Postoji jedan bedak u Hrvatskoj koji tvrdi da Josip Broz nikad nije bio demokrat, što mi se čini kao uzaludno opanjkavanje.

Pa demokrati ionako nikad ne vode naciju, nikad ne dižu revolucije, nisu u stanju da probiju Suecki kanal, da uspostave proizvodnju automobila na traci; za sve ove teške poduhvate potrebna je sila, nasilništvo, katkad goli teror. Oni koje smatramo demokratima, pišu knjige, donose zakone, ispostavljaju proglase, najčešće neuslišene.

Nasuprot njima, upravo nasilnici, uprkos svemu, obeležavaju tačke povijesti, ovima se podižu spomenici, njihovim imenima krste se ulice i institucije, njihova lica dolaze na novčanice i poštanske marke.To se onda menja tek u prilikama frustracije neke novouspostavljene klimave vlasti, koja ne može da izdrži bilo šta što joj prethodi.

Napoleon nije mogao biti demokrat, jer inače ne bi preokrenuo tok istorije, što ne znači da mu treba kovčeg izbaciti iz palate Invalida i promeniti ime Rue Bonaparte.

A i to sa demokratstvom u demokrata treba pomno razmotriti. Po starogrčkoj reči bio bi to pojav označen kao posao naroda, šta onda s tim ima ovaj ili onaj pojedinac?

Pojedinci ne mogu biti demokrati, osim kad lažu ili kad su svojim demokratstvom silno opterećeni.

Još je Kant izveo čist račun sa dobročinstvom i dobročiniteljima, osećanjem, kontraindiciranim čovekovoj duhovnoj konstituciji. Ispada da onda demokratija ostavljena je goloj masi koja izlazi na ulice, razbija izloge radnji i pali okolne automobile.

Demokrati u najvećem broju slučajeva ionako ne znaju šta će sa demokratijom, pa se onda, čak i pri pravednim prevratima, sve preobraća u giljotiniranje, u Gulag i u goli dilentantizam privrednog i društvenog života.

Mi u Evropi, baštinili smo od starih Grka mnogo toga u jezičkoj nomenklaturi, pa sada udaramo u zid jer nismo u stanju da se pojedinih floskula oslobodimo.

Demokratija, posao narodni, jedna je od tih stvari.

Već i zato što narod, kao pozitivna činjenica, u velikoj je sumnji, kako može imati nekakav dignitet nešto što je zbirna imenica?

Trebalo bi pronaći jedan potpuno novi termin, koji bi pokrivao taj menjševički, brojčano zanemarljiv deo ljudske populacije, spreman da živi doista ljudski, a da uz ovo, i druge oko sebe uzima kao ljude.

A boljševičkoj masi sveta onda može se ostaviti starogrčka formula, pa neka se s njom bakću kako znaju.

Sve dok se i sami ne dosete da bila šta, kršteno demokratskim, sa tim pojmom ima malo veze.

Neuke proleterske vođe zamutile su dalje, nakon Drugog svetskog rata, pojmovnu skalu, krsteći nove levičarske države istočne Evrope narodnim demokratijama.

Čijim pleonazmom samo su još više unizile firmu sopstvene vlasti.

Onda, kad je, iz nejasnih razloga, ljudska rasa domogla se vlastite svesti, ova joj nije diktirala nikakav imperativ skupnosti, koja pokazuje se samo kao relikt jedne dugotrajne prethodne etape, mnogo bliže poslovanju među životinjskim primerima.

Pa je horda, u savremenom vokabularu zadržala svoju ispravnu, prvobitnu pežorativnu oznaku.

Time je svest utanačena kao pojav sasvim individualan, nezavisan i u mnogome rezerviran.

Ovo tada izostavlja ono razbijanje izloga, a više uzima u obzir rukopis Ilijade, Devete simfonije i teorije relativiteta, ma kako kasnije ti isti subjekti pesništva ili nauke bili korišteni.

Da je pravde, njihovi autori nikad ne bi smeli biti simboli gole, očigledne slave (jer ova nalazi se u knjigama, u kipovima, na slikama), nije za badava pesnik Konstantinović bio protiv spomenika pesnicima, a Sam Beckett zanemario dodelu Nobelove nagrade.

U našoj maloj sredini, upravo floskulom demokratije ispreturane su skoro sve regule, unižena je svaka istorijska logika.

Provincleri grada Zagreba (da se dodvore svome demosu), ukinuli su Trg maršala Tita, iako je nedemokratski vođ Josip Broz bio svetski utanačeni čimbenik pobedničke antifašističke koalicije.

Winston Churchill, međutim, uništio je lepi grad Dresden, ali mu niko nije uklonio bistu ispred britanskog parlamenta.

Degolovci su takođe neljudski šišali i maltretirali pariske uličarke koje su spavale sa esesovcima, pa ipak automobili se i dalje okreću oko trga, imenovanog po vođi francuskog otpora.

U svračjem zakutku Miroslava Krleže postojala je Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, jer je pojam jugoslavenstva začeo se kao potpuno hrvatska stvar, Srbima ovo nije bilo ni na kraj pameti.

Jugoslavenstvo, međutim, odnekud vuče među demokratijom zadojenim Hrvatima svoj odium, makar taj pojam označava samo toliko, da nekakav slavenski živalj živi na jugu Evrope.

Da se ovo ozloglasi, ne bi mogla biti dovoljna oznaka JNA, jedne, pokazalo se, nasilničke armade.

Srbi su ionako snivali svoj velikosrpski san, u kome hrču danas, da sve odjekuje.

A Hrvati, to Trumbićevo i Supilovo pleme bilo je i ostalo ono koje doslovno živi na jugu, a takođe, slovensko je.

Nije li Stipica Radić snivao jednu jugoslovensku hrvatsku republiku?

Cela ova devijantna nomenklatura, koja jugoslovenstvo smatra kolerom, pa briše stoletnji naziv Akademije, vuče koren iz one osnovne zbrke koju donosi jedan starogrčki termin.

Zato što sada živimo u demokratiji, daleko od svake nedemokratske diktature.

Makar nikakvim demokratskim putem, poslom naroda, nisu izvedene bilo koje sudbonosne društvene promene, nego su se ove, najčešće oposlile upravo onom šakom rezolutnih, ali često očitih probisveta, gramzivih i zlikovačkih tipova, koji su, samo služeći se glupim stadom demosa, mimo bila kakvog njihovog zaposlenja, izveli to što i danas imamo.

Možda je svemu krivo aristotelovsko mnjenje, one naslage nesigurnih saznanja, počinjenih jedino navikom. Jer ovaj ili onaj stari je Grk utanačio pojedinu izreku, ali se potrudio i da joj pokaže protivotrov.

Na jezičkim stručnjacima je da revidiraju jedan pojam koji sam doveo u sumnju.

(Danas)