Legendarni glumac koji je svojom umetnošću obeležio jugoslovensku i regionalnu kinematografiju Bogdan Diklić ovogodišnji je dobitnik Nagrade „Fabijan Šovagović“, jednog od najprestižnijih glumačkih priznanja koje se dodeljuje glumcu ili glumici na Pulskom festivalu.

Nagradu koja nosi ime hrvatskog i jugoslovenskog glumačkog barda Fabijana Šovagovića, čije je delovanje ostavilo ogroman trag i doprinos u istoriji kinematografije čitavog ovog prostora, ustanovilo je Društvo hrvatskih filmskih autora i producenata, a Dikliću je svečano uručena juče u Festivalskom centru.

Praćen oduševljenjem i ovacijama učesnika festivala, gostiju, svojih kolega, pre svega Radeta Šerbedžije, i novinara 72. Pule, Diklić je ovo ugledno priznanje primio iz ruku Filipa Šovagovića, glumca, scenariste, dramskog pisca i reditelja, sina Fabijana Šovagovića.

Jedan od najvećih i najpoštovanijih glumaca ovog prostora ostvario je više od stotinu filmskih i televizijskih uloga, najviše u ostvarenjima koja su ušla u antologije ovdašnje kinematografije, a pre uručenja nagrade prikazan je kratki dokumentarac sa insertima iz filmova u kojima su likovi koje je igrao do danas ostali nezaboravni – „Maratonci trče počasni krug“, „Balkanski špijun“, „Nacionalna klasa“, „72 dana“, „Karaula“, „Seks, piće i krvoproliće“, „Mali svet“, „Odbrana i zaštita“, „Sve najbolje“…

Zahvaljujući se na nagradi Diklić je govorio o svom prvom susretu sa Fabijanom Šovagoviće, ispred knjižare u Bjelovaru gde je rođen, kad je bio gimnazijalac.

– Prišao sam mu i rekao oprostite, mogli li vas zamoliti za autogram. Pogledao je u mene i upitao što će vam to. I tu su tri tačke, on mi je potpisao, a ja sam ga drsko upitao mogu li mu ja tog dana praviti društvo. I tako, šetamo se mi, šetamo, i ja mu kažem kako i ja imam želju da jednoga dana budem glumac. Da, da, odgovara on, i stanemo opet kraj jednog izloga, gde je bio dućan sa alatima. I on je tu video priliku da ode, malo sam ga već i „prigušio“. Pozdravio se sa mnom rečima, pa doviđenja, nadam se budući kolega, i tu smo se oprostili, rečeno žargonom naše profesije, „filmskim rezom“.

Diklić je dakle već tada, kako je naveo duhovito se sećajući prvog susreta s velikim Fabijanom Šovagovićem, bio „prozvan“ glumcem.

– Prošle su nakon toga godine, vraćamo se s nekog festivala avionom, sedimo skupa, Šobo sedi kraj prozora gleda oblake, neka prijatna tišina nad nama. E, moj Šovo, pošto nije dozvoljavao da mu govorimo vi, kad bi se ti samo sećao! Znam, ispred knjižare u Bjelovaru, odgovorio je. Inače, tu olovku kojom mi se potpisao na knjizi dugo sam čuvao, ne znam tačno gde je sada, ali još mi je negde u kući,. Ta olovka „igra“ u filmu „Majstori, majstori“ Gorana Markovića, tu je upotrebljavam u jednoj sceni, hteo sam da je ovekovečim na taj način.

Na pitanje šta mu znači nagrada koja nosi ime Šovagovića, i koju prima upravo na ovom mestu, Pulskom festivalu, Diklić je izjavio:

– Mišljenja sam da je meni ovom nagradom ukazana velika čast, i da je tim povodom, kad u meni kulja velika radost, najbolje ćutati. Zahvaljujem se Društvu hrvatskih filmskih autora i producenata, nastojaću da opravdam ovo priznanje u narednih pedeset i nešto godina, valjda će ovaj moj „pesjmejker“ izdržati toliko, i hvala vam što ste me podneli toliko dugo – izjavio je Diklić, očigledno jako dirnut i uzbuđen nagradom i dolaskom na Pulski festival.

Prema rečima Filipa Šovagovića, da je živ, njegov otac verovatno ne bi imao komentar na ovu nagradu.

– Kao što pamte oni koji su ga poznavali, nije voleo da govori o svojim ulogama, nekako nije umeo da prima dobre kritike i komplimente, kad bi neko započeo razgovor o tome, odmah bi skretao temu na neke druge stvari. A verujem da bi bio sretan što je danas nagradu primio Bogdan Diklić – istakao je Filip Šovagović.

Podsećanja radi, prošlogodišnji laureat Nagrade „Fabijan Šovagović“ koja mu je uručena na Pulskom festivalu, bio je glumac Slavko Štimac.

Ovacije za “Fiume o morte!“ u Areni i po jakoj kiši

Subota, treći festivalski dan ovogodišnje Pule, nosi znak dokumentarno – igranog filma “Fiume o morte!“ hrvatskog reditelja i scenariste Igora Bezinovića, koji je prepuno gledalište Arene, uprkos jakom pljusku, ispratilo do kraja, i nagradilo višeminutnim ovacijama i skandiranjem.

“Fiume o morte!“ osvojio je ove godine nagradu za najbolji film takmičarskog programa „Tiger“ na prestižnom Međunarodnom festivalu u Roterdamu gde je doživeo svetsku premijeru, nagradu FIPRESCI New Directors /New Films 2025.

Na sceni Arene, pred početak projekcije, Bezinović je izjavio da „dobro pogledamo film i stari rimski pozdrav, koji je zapravo fašistički, koji smo mogli da vidimo i u timu američkog predsednika Donalda Trampa kad je pobedio na izborima, a i među mladima u Hrvatskoj i regionu“.

Svojim sjajnim dokumentarcem Bezinović „vodi“ publiku u svoj rodni grad Rijeku, iliti Fiume, kako ga zovu Italijani, u vreme s početkom 20. veka, tačnije u 1919. godinu, doba profašističkog italijanskog pesnika, intelektualca, propovednika rata i pripajanja Rijeke Italiji, Gabrielea D’Anuncija. U ovoj uzbudljivoj priči, ispričanoj izuzetnim,maštovitim, originalnim i duhovitim filmskim „jezikom“, građani Rijeke prepričavaju, rekonstruiraju i reinterpretiraju bizarnu priču o šesnaestomjesečnoj okupaciji njihovog grada i diktaturi Gabrielea D’Anuncija.

Pre premijerne projekcije u Areni, Igoru Bezinoviću je u Festivalskom centru uručena Nagrada „Vedran Šamanović“, koju dodeljuje pet hrvatskih filmskih udruženja kao najviše godišnje priznanje filmskom umetniku koji je te godine, u bilo kojoj grani filmske umetnosti, inovativnim pristupom proširio granice filmskog izraza u hrvatskom filmu.

Radmila Radosavljević (Danas, screenshot YT)