U Novom Sadu zastave na pola koplja, ugašena svetla Gradske kuće, muk, tišina, koraci i plač… Sinoć je izašao Novi Sad da oda počast i uputi poslednji pozdrav našem Đoletu  Balaševiću.

Dostojanstveni i u bolu kako to Novi Sad ume… Nikad dirljiviji i nikad tužniji Trg slobode nije bio. Iako prgav, plakao je čak i Miletić.

Otišao je naš Panonski mornar… Otišao je jedan od nas…

Plače cela Jugoslavija.

Bili smo, kako si voleo da kažeš, Tvoji. Ponosni na tebe jer si bio naš Novosađanin a iznad svega jer si bio čovek-hrabrost, čovek mira, onaj koji je dizao glas protiv rata, onda kada je to bilo najopasnije, koji je pesmom, duhom i prepoznatljivim humorom spajao ljude i vedrio nad mrakom.

Voleli su te pored Novog Sada i u Sarajevu, u Puli, u Zagrebu, u Podgorici, u Skoplju, u Ljubljani, u Tuzli… Voleli su te i u Beogradu, znaš ti koji…

Proglašavali su te za izdajnika oni kojima je mržnja bila smisao života, oni kojima nisi bio dovoljno dobar jer nisi bio njihov, „za njihovu stvar“ i „na njihovoj strani“. Za tebe nisu postojale strane, bio si iznad vera i nacija. Za tebe nisu postojale granice. Nisu te voleli jer si jezikom ljubavi gradio mostove među ljudima, jer si bio dočekivan u svakom gradu bivše Jugoslavije kao svoj.

Nastupao si svuda po svetu onda kada si u svojoj zemlji bio zabranjen.

Nisu te voleli nacionalisti, „slobisti“, „Gede gluperde“, huškači i potpirivači zla.

Voleli su te ljudi, svih vera i nacija.

Bio si pravi istinski Jugosloven. Titov vojnik. Novosađanin. Ratnik paorskog srca. Antifašista. Vojvođanin. Kosmopolita.  Ambasador mira i ljubavi.

Bio si „nevernik“ koji nije voleo kad ga uzmu na nišan… Bio si Čovek, Sloven, belac, slobodni strelac. Bio si svoj. Bio si naš.

Voleli su te pravi Jugosloveni, generacije su odrastale uz tvoje pesme, svakim stihom i rečju znao si da  pronikneš u ljudsku dušu, da rasplačeš, da razgališ, da razveseliš… Tvoje pesme su bile poezija, one su bile način života.

Uz tebe smo rušili „jednog“ koji te nije voleo i koji nije voleo nas.

Dok prilazim Trgu, naviru sećanja i plačem, plačem… Sa tog Trga smo pevali Živeti slobodno, stisnutih pesnica u vis.

Bio si simbol otpora, slobode, ljubavi. Simbol prkosa jednom ružnom vremenu.

Uz tebe smo dizali revolucije, uz tebe smo se zaljubljivali…

Bio si svetski a naš!

Naš Đole iz Cvijićeve, tako običan, poseban i jedinstven.

Sa tobom je otišao jedan od poslednjih Jugoslovena…

Osećam beskrajnu tugu jer tvojim odlaskom praznina se već oseća u ovom gradu. Nas je sve manje. Znam, rekao bi sada „šta ste se raspekmezili“, ali izvini… to je jače od nas. Ipak smo ljudi… plakao si i ti…

Ostaješ u našim srcima zauvek, srcima tvojih Novosađana, svih tvojih ljudi sa koje god strane zida se oni nalazili, tvojih koji su se sinoć na Trgu prepoznavali pogledavši se u oči, oči punih suza…

Rekao si da ona crtica na grobu između godine rođenja i smrti, ta crta predstavlja život.  Za tebe se zasigurno može reći da si vredeo što si takav živeo! I da je tvoja crta večna.

Iscrtao si portret života svog, ti slovenska dušo, i učinio si lepšim ovaj svet.

Sinoć smo svi mi koji smo na Trgu u Novom Sadu tiho plakali i pevali tvoje pesme – oni ljudi koje si zvao svojima – mi smo sinoć spojili i Zagreb, Sarajevo, Podgoricu, Skoplje, Ljubljanu… Mi se zovemo Ljubav. A ti si to bio! Čovek ljubav.

Pamtićemo te, slušati prepričavati. I da nam ne zamere svi oni koji su te zvali svojim, ponosimo se što si pored toga, ipak bio i ostao – naš Đole!

Hvala Ti za sve, kuca srce tvojih Novosađanki, putuj Maestro, nebo je tvoja granica…

Računaj na nas!

Voli te tvoj Novi Sad!

(Autonomija)