Na današnji dan Karadžićeve paravojne formacije SDS-a i Miloševićeva JNA počele su granatiranje Sarajeva… Grad su nadletali borbeni avioni, stradalo je 11.500  nenaoružanih ljudi, a među njima je ubijeno i 1.600 dece.

Sarajevo je od 5. aprila 1992. godine bilo pod opsadom.

Dan koji će prećutati svi srpski ratni zločinci, učesnici u ratu koji su svojevoljno pristali na zlo, na propagandu, na naređenja vrhovnog komadanta, zločinca Slobodana Miloševića. Svi ratni profiteri, svi velikosrpski nacionalisti, istaknuti akademici, svojom ideologijom doprineli su stvaranju klime za prolivanje krvi u svojoj zemlji, na svom tlu. Svi ti popovi koji su ratove blagosiljali, lopovi koji su se bogatili na tuđoj nesreći, svi arkani, mladići, karadžići, svi fašisti i ratni zločinci, oni koji danas rehabilituju zločinačku velikosrpsku politiku, i oni koji to ne osuđuju.

Četiri godine opsade jednog grada.

Četiri godine bez struje i vode.

Četiri godine jecaja, plača i krvi.

Četiri godine beznađa i bespomoći.

Četiri godine u zemlji krvi i meda.

Ljudi koji su trebali biti ubijeni.

Ljudi koji su trebali biti na smrt preplašeni.

Svakog dana.

Svakog jutra.

Svake noći.

Ovim ljudima nisu dali miran san.

Ovi ljudi su budni spavali.

Ta granata ispaljena je iz Beograda 1992.

Ta granata ispaljena je pre Oluje u Hrvatskoj.

Ta granata ispaljena je pre NATO bombardovanja Srbije.

Tu granatu i sve naredne ispalila je Vojska Republike Srpske potpomognuta formacijama iz Srbije.

Četiri godine, bez prestanka imala je samo jedan cilj – SRAVNITI GRAD.

Ovo posvećujem svim ljudima koji nisu imali gde da odu ili nisu želeli nigde da odu. Onim ljudima koji nisu pobegli u Srbiju i potom postali najveći nacionalisti. Velikosrpski nacionalisti.

Ovo je posvećeno Sarajlijama. Bosni. Jugoslovenima. Onima koji su ostali. Onima koji drugi dom nisu imali. Oni koji nisu izdali svoj grad, svoje komšije, svoje prijatelje. Onima koji su možda i otišli negde daleko, ali koji će nositi taj bol sa sobom.

Onima koji su izgubili živote u svom gradu!

U gradu ljubavi. U gradu Olimpijskih igara.

U gradu bratstva-jedinstva, Kemala Montena, Olge Sučić, Suade Dilberović…

Ovo je posvećeno mojim vršnjacima, deci, omladini. Svima koji su izgubili svoje živote u besmislenom bratoubilačkom ratu.

Naša je obaveza da kažemo istinu.

Krivica je individualna, odgovornost je kolektivna.

Vi koji ste učestovali, vi koji rehabilitujete zločince danas, vi koji vodite jeftinu propagandu predstavljajući nam dželate za žrtve, vi ste dužni da o tome govorite, vi ste krivi što o tome ćutite. Ko se sa zločinima nije suočio, spreman je da ih ponovi.

Sarajevo se ne sme nikad zaboraviti. Nikome se ne ponovilo.

NE u moje ime!

(Autonomija)