ali je jasno da su motivi države sasvim drugačiji.

(Autonomija)