Mešanje Ruske Federacije u unutrašnja pitanja zemalja zapadnog Balkana je istorijska konstanta koja je, iako krajnje nedopustiva, na moju veliku žalost, i danas prisutna. Uočljivo je intenziviranje njihovog interesovanja za naš region koje se manifestuje kroz različite vrste uticaja na nedavne a, mislim, i buduće izborne procese u BiH, Crnoj Gori, Makedoniji i naravno Srbiji.

Ne tako davno, Milorad Dodik je posle posete Vladimiru Putinu, a sumnjam da to nije bila jedina ruska pomoć SNSD-u, pobedio na antiustavnom referendumu o Danu RS, što je bilo očekivano, ali i na lokalnim izborima koji su već viđeni kao prvi Dodikov veliki poraz. Od tada se Dodik pokušava predstaviti kao svesrpski lider, ujedinitelj „pravih Srba“ i zaštitnik njihovih interesa. Kao čovek koji ne veruje u EU i koji je sklon „pravom putu“. Ruskom. Rusija snažno podupire njegove separatističke namere i time aktivno radi na produbljivanju krize na Balkanu.

I Crna Gora je imala veoma neprijatnu epizodu na poslednjim izborima sa pokušajem organizovanja državnog udara i atentata na, u tom momentu premijera, Mila Đukanovića. I, naravno, opet uz prisustvo Rusije koje zvanična Moskva i proruska opozicija negiraju bez obzira na dokaze koje crnogorsko pravosuđe ima.

Da li treba sumnjati u to da u Makedoniji, Rusija podstiče autoritarni populizam nacionalista iz VMRO i preko Nikole Grujevskog sprečava parlamentarnu većinu da formira novu proevropsku Vladu Makedonije?

Metodi ruskog uticaja su od države do države različiti. Od nasilja i pokušaja državnih udara, preko dezinformacija, antievropske i nacionalističke propagande, podrške antiustavnim gestovima, podsticanja krajnje desnice, širenja „meke moći“ do ucena u energetskom sektoru. Time se nestabilna balkanska društva, ogrezla u nacionalizam, autoritarizam i korupciju, zadržavaju u stanju zaostalosti i beznađa.

U Srbiji su vrata za ruski uticaj široko otvorena. Od medija, energetike, sve brojnijih nevladinih organizacija i političkih stranaka, Rusija ostvaruje svoje državne ciljeve. Najčešće to nisu i interesi Srbije. Nažalost, u Srbiji je sve prisutnija teza da naš javni intreres mora biti podređen ruskom državnom interesu. Nekada se to zvalo veleizdaja. Sada bi hteli da nas ubede da je reč o patriotizmu.

Evidentan je pritisak iz Moskve na zvanični Beograd da se Kosovo i dalje i još dugo drži kao „otvoreni konflikt“, potreban Rusiji kako bi snažila antievropska opredeljenja u Srbiji. Nerešen kosovski problem je kamen o vratu Srbije i poluga za dalji ruski uticaj. U tom kontekstu, naivno bi bilo verovanje da Ruska Federacija nema interesovanje i za predsedničke izbore u Srbiji ali i za to ko će na njima pobediti.

Posle odustajanja od kandidature „službenog pridrživača Putinovog kaputa i delitelja ordenja“, sasvim je sigurno da će oni pokušati da održe što bolje odnose sa Aleksandrom Vučićem. Zato me ne čudi mogućnost da ruski MIG-ovi budu „šlag na torti“ Vučićeve kampanje. Sve bi to Vučiću, ako pobedi na predsedničkim izborima, trebalo da „pomogne“ da održi, u osnovi neodrživu, vojnu neutralnost i uspori evropske integracije. Nasuprot tome, ja se iskreno nadam da će budući predsednik Srbije nedvosmisleno nastaviti putem Evrope, suočavanjem sa istinom. I da će nam govoriti istinu. Baš istinu.

(Autor je generalni sekretar Lige socijaldemokrata Vojvodine)