Percepcija vlastite krivice

Na listi zemalja rangiranih po sreći, ili “srećnosti” stanovništva, Srbija je 43, a već godinama beleži trend rasta; njeni su žitelji sve srećniji, njihova ocena koju daju svojim životima sve je viša. Budimo blagi, nije reč o propagandno plasiranim podacima iz plaćenih istraživanja, karakterističnih za predizborno vreme, kakvo je ovih dana u Srbiji, nije telefonska anketa, ne znamo uzorak, tek, istraživanje Galupa koje ova ugledna kuća realizuje za Mrežu rešenja Ujedinjenih nacija za održivi razvoj ukazuje na ovako bajkovitu sliku. I nije kraj, žitelji Srbije u poslednjih deset godina sve su srećniji, ukazuju rezultati ispitivanja hiljadu anketiranih punoletnih stanovnika koji su ocenjivali svoj život ocenama od jedan do deset.

Srbija je prema podacima objavljenim 2019. bila na 70. a prema rezultatima iz 2021. na 48. mestu. Prosečna ocena koju su ispitanici u Srbiji na skali od nula do deset dali svojim životima je 6,178. Ovo je povećanje od 1,4 poena u odnosu na period 2008-2012. i Mreža UN svrstava Srbiju među države koje su u ovom periodu zabeležile najveće povećanje u prosečnoj oceni koju ispitanici daju svom životu.

Pre nego što podatke smestimo u umetnost, nadrealizam, neku birtiju u kojoj se atonalno zaurlava o kralju i otadžbini, pre nego što postavimo pitanje kako iz ovako srećne atmosfere stotine hiljada ljudi beži glavom bez obzira – iskoristimo i alate koje su primenili autori ankete, percepciju nekih pokazatelja, a to su ekonomska snaga zemlje kroz bruto društveni proizvod (BDP) po glavi stanovnika, socijalna podrška koja je izmerena pitanjima poput onog da li uvek možete da računate na pomoć porodice i prijatelja kad se nađete u teškoj situaciji, zatim, očekivani životni vek na osnovu podataka Svetske zdravstvene organizacije, sloboda životnih izbora, velikodušnost, odnosno spremnost da se daje u dobrotvorne svrhe i percepcija korupcije u institucijama i poslovnom svetu.

Tek ovako se ništa ne uklapa – konta neupućeni i neutralni posmatrač iz, recimo, neke skandinavske zemlje (Finska i Danska su poslednjih godina u samom vrhu), ili malo bližeg Luksemburga, na primer. Elementarna računica ukazuje na to da ovde, zapravo, izbori nisu ni potrebni, jesu ustavna kategorija, mora se, ali, naški rečeno, da ne kvarimo. S druge strane, opozicija ubeđuje glasače u to kako nas očekuju istorijski izbori (fakat, nikad nisu bili drugačiji); narod sve srećniji, a mora da bira, još i da se, čemu sve to, dvoumi.

Zdravlje komšijske krave

Umnožava se, dakle, kolektivna sreća, pustimo to što je reč o individualnoj kategoriji, zbrajanjem “sreća” (među nama, reč je o singulariji tantum, imenici koja ima samo jedninu); iskreno govoreći, tu bi trebalo uneti i kakav količnik za izračunavanje, jer multiplikovana sreća podrazumeva sreću okoline, pa ispitanici (stanovništvo, živalj, neće u ovom napisu biti građana), učestvujući u zajedničkoj sreći, uživajući sve njene benefite, bivaju općenito srećniji. Poput navijača čiji klub (recimo Denver Nuggets) dobija, a on se usred noći kerebeči, skače i budi neinformisani komšiluk, ekstatično raspoložen zbog srbijanskog basketaša (da li primećujete kako lagano uplovljavamo u dnevnopolitičke vode), ali i svih naših Denverčana, pogotovu onih koji u dvorani urlaju od sreće, kao i on na ovoj strani Okeana.

Ima mnogo toga čime se Galup nije bavio, a za ovdašnje posmatrače je jednako važno kao i svi drugi parametri, možda i više: eto, nesreća komšija, ili makar manja sreća. Nije to samo ornamentalni detalj ispunjenosti života u Srbiji, niti samo opšte mesto koje se svodi na to “da komšiji crkne krava”. Da su ispitanicima pokazani rezultati po kojima su Srbija još 2019. po sreći bila tri mesta ispred Crne Gore, pet mesta ispred Hrvatske, a svih osam ispred Bosne i Hercegovine, ispitanici iz Srbije bili bi znatno srećniji i ne bi svojim životima davali tamo neke šestice, primakli bi se razvijenijim evropskim državama, recimo Sloveniji koja je te 2019. bila na 44. mestu, a daleko bi se odmakli od teške sekiracije žitelja, pomenimo i te susede, Severne Makedonije koji su se našli na 84. mestu. Nema pozivanja na dokaze, naravno, ne pokušavajmo.

No, podsetimo se lekcija baka i dedova (uglavnom kretenoidnih) da treba zasvirati, ali i za pojas zadenuti. Da se treba, kad se ne ostvare ciljevi, okrenuti, ne bismo li, valjda, videli one koji nemaju ništa. A mi, zdravi, pravi, pa i taj kombajn, doći će na red.

Milozvučne orgulje Vladimira Putina

Još jednu stvar, sticajem okolnosti, nisu računali istraživači Galupa, iako su registrovali da je tokom pandemije covida 19 porasla solidarnost među ljudima, svih nacija, u celom svetu; no, nije zabeleženo ponašanje življa u Srbiji po početku agresije na Ukrajinu. To koliko su ispitanici bili – i još su – fascinirani odlučnošću Vladimira Putina da zgazi Ukrajince, sa sve decom, ko bubašvabe, Najezdom, invazijom, sa mrtvim civilima, doduše – pa šta, Putin za nas uložio veto protiv onog nečeg, a mi da ne oćutimo pokoje stradalo dete – ako je toga i bilo, jer, sve je ukrajinska propaganda potpomognuta zapadnim medijima.

Fasciniranost, možda je i to sreća, o kojoj se kroz jednu definiciju-kompilaciju tvrdi kako je “subjektivno stanje zadovoljstva životnom situacijom”.

Nije, dakle, knjiženo oduševljenje demonstracijom moći i nekim novim Staljinovim/Putinovim orguljama, raspevanim “kaćušama” u vidu vakuum bombi, oslobađanjem gradova do temelja koje je vratilo ispitanike (doba života pretpostavljena) u još srećnije dane Vukovarske operacije. Sada bi se srbijanski ispitanici na Galupovoj skali sreće kotirali još bolje. Eh, ponovo čuti Arkana kako iz džipa obećava svim preživelim Vukovarcima život i bezbednost…

Da, o višeznačnom jedinstvu je reč – miliona poreskih obveznika u finansiranju agresija na Hrvatsku i Bosnu, na etničko čišćenje Kosova, na kolektivno sećanje, ratničke uspomene mobilisanih i dobrovoljaca. Postaju aktuelne ratne priče, nekadašnji pitomci ŠRO (za mlađe, škole rezervnih oficira) razglabaju o taktičkim operacijama kojima bi se najbrže slomio uzaludni otpor ukrajinskih nacista u pelenama. Vratile se u modu nezaboravne komšijske posete; muški pričaju o pokretima trupa, žene, na drugoj strani, o tome gde se šta ima za kupiti po starim cenama, ekranom sporadično defiluju retardirani geostrateški analitičari, toči se jaki prepek, domaći stimulans patriotizma.

Tačan zaključak, pogrešne premise

Nikako se, nastavimo, ne bi smeo bagatelisati taj svojevrsni Einheit, jedinstvo koje srećnijima čini inkriminisane pojavne oblike života, kolektivno i individualno, zbog dresova i zastava, uniformi i himne (“…Iz mračnoga sinu groba / Srpske slave novi sjaj / Nastalo je novo doba / Novu sreću, Bože daj!” – jeste, iz himne Srbije). Ukazala se sreća, počelo je, čitamo ovih dana jednog ruskog ambasadora o tome kako moćna zaštitnica ima ozbiljne planove za Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu koji (planovi) uključuju i Srbiju koja se, istina aciklično, uželi čekanja metalnih kovčega sa leševima posvećenika hegemonističkoj ideji, ili tek na’vatanih rezervista.

“Ako ne znamo da radimo i proizvodimo, bar ćemo znati da se tučemo”, kazaće bivši predsednik Srbije Slobodan Milošević marta 1991. Deceniju kasnije oglasio se na tu temu Mirko Kovač: “Trebalo je proći desetljeće da mit o Srbima koji se znaju tući padne u govna!”.

Da ne bude baš toliko crno (koliko jeste), možemo da pomenemo i očekivanja, zar očekivanje sreće nije sreća (onakva zbog koje je ustreptala Desanka Maksimović pevala “Ne, nemoj mi prići”). Tako srećni ispitanik, u ovoj prilici istinski reprezentativac, čeka pozivare i pozive za poznato zborno mesto usred noći (najbolje bi bilo da svrate u komšiluk kod onog džabalebaroša, al’ ako se mora), čeka priliku da posegne za plesnivim šatorskim krilom i okači transportnu vreću na leđa, opremljen pomenutim stimulansom za preživljavanje novog ispiranja krhotina mozga, zaposedanje graničnih linija, ko zna, možda i odbranu vekovnih srpskih teritorija kao pre tridesetak godina.

Šta iz ovog pasaža možemo, a ne moramo da zaključimo: živalj Srbije je srećan ili manje srećan (ima u ratovima nekih nedoslednosti) zbog sasvim drugačijih parametara od onih koji se utvrđuju istraživanjem Ujedinjenih nacija. Premise su pogrešne, konkluzija je ispravna. Kakav BDP, hoće da nam skrenu pažnju na poskupljenja; pa, gorivo je stalno bilo skupo, poslednji put smo se jeftino vozili golfom do Makarske sedamdeset i neke; raste korupcija – rasla je i ranije, samo se tada periodično ‘apsilo, nije bilo nekakvih nevladinih organizacija da utvrđuju “percepciju”. Slobodu izbora imamo, kome se ne sviđa, ‘ladno može da ode gde god hoće, životni vek je onakav kol’ko je kome zapisano, a narod je ovdašnji, zna se o tome i po svetu, dobar i velikodušan.

Znaju to i oni koji su nesrećni. Koji ne mogu da zaspe.

I savest je merljiva kategorija, utvrđuje se i pecepcijom vlastite odgovornosti zbog nečije nesanice.

Loša vest za kraj: nema stepenovanja.

(Nomad.ba, foto: Medija centar Beograd)