Skip to main content

BOJAN TONČIĆ: Srbija koja se nije mirila sa zločinom

Građani 12. apr 2022.
5 min čitanja

Pre tačno 30 godina održana je prva sesija Beogradskog kruga, nezavisne grupe intelektualaca koji su se i pre nje, pisanom i izgovorenom rečju, suprotstavljali ratu i nasilju sa državnim predznakom, velikosrpskoj hegemoniji podržanoj moćnom armijom. Specifični, ne i jedini vid organizovanja grupa iz beogradskog antiratnog pokreta, Krug je bio snažni glas razuma koji se hrabro sukobio sa moćnom propagandnom mašinerijom Slobodana Miloševića, dajući podršku žrtvama velikosrpskih pohoda.

Bilo je tih aprilskih dana 1992. sumorno u Beogradu i Srbiji; gradovima su se bahatile horde uniformisanih desperadosa, sa ekrana državne televizije slavljeni su rat i nasrtaji na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, ostvarila se najcrnja slutnja, izvršena je agresija na Bosnu i Hercegovinu, počeo je napad na Sarajevo, opsada duga 1.425 dana.

Srbijanske agresorske jedinice u uniformama nekad zajedničke vojske, državne bande kriminalaca sa novim angažmanom, vikend ratnici i dobrovoljci sa vaučerom za ubijanje, pljačku, silovanje, paljenje, nastavili su svoj krvavi pir započet u ratnim krajinama i zapadnoj Slavoniji, ubijanjem Vukovara, osvajanjem navodno srpskih teritorija, anticivilizacijskim nasrtajem na Dubrovnik…

Divljali su tada, kao, uostalom i čitave 1991. ratnohuškački mediji, država je bila zauzeta lovom na dezertere koji su odbili da ubijaju zarad sumanutih velikosrpskih ciljeva. Svet je Srbiji ispisao presudu, ekonomske i kulturne sankcije.

Nekoliko nevladinih organizacija i pobunjeni pojedinci javno su protestovali paljenjem sveća ispred Predsedništva pod geslom “Za sve poginule u ratu”, Žene u crnom organizovale su protestna stajanja protiv rata, ispisana je i odsvirana himna otpora, rifovano dezerterstvo u vapaju “Mir, brate, mir!” koji je uglazbio ad hoc bend Rimtutituki. (Milan Mladenović, Srđan Gile Gojković, Zoran Kostić Cane, Švaba, Anton, Čavke).

Solidarnost sa Sarajevom

Sa ekrana državne televizije nastavlja se ratnohuškačka retorika, odzvanja mržnja prema svemu što nije srpsko. Na Trgu Republike održan je nezaboravni koncert “Ne računajte na nas”, pripremala se akcija “Crni flor” u kojoj će sto hiljada ljudi simbolično obojiti centar Beograda, šaljući podršku opsednutom Sarajevu i izražavajući saosećanje sa njegovim žrtvama.

Više od 200.000 ljudi na različite načine odbilo je da učestvuje u ratu. Mobilizacija je podbacila, nije bilo dovoljno topovskog mesa za munjevita osvajanja, Beograd i drugi srbijanski gradovi, bili su preplavljeni pozivarima i pripadnicima Vojne policije. Veliki broj intelektualaca 1991. prognan je iz Srbije zbog toga što se suprotstavio ratnim pohodima; među njima najpoznatiji su arhitekta Bogdan Bogdanović, koji je otišao u Beč, nakon pretnji koje je dobijao od ekstremista koji su pokušali uđu u njegov stan, i književnik Mirko Kovač, koji je otišao u Rovinj, nakon što je saznao da se nalazi na spisku za likvidaciju i nakon što je na jednoj tribini pogođen foto aparatom u glavu.

U javnost svojom prvom sesijom 11. aprila izlazi Beogradski krug, mesecima ranije artikulisani model okupljanja i protestovanja protiv rata, u kojem su se okupili književnici i drugi intelektualci različitih ubeđenja, sa zajedničkom niti koja ih je povezivala – otporom ratu. Od tog dana suosnivači Kruga bili su za režimsku propagandu izdajnici i antisrbi. Ništa se nije promenilo godinama kasnije, bili su i ostali “drugosrbijanci”, što će godinama temeljite stigmatizacije postati svojevrsni petokolonaški žig.

Režimsku je presudu izrekao Sarajlija Momo Kapor: “Čini mi se da je u ovom trenutku Beograd, na žalost, pravi petokolonaški grad, pun smutljivaca, kukavica, lažnih pacifista, navijača za suprotni tabor, ali to nije čitava ova zemlja Srbija koja može sebi i u ovakvom trenutku da dozvoli taj luksuz i trpi tu menažeriju na svojoj grbači sa koje može da je strese kao onaj vepar sa Karađorđeve zastave koji stresa dosadne buve.”

Stigmatizovani antiratni pokret

Jedan od osnivača Kruga Filip David kazaće da je ponekad izgledalo kao da se “recimo nakon 5. oktobra da se situacija suštinski menja”. “Međutim, vreme je pokazalo da smo bili u zabludi i da su ti talozi, nanosi tog nacionalizma i te kako prisutni, a danas sam relativno pesimista. Ne mogu da govorim o tome da li sam pesimista ili optimista. Ja samo želim da se neki principi poštuju, društveni, politički, ali mi se čini da se ta situacija vrlo teško menja, ako se uopšte i menja. To čak nije ni presudno, da li ste kao pojedinac u određenom trenutku u mogućnosti da utičete da se ta politička situacija promeni. Važno je, zapravo, da se suprotstavljate, važno je da nikad ne prihvatite nešto za šta verujete da može i da čini samo zlo sredini u kojoj živite. Mislim da je to zapravo neka vrsta obaveza svakoga od nas koji smo na ovaj ili onaj način javne ličnosti, da govorimo ono što mislimo da treba govoriti i da ne odustajemo od onoga što su bili i ostali neki naši moralni, hajte pre svega moralni, a zašto da ne kažem i politički principi”, naglašava Filip David.

Jezgro Beogradskog kruga činili su pripadnici Udruženja nezavisnih pisaca, organizacije stvorene decembra 1989. u Sarajevu, na inicijativu Mirka Kovača, Filipa Davida, Vidosava Stevanovića i Živojina Pavlovića. Okupilo se tada 30 najznačajnijih jugoslovenskih književnika koji su sačinili deklaraciju o zaustavljanju nacionalističkih tendencija. Delatnost ovog udruženja, koje se sastalo još jednom, u Bijeljini, prekinuo je rat. U Beogradu tri godine kasnije intelektualci, kad su se ciljevi promenili i kada je buknuo rat, rade na organizovanju udruženja koje će se suprotstaviti realizaciji ratnih ciljeva Srbije, a među osnivačima su bili Filip David, Mirko Kovač, Miodrag Zupanc, Đorđe Lebović, Miladin Životić, Nenad Prokić, Obrad Savić, Borka Pavićević, Aljoša Mimica, Ivan Čolović, Ivan Vejvoda.

Beogradski krug je osnovan 13. januara 1992. U Osnivačkom aktu Kruga zapisano je: “Umesto da štite mir i opstanak civilizovanog života, nosioci javnog autoriteta, – organi vlasti, crkve, institucije kulturnog života, sredstva informisanja – sem časnih izuzetaka, tolerišu ili čak i sami podstiču raspirivanje bratoubilačke mržnje, sejanje pustoši i smrti.”

Prvi predsedavajući Kruga bio je Radomir Konstantinović. “Dok se komadaju ljudska tela niko nema pravo da se ponaša kao uvređena gospođica. Mi smo pozvani da na to odgovorimo, i mi ćemo se tom pozivu odazvati”, rekao je prihvatajući dužnost.

Otpor zlu i bitka koja se nije mogla dobiti

U sećanju na prve dane Kruga Konsntinović će ustvrditi da je “apsolutno bilo nemogućno, duboko ponižavajuće, ćutke trpeti nacionalistički teror”. “Totalitarizam je totalizacija nasilja. On nas osvaja, on nas izopačava, kao što izopačava, do čudovišnosti, sve čega se dotakne.(…) Eto tih čudovišta sa dve glave što ne prestaju da se ujedaju i proždiru: to je čudovište nacionalističkog demokrate (ili demokratskog nacionaliste); i to je čudovište klero-nacizma (hrišćanskog naciste) u običaju TV-kaluđera koji se pod televizijskim reflektorima igra dečijim lobanjama i nosi glogov kolac umesto krsta, ili se na televiziji moli bogu, ali ne da ga spase od njegovih sopstvenih grehova, nego da ga spase od predsednika republike; i to je čudovište komunističkog antikomuniste u stilu balkanskog makartizma pod rukovodstvom dojučerašnjih komunističkih prvaka”, zaključio je predsedavajući Kruga.

U odgovoru na napade kojima je izložena druga Srbija Konstantinović je rekao: “Ako vas pitaju  šta je druga Srbija (šta je bila, šta jeste, šta će biti) samo recite: Druga Srbija je Srbija koja se ne miri sa zločinom.“

Istoričarka Latinka Perović rekla je da se “deo elite, kad su počeli oružani sukobi distancirao od rata. “Mislim da je važan trag ostavio Beogradski krug i kad je 2000. godine došlo do obnove komunikacije sa Evropom, do izlaska iz sankcija, onda su se te seanse Beogradskog kruga pominjale kao dokaz da je u Beogradu i u Srbiji bilo otpora ratnoj politici. Drugo je pitanje što je odnos snaga bio takav da ti ljudi nisu uspeli, ali ja mislim da je pravedno osvetlili tu antiratnu scenu”, kaže Latinka Perović.

Antropolog Ivan Čolović ističe i to da je Krug “bio krug cele Srbije” “Njegov rad je imao odjeka i u celom regionu, kako to sada zovemo, i u svetu. Tako da ti ljudi kod kojih smo mi dolazili i sa kojima smo razgovarali, pokazivali su takvo neočekivano osećanje zahvalnosti. Bilo je onih koji su ustajali na tim sesijama širom Srbije i govorili, recimo taj i taj novinar je meni spasao život kad sam videla ili video da može to da se kaže, da moj sin nije, recimo, izdajnik zato što je otišao odavde i nije hteo da ratuje, da ja nisam sama zato što u školi ne držim predavanja kako se od mene očekuje nego se svađam sa dirketorima-nacionalistima, da imam podršku kod vas. To je za mene bila jedna od prva asocijacija”, naglašava Ivan Čolović.

Nenad Prokić, suosnivač Kruga, kaže da se vodila bitka koja se nije mogla dobiti. “Pogotovu kad se pogleda sa ove distance, bilo je jasno da tako mali broj ljudi sa tako malim resursima, sa tako malim uticajem u društvu protiv jedne opšte hipnoze i ludila koje je tada vladalo i nije mogla da računa na neku veću društvenu podršku. Ali, s druge strane, možemo da kažemo da je Beograd preko svog Beogradskog kruga osvetlao obraz i sebi i Srbiji, i do današnjeg dana svi ti ljudi mogu da budu ponosni da su učestvovali u nečemu što je bilo”, kaže Prokić.

(Al Jazeera Balkans, foto: Medija centar Beograd)