Advokat i narodni poslanik Vladimir Đukanović, jedan od najprominentnijih članova partije Aleksandra Vučića, iznerviran time što su se srednjoškolci u Srbiji drznuli da pokažu otpor režimu, izjavio je da je “dete vlasništvo države do svog punoletstva” i pozvao nadležne institucije da reaguju, što su roditelji shvatili kao pretnju da će im država oduzimati decu.

Đukanovića je razbesnelo što srednjoškolci protestima i blokadama svojih škola pružaju nepodeljenu podršku studentima koji traže krivičnu odgovornost za tragediju u Novom Sadu i za “crnokapuljaše” koji napadaju građane na mirnim komemorativnim skupovima.

Polazeći od toga da su srednjoškolci uglavnom maloletni, što u naopakom sistemu vrednosti koji je porobio Srbiju automatski znači da oni ni o čemu ne znaju ništa, Đukanović je potcenjivački zanemario njihovu sposobnost da misle svojom glavom. Zato se obrušio na profesore, zbog toga što svoje đake ne sputavaju da svoje mišljenje otvoreno izraze.

Optužbe i na račun roditelja

Kroz Đukanovićeve reči režim u Srbiji tako je otvoreno pokazao da ne samo da ne poštuje intelekt maloletnika, već da ih i ne shvata kao zasebne biološke entitete, misleće pojedince i ličnosti sa jedinstvenim karakteristikama, već kao robu. Svojoj srdžbi on je dodao i otvoreni propagandistički spin da srednjoškolce, protivno njihovoj volji, na ulice, u proteste i blokade “izvode” profesori, kao da je reč o beslovesnom stadu, a ne o mladim ljudima koji imaju stav i žele da ga izraze.

Đukanović se nije zaustavio na tome, već je potpuno neosnovano optužio i roditelje učenika osnovnih škola da svojoj deci uskraćuju pravo na obavezno školovanje, zato što im navodno dopuštaju da umesto u školu idu na proteste, što nema nikakve veze sa istinom, jer ni osnovne škole ni njihovi učenici na koji način nisu uključeni u proteste.

Đukanović je tako jašući na pomahnitalom pastuvu sopstvenih konstrukcija – bezmalo podvriskujući u programu uživo na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, kao kauboj u rodeu – zatražio od resornih ministarstava i centara za socijalni rad “da se oglase”.

Zavapio je da je država dužna da reaguje u slučaju da roditelj neće da šalje dete u osnovnu školu, i da tom detetu država “mora da obezbedi osnovno obrazovanje”. Iako, kao što je već rečeno, osnovne škole nemaju nikakve veze sa protestima, ta izjava, uz onu o “vlasništvu” države nad maloletnom decom, veoma je uznemirila roditelje, a nemali broj njih shvatio je to kao pretnju da će im, proizvoljno i bez ikakve odgovornosti i sankcija, režim oduzimati decu.

Đukanovićev napad na dečja prava i slobode postao je tako oruđe neskrivenog zastrašivanja kojim režim u Srbiji poručuje roditeljima da će, ako to bude potrebno za opstanak vlasti, biti preispitivano roditeljstvo svih koji se učine nepodobnima i neposlušnima. Deca su tako, nakon pretnji otkazima na poslovima i selektivne pravde koja se svakodnevno sprovodi u Srbiji, postala sredstvo za ucenjivanje sopstvenih roditelja.

Odnos vlasništva, sile i moći

Organizacije za zaštitu prava deteta žustro su reagovale ističući da deca nisu vlasništvo nijednog pojedinca, institucije ili države.

Đukanoviće kolege pravnici našli su se u nezavidnoj i pomalo apsurdnoj situaciji da javnosti, a pre svega preplašenim roditeljima objašnjavaju da su deca samostalni nosioci prava na slobodu izražavanja, prava na učešće u donošenju odluka koje ih se tiču i prava na zaštitu svog dostojanstva i integriteta.

Pravnici su podsetili i na ono za šta vlast u Srbiji generalno malo mari: da bi izjave i odluke javnih zvaničnika morale da imaju visok stepen moralne i svake druge odgovornosti i da bi morale da budu u skladu sa međunarodnim i domaćim priznatim pravnim aktima u oblasti zaštite prava deteta.

Pokazalo se da je narativ za koji se posredstvom Đukanovićeve izjave zalaže režim veoma štetan i da dodatno podriva već ozbiljno narušena i zakinuta prava deteta u Srbiji. Ta prava posebno degradira što je Đukanović decu sveo na odnos vlasništva, sile i moći.

Pedagozi su upozorili da država ima obavezu da osigura deci sigurno i podsticajno okruženje u kojem mogu da razvijaju svoj potencijal i donose odluke i izražavaju svoje stavove na slobodan i odgovoran način, a ne da ih, što je Đukanović učinio, stigmatizuje ili negira njihovu autonomiju.

Ono što on po svemu sudeći dobro razume, ali ne želi da prihvati je da deca imaju intelektualne kapacitete da prepoznaju koja se pitanja tiču njihove budućnosti i da imaju slobodu da se zalažu za pozitivne promene u svojim životima.

Prvo briga roditelja, pa onda društva i države

Socijalni radnici, koje je Đukanović posebno apostrofirao, osudili su način na koji je on komentarisao položaj i prava deteta u kontekstu društvenih i političkih dešavanja u Srbiji. Oni su posebno naglasili da je takva retorika predstavnika države i funkcionera vladajuće partije u potpunosti neadekvatna i da takav način izražavanja može samo da zabrine i uplaši javnost, koja se nakon takvih izjava s pravom pita u kom pravcu ide Srbija.

Socijalni radnici su istakli da je nedopustivo da se stručne institucije kao što su centri za socijalni rad pozivaju da reaguju u okviru svojih nadležnosti na način na koji je to Đukanović učinio. I oni su ukazali na ono što Đukanović ili ne želi ili ne može da shvati – da su deca pre svega briga roditelja, a tek onda, ako roditelji potpuno zakažu, briga društva i države. Međutim, očigledno je da Đukanović misli da su mnogi roditelji u Srbiji zakazali baš zato što su odnegovali i vaspitali mlade ljude koji jednostavno ne žele da ćute na potpuno odsustvo odgovornosti i morala perjanica režima u Srbiji.

Đukanovićeva izjava zato je, očekivano, najburnije dočekana upravo među roditeljima. Oni su njegovu izjavu pre svega shvatili kao uvredu, jer deca sasvim sigurno nisu i ne mogu da budu vlasništvo države, ma koliko bi to vlast možda želela. Umesto tog svojatanja država bi trebalo da garantuje prava deteta i da im obezbedi sistem u kome se ta prava ostvaruju bez prepreka. Uloga roditelja je da decu vaspitaju, izdržavaju i nauče da misle svojom glavom, a upravo to poslednje očigledno je ponukalo Đukanovića da se izjasni o “vlasništvu” države nad decom, jer režimu u Srbiji nisu potrebni slobodoumni ljudi koji misle svojom glavom, već podanici.

Na društvenim mrežama našli su se i opori komentari roditelja koji su državu koja bi da im svojata decu podsetili da se mnoga deca u Srbiji leče posredstvom dobrotvornih SMS poruka i donacija, jer u budžetu često nema novca za to. Mnogi roditelji tražili su i da država, ako su deca već u njenom vlasništvu, preuzme na sebe troškove njihovog školovanja u društvu u kome obrazovanje svake godine sve više postaje privilegija dobrostojećih, a ne pravo svih.

Usledio je i Đukanovićev odgovor, autorskim tekstom u dnevnom listu Politika, u kome je ponovio spin o roditeljima koji navodno svojoj deci uskraćuju odlazak u osnovne škole i komedijaški prkosno naglasio da svoj stav ne menja. U želji da se pokaže kao nesporni autoritet, u čitavo svoje zamešateljstvo pretenciozno je i jeftino upleo i Boga, glavom i bradom.

‘Toliko odstupa od zdravog razuma’

“Oni što očito mrze poredak, državu, porodicu, tradiciju, oni koji ne nameravaju da imaju porodicu, takvi neka me pljuju od jutra do mraka. Baš me briga. Stav koji zastupam, promeniti neću. Mislim da je apsolutno ispravan, jer svakako su sam Gospod koji nam je život podario, država naših predaka i na kraju roditelji koji su nas doneli na svet – istinski naši vlasnici”, napisao je Đukanović.

Kao i uvek kada neki visoki oficir Vučićeve partije napravi nepodopštinu, i u slučaju Đukanovićeve jezičke bravure na odgovor države javnost je morala malo da popričeka.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković ocenila je da je Đukanovićeva izjava apsolutno neutemeljena, opasna i za svaku osudu. Očigledno šokirana onim što je čula, bila je toliko iskrena da je navela da je u prvom trenutku pomislila da je u pitanju video montaža Đukanovićeve izjave zbog toga što ta izjava “toliko odstupa od zdravog razuma” da jednostavno “nije mogla da veruje da bilo ko može da pomisli da ljudi mogu biti bilo čije vlasništvo”.

O Đukanovićevoj izjavi imao je ponešto da kaže i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je po oprobanom receptu za izbegavanje odgovornosti i relativizaciju brljotina svojih saboraca poručio da je Đukanović napravio “veliku grešku i vrlo loše govorio”. Ipak, istakao da je Đukanović “momak koji se bori, a da naravno da ljudi koji se bore prave i greške”. O eventualnim sankcijama protiv Đukanovića zbog uznemiravanja javnosti i zastrašivanja roditelja, Vućić nije rekao ni reč.

Konačno, ma koliko Đukanovićeva opservacija zvučala nesuvislo, na njen nesporno zlokobni ton ukazala je nekadašnja predsednica Vrhovnog suda Srbije, Vida Petrović-Škero.

“Meni je ta rečenica ličila na nacističke metode razmišljanja”, rekla je Petrović-Škero.

Da li je Petrović-Škero u samo nekoliko reči zapravo demontirala istinske porive režima nespretno sročene kroz Đukanovićevu, izjavu ostaje da se vidi, ali zaista nije teško poverovati da se iza navoda visokog funkcionera Vučićeve partije krije suština režima – da su svi ljudi u Srbiji za taj režim nisu građani, već podanici, svojina koja će biti zloupotrebljena kada vlastima to bude odgovaralo i na način na koji joj bude odgovaralo.

(Al Jazeera/foto: Autonomija)