Opšta bolnica u Leskovcu, JGSP Novi Sad, beogradski Sekretarijat za socijalnu zaštitu, kragujevački Studentski centar, Niški kulturni centar, EPS i gotovo svi veći zatvori u Srbiji samo su deo mreže institucija koje su u prethodne tri godine nabavljale invazivne video-nadzorne sisteme sa funkcijom prepoznavanja lica, pokazuje novo istraživanje BIRN-a, Glasa Šumadije, Ozon pressa, portala 021 i Južnih vesti.

Kada se sledeći put budete vozili u jednom od 200 autobusa Javnog gradskog saobraćajnog preduzeća Novi Sad, setite se da kamere iznad vaših glava nisu samo običan video-nadzor. Snimci sa njih automatski se šalju centralnom softveru koji ima mogućnost da prepozna lica i sačuva do milion profila osoba, piše BIRN.

Prema rečima stručnjaka sa kojima su istraživači BIRN-a razgovarali, takav oblik biometrijskog nadzora u trenutnom zakonskom okviru Srbije nije dozvoljen. Ipak, to nikoga ne sprečava da ga uvodi i, čini se, da to radi u sve većem obimu.

Zbog toga je grupa medija – BIRN, Glas Šumadije, Ozon press, portal 021 i Južne vesti – odlučila da pretraži sve javne nabavke u Srbiji i utvrdi koje su sve državne i lokalne institucije kupovale opremu koja omogućava prepoznavanje lica, za koje svrhe i uz kakva objašnjenja.

Ovo istraživanje je nastavak BIRN-ovog projekta iz 2024. godine, kada su analizirane nabavke sprovedene do 2020. godine. Tada je otkriveno da su sistemi biometrijskog nadzora, iako pravno neregulisani, nabavljani za desetine škola, vrtića, studentskih domova, pijaca i javnih preduzeća širom Srbije, uključujući i ustanove poput Narodne biblioteke Srbije, Gerontološkog centra Beograd i brojnih opštinskih službi. Pokazalo se i da je oprema sa mogućnošću prepoznavanja lica često instalirana bez ikakve procene uticaja na zaštitu podataka o ličnosti, pa i tamo gde je zakon to izričito zabranjivao.

Novo istraživanje obuhvata period od 2022. do kraja 2024. godine. Za analizu podataka iz javnih nabavki razvijen je program „TenderSpy“, specijalno napravljen za ovo i slična istraživanja, koji automatski, prema zadatoj ključnoj reči, pretražuje tehničke specifikacije, u ovom slučaju izraze povezane sa biometrijskim nadzorom od uobičajenih termina poput face recognition i prepoznavanje lice do improvizacija tipa face recognition, pretraga prema licu ili prepoznavanje ljudskog lika – što su sve termini koje smo našli u dokumentima u vezi sa javnim nabavkama.

Tokom višemesečnog istraživanja, locirano je preko 30 takvih nabavki, nakon čega su novinari poslali 32 zahteva za pristup informacijama od javnog značaja. Potpune odgovore dostavile su 22 institucije, dok je 10 u potpunosti ignorisalo zahteve.

Analiza sprovedena u okviru ovog istraživanja pokazuje da se biometrijski nadzor u Srbiji širi više nego ranije, sistematičnije i na širi spektar institucija. Kamere i softveri sa mogućnošću prepoznavanja lica više nisu ograničeni na škole, studentske domove i javne površine, već se sada ugrađuju i u bolnice, zatvore, kulturne ustanove i komunalna preduzeća.

Javne nabavke pokazuju da se u mnogim slučajevima kupuje oprema koja podržava prepoznavanje lica, čak i kada institucije tvrde da tu funkciju ne koriste. U većini slučajeva nema tragova o sprovedenim procenama uticaja na zaštitu podataka, dok pojedine ustanove ni ne priznaju da poseduju biometrijske sisteme.

Stručnjaci upozoravaju da se stvara infrastruktura koja bi mogla da preraste u mrežu masovnog nadzora – ne kroz jednog „velikog brata“, već kroz desetine malih, lokalno povezanih sistema.

„Ispostavilo se da je mnogo lakše praviti manje sisteme, pa ih kasnije povezati u neki centralni sistem. I to je, na primer, moja bojazan kada razmišljam o tom velikom broju – ne jednom velikom bratu, nego velikom broju malih sestara“, kaže Nevena Ružić, konsultantkinja za zaštitu podataka, nekada zaposlena u službi Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti.

U poređenju sa istraživanjem iz 2024. godine, obim i raznolikost institucija koje nabavljaju ovakvu tehnologiju značajno su porasli. Promenila se i struktura nabavki: umesto pojedinačnih kamera, sada se sve češće nabavljaju integrisani sistemi i softveri koji mogu da objedine više baza podataka i lokacija.

„Kada se nabavlja oprema za čiju upotrebu ne postoji pravni osnov, ta nabavka je nezakonita, jer organ vlasti uopšte ne može da kupuje tehnologiju koja omogućava obradu biometrijskih podataka“, objašnjava Nevena Ružić.

„Šta god da su uradili, kako god da su to upakovali – doneli interne akte, procedure ili zaključili ugovore – sve to je od početka suprotno zakonu.“

Dodaje da se ne može naknadno „popraviti“ pravni vakuum u kojem su te nabavke sprovedene.

„Što bi se reklo, što se krivo rodi, vreme ne ispravi. Ne možemo dodatnim aktima da ispravimo nepostojanje dozvole u zakonu. Prema Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, obrada ovih posebnih vrsta podataka, s obzirom na njihovu osetljivost, jednostavno je zabranjena.“

Ana Toskić, izvršna direktorka organizacije Partneri za demokratske promene, podseća da javne institucije imaju dodatnu obavezu jer raspolažu ovlašćenjima koja građani nemaju.

„Organi javne vlasti imaju povećanu odgovornost u pogledu zaštite podataka o ličnosti upravo zato što poseduju monopol u vršenju određenih ovlašćenja“, kaže ona.

„Mi smo trenutno u fazi gotovo potpune nekažnjivosti za povrede podataka o ličnosti. Zato bi najbolja prevencija bila jednostavna – dosledna primena zakona, nadzor i kažnjavanje onih koji ga krše.“

Kamere s prepoznavanjem lica u studentskim domovima i školama

Od studentskih i učeničkih domova, preko gimnazija, pa sve do Ministarstva prosvete – biometrijski nadzor ulazi i u obrazovne ustanove u Srbiji. Iako je reč o institucijama u kojima borave maloletnici i mladi, upravo su one sve češće među kupcima opreme sa mogućnošću prepoznavanja lica, što stručnjaci ocenjuju kao posebno rizično.

Učenički centar u Beogradu, koji u domu „Aleksa Dejanović“ smešta srednjoškolce iz cele Srbije, nabavio je niz video-snimača kineskih proizvođača Dahua i Hikvision, sa funkcijama prepoznavanja lica i brze pretrage snimaka. Učenički centar nema pravilnik o video-nadzoru.

Slična situacija je i u Studentskom domu „Patris Lumumba“ na Zvezdari, gde su uvedeni terminali za prepoznavanje lica i otisaka prsta kao sistem kontrole pristupa. Time su, faktički, studentima uzeti biometrijski podaci bez jasne saglasnosti i bez znanja o tome kako se ti podaci obrađuju, skladište i brišu. Ovi terminali koriste se za otvaranje pregrada pri ulasku u blok 3 doma, a iz ustanove navode da video-nadzor služi isključivo za sprečavanje vandalizma. Ipak, Studentski centar ne poseduje akt o proceni uticaja na zaštitu podataka niti dodatne interne propise.

Studentski centar u Kragujevcu takođe je nabavio Dahua snimače sa funkcijom prepoznavanja lica za studentske domove „Vita Janić“ i „Sloboda“. Na pitanja da li su sproveli procenu uticaja i da li su tražili mišljenje Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, iz ustanove navode da su imali razgovor sa službom Poverenika, koja je ocenila da Centar nema obavezu da donese pravilnik o video-nadzoru niti da traži prethodno mišljenje Poverenika.

Gimnazija „Nikola Tesla“ u Apatinu nabavila je video-sistem koji prepoznaje lica, broji ljude i prati ponašanje. Ipak, iz škole su potvrdili da ne poseduju nikakve posebne interne akte o video-nadzoru, osim pravilnika kojim se, između ostalog, zabranjuje tajno snimanje bez znanja, kao i postavljanje kamera u toaletima ili svlačionicama.

„Ono što je problematično jeste to što, ako zaista koriste tehnologiju prepoznavanja lica, oni paradoksalno nisu u obavezi da urade procenu uticaja na zaštitu podataka o ličnosti, samo zato što uopšte ne bi smeli da poseduju takvu tehnologiju. Ako im je nešto zabranjeno, onda, suštinski, ništa u vezi s tim ne mogu da rade“, kaže Nevena Ružić.

Stručnjaci upozoravaju da korišćenje biometrijskih sistema u obrazovnim ustanovama podrazumeva formiranje baza fotografija dece i studenata, čime se otvaraju ozbiljna pitanja o svrsi i bezbednosti takvih podataka. Softveri koji se koriste u ovim sistemima često automatski detektuju i beleže sva lica koja se pojave u kadru, bez obzira na to da li postoji potreba za njihovom identifikacijom.

Prethodno istraživanje BIRN-a pokazalo je da pojedini programi namenjeni intruzivnom video-nadzoru funkcionišu upravo na taj način – svako snimljeno lice automatski se fotografiše i čuva u internim bazama podataka, gde može ostati zabeleženo i bez znanja ili saglasnosti osobe koja je snimljena.

Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Milan Marinović, u ranijem razgovoru za BIRN kazao je da je upotreba tehnologije za prepoznavanje lica u Srbiji dozvoljena samo u izuzetnim situacijama – kada je to nužno da bi neka institucija mogla da obavlja svoj zakonom propisan posao.

Sve drugo, kaže on, predstavlja nepotrebno zadiranje u privatnost. Posebno upozorava na škole, gde bi uvođenje biometrijskog nadzora značilo nadziranje maloletnika, što zahteva najstrože pravno utemeljenje i jasne garancije da se njihova privatnost ne ugrožava.

Celo istraživanje čitajte na sajtu BIRN-a.

Kome se žaliti

U Srbiji je prikupljanje i obrada biometrijskih podataka, poput onih koje koriste sistemi za prepoznavanje lica, zakonom zabranjena – osim u vrlo posebnim slučajevima. Ti podaci obuhvataju jedinstvene fizičke osobine svakog čoveka, poput crta lica ili dužice oka i zato ih zakon tretira kao posebno osetljive. Dozvoljeno ih je obrađivati samo ako je to izričito propisano zakonom, ako je neophodno radi zaštite života ili ako ih je osoba sama učinila javnim. Čak i tada, institucije koje žele da koriste takvu tehnologiju moraju unapred da procene kako bi to moglo da utiče na privatnost građana i da dokažu da je taj rizik minimalan.
Svima koji su predmet video-nadzora, a naročito biometrijskog, za pritužbe su dostupni sledeći mehanizmi: najpre sama institucija koja obrađuje njihove podatke, zatim Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti, potom Upravni sud ukoliko nisu zadovoljni odlukom Poverenika, Ministarstvo unutrašnjih poslova prema Zakonu o privatnom obezbeđenju, a može se podneti i tužba Višem sudu.

(BIRN, foto: Pixabay)