Moj dida sa Šolte je došao u Split u banku. On je prvo uru i kvarat čekao red za doć na blagajnu. Kad je dogibao do blagajne dida je rekao: „Tija bi sa računa dignit cilu svoju ušteđevinu!“ Blagajnica je njemu rekla: „Okej! Tribaće mi vaša iskaznica i osobna!“ Onda je dida njoj dao iskaznicu od banke i osobnu. Onda je blagajnica prčkala i tipkala po kompu. Dida je njoj rekao: „Koliko se ja sićan, tribalo bi bit jušto dvajs iljada kuna!“ Blagajnica je piljila u ekran od kompa i rekla je: „Je, tačno toliko!“ Dida je rekao: „To su mi šoldi šta san proda oni maslinik u Šešuli! Da nisan proda maslinik, ima bi kurac, a ne dvajs iljada kuna! Moga bi sa penzijon krepat od gladi!“

Blagajnica je rekla: „Okej, šjor, oćemol onda to sve…“ Dida je rekao: „A Tonino mi kaže da san ti maslinik proda za kikiriki! Reka mi je: cukunu glupi, šta nisi iša u općinu i da načelniku par iljada kuna u žep da ti maslinik prinamjeni u građevinsku zonu, pa ga ne bi proda za dvajs iljada kuna, nego za dvista iljada! Kažen ja njemu: pa kako će u Šešuli bit građevinska zona, klipsone, tamo nikad nije bilo ništa osin maslina! Kaže on meni: cukunu glupi, aj samo čekaj da neki krkan tamo digne hotelski risort! Jerbo će načelniku kešnit par iljada kuna u žep! I stvarno, jebate jarac! Ja proda maslinik, a krkan u roku keks posika sva cabla i gradi risort! Pa ko tu koga prca u glavu, reci ti meni!“

Blagajnica je rekla: „Dajte, šjor, nemojte me davit sa ton spikom od stoljeća sedmog! Vidite da je red iza vas!“ Dida je rekao: „Okej, okej, ne tribaš se odma funjit! Iša san ti malo ubit vrime dok kljucaš po kompu…“ Blagajnica je značajski dignila livu ombrvu i rekla je: „Znači, oćete dignit cilu ušteđevinu, jel tako?“ Dida je rekao: „Tako je!“ Blagajnica je rekla: „Fajn! Evo tu potpišite… To van je dvi iljade i šestopedes eura!“ Didi je uletilo čudilo: „Čega?“ Blagajnice je rekla: „Eura!“ Dida je rekao: „Čekaj malo, pa sad san ti objasnija da mi je ušteđevina dvajs iljada kuna!“ Blagajnica je rekla: „Je, i to van ispada jušto dvi iljade i šestopedes eura!“ Dida je pitao: „A kune?“ Blagajnica je rekla: „Kune se sad priračunavaju u eure! Vi ka da ste u banku pali s marsa, šjor!“ Dida je rekao: „Znači, meni je sad ušteđevina sa dvajs iljada pala na dvi iljade i šestopedes? Čoviče!“ Blagajnica je rekla: „Ali eura! A ne kuna!“ Dida je pitao: „A di su kune?“ Blagajnica je rekla: „Nema ih više! Sad smo prešli na eure!“ Dida je rekao: „Nemoj me jebat?! Znači, crkla Endehazija, a?“

Blagajnica je raskobečila oči. Onda je ona pitala: „Koja Endehazija?“ Dida je rekao: „Aj, aj, ne pravi se tupsonica! Zna se di je kuna bila službena valuta!“ Blagajnica je zarežala: „Bila je u Hrvackoj!“ Dida je rekao: „Okej, moš ti to zvat kako oš… Al ko god ima dvi čiste iz povjesti zna da su u Endehaziji uveli kunu ka platežno srestvo!“ Onda je blagajnica podviknila: „Nemojte me više pilat, šjor! Ja san obična blagajnica i živo mi se jebe za povjest! Vidite da je red iza vas! Ne mogu van isplatit ušteđevinu u kunama jerbo kuna više nema! Ilište uzet eure, ili se maknite od blagajne!“ Dida je rekao: „Okej, okej, šta se odma žestiš… Nije da san ja lud za kunama! Daj mi to šta imaš i mirni smo! Nego, otkad su to ukinuli kunu, a?“ Blagajnica je rekla: „Od nove godine! Otkad je Hrvacka ušla u Eurozonu! Nemojte mi reć da to niste znali?“ Dida je rekao: „A kako bi zna, jebate led? Pa ne dolazin ja svaka dva dana u banku!“

Blagajnica je zakolutačila sa očima. Dida je pitao: „I šta ti je to Eurozona, za gospu blaženu? Jel to neka prelazna faza?“ Blagajnica je podviknila: „Kakva prelazna faza, čoviče božji?!“ Dida je rekao: „Pa šta ja znan, tako mi zvuči! Ka ono, prvo bude Endehazija, pa Eurozona… šta je sljedeće?“ Blagajnica je mrgudno mavala sa glavom i brojila je didi šolde na šalteru. Onda je ona rekla: „Evo! Dvi iljade i šestopedes eura! Spremite to u takujin i doviđenja! Ko je sljedeći?“ Samo dida je rekao: „Čekaj malo, čekaj! Sad bi tija i položit neku svotu na račun!“ Blagajnica je piljila u njega sa stisnutim očima. Onda je ona pitala: „Koliku svotu?“ Dida je rekao: „Dvi iljade i šestopedes eura!“ Blagajnica je zinila sa ustima. Onda je ona rekla: „Jel vi to mene zajebavate, šjor?“ Dida je rekao: „Zašto bi te zajebava, ženska glavo?“ Blagajnica je pitala: „Znači, oćete stavit na banku isti iznos koji san van sad dala, a koji van je i ranije bija na računu?“ Dida je rekao: „Tako je! Samo šta je ranije to bilo dvajs iljada kuna, a sad je dvi iljade i šestopedes eura!“

Blagajnica je dreknila: „Pa za koji ste klinac to dizali?! To van se automacki pribacilo u eure! Po ure se sa vama natežen za ništa! Razumiš, fosilac? Nisi triba ni dolazit u banku!“ Dida je rekao: „Kako neću doć u banku, jebate? Pa moran se imformirat o geopolitičkoj situaciji! Kako bi inače zna je li još na snazi Endehazija, il je Eurozona, il je neki treći kurac? Moran bit u toku!“ Blagajnica je napečila se prema naprid: „A da se imformirate na televiziji, a ne u banki?“ Dida je rekao: „A ne gledan ti ja Hrt, ćerce! To je ustaška televizija! Po Hrtu smo stalno u Endehaziji! Nema šanse da će oni javit da je kuna krepucnila!“

Blagajnica je popuzla sa glavom i naslonila je čelo na obe ruke. Onda je ona uzdahnila: „Dajte mi te šolde da van ih vratin na račun!“ Onda je moj dida njoj dao nazad đenge. Onda je blagajnica opet kljuckala po kompu. Ona je vrtila sa glavom i rekla je: „Ovo je za izludit, časna rič! Muke isusove ja trpin za ovin šalteron! Mene će ovi posal dotuć!“ Dida je rekao: „A kako je tek meni! Svaki put kad dođen u banku isplate mi ušteđevinu u drugoj valuti! Pa sad ti vidi šta to znači!“ Blagajnica je pitala: „Šta znači?“ Dida je rekao: „Znači da ću dolazit sve dok mi je ne isplate u dinarima!“

Robi K. (IIIa)

(Peščanik, foto: Gradska TV)