Danima izbegavam da pogledam ovu emisiju, sebi govorim – ne mogu ja to. Ne mogu da izdržim. A ko sam ja da ne izdržim?

Kako Anini roditelji izdržavaju, a ja ne bih da se potresam?

Danas sam morala. Danas, kada je konačno podignuta optužnica protiv roditelja ubice KK, između ostalog i zbog toga što ga je otac učio kako da stoji i kako da diše dok puca u pokretne mete. Zbog toga je ubica uopšte mogao da, za manje od dva minuta, ispali ogromnu količinu metaka, da mu ruka ne zadrhti, a dah se ne prekine dok ubija deset duša.

Optužnica je podignuta i protiv majke, čiji je direktan DNK pronadjen na čauri iz učionice, ostaloj za nekim metkom koji je možda ubio dete. Ona sina nije vodila u streljanu, to je bio tatin posao, ona je možda samo pospremala po kući pa kao što neka majka nađe klikere, ona nalazila metke, koje je uredno vraćala nazad u nezaključanu plastičnu kutiju, u rancu blizu vrata, da ocu i sinu budu pri ruci, kad žure u streljanu ili na izlet, da dete nauči kako da i u prirodi puca.

Kako da diše, dok vjetrić mrda nacrtane ljude, u koje ga tata uči da nišani. Da cilja u glavu i u srce.

Moje je mišljenje da roditelji ne samo da su znali ko im je dete, nego su, baš zbog toga učili da puca – otac obučavao, majka pospremala metke, znajući ko im raste pod krilom, kakvo biće podižu, koga ljube za laku noć i ko im se budi u kući, punoj oružja, prećutkivanja, zataškavanja i nemara za druge, a brige samo za sebe. Ne, ne mislim da su oni namerno pravili ubicu, već da su znali da im sin ima poremećaj ličnosti, odsustvo empatije i krizu u socijalizaciji, i kao odgovor na to su odlučili da ga čeliče. Da od sina naprave muškarca. Po ugledu na porodičnu lozu.

Ubica KK je oružje i gotovo stotinu metaka uzeo iz tatinog ranca čitava dva dana pre masakra. Važno je reći da je to bilo za praznik, neradni su dani bili, kad je porodica na okupu i kod kuće.

I tada je, ipak, KK sve držao u dečijoj sobi, uz spisak dece koje je planirao da likvidira. U taj stan je doneo je apotekarski benzin, tu ga je sipao u flaše praveći eksplozivne naprave.

Za ta dva dana ni otac ni majka nisu namirisali isparenja goriva, nisu pogledali sinu u sobu u kojoj je držao glomazno oružje, municiju i flaše molotova, niko nije pogledao plastično koferče u tatinom rancu – jedno sa ovlaš šifrom (samo jedan broj), a drugo potpuno nezaključano.

To su ljudi koji su podigli ubicu, obučili ga, opremili, naoružali i omogućili da napravi masakr. Jer ga nisu voleli.

Anini mama i tata u ovoj strašnoj i divnoj emisiji, hrabro govore sa tako mnogo ljubavi i iskrenosti o svojoj voljenoj kćerki. Njima nije moglo da se dogodi da im dete ukrade oružje i municiju, da spremi likvidaciju drugarica i drugova, da piše spiskove, da u svojoj sobi skriva tako očigledne tajne. Anin tata govori kako je jutrima budio svoju kćerku poljupcima, da se sretnija sprema za školu, a ja mislim da mu baš zato ne bi ni promakao smrad benzina, ili dva pištolja, stotinak metaka i spisak „meta“ za likvidaciju, e da je njihova kćerka bila kao KK.

Oni govore o svom detetu o kome su znali sve, na koje su ponosni, koje im još uvek miriše u sobi.

Miris deteta koje roditelji nepogrešivo prepoznaju, ako ga vole, ako ga ljube, ako ga podižu da bude čovjek, a ne krvnik.

Taj detalj mi je konačno slomio srce.

Kćerka ovih roditelja nije kasnila u školu, za razliku od KK, ona je stigla na vreme, jer su roditelji vodili računa o tome. Da je kasnila, kao KK, možda bi preživela.

Ubicu njegovi nisu zapitali zašto sa gotovo 40 minuta zakašnjenja tek kreće u školu, a znali su da kasni.

Roditelji ubicu nisu uznemiravali pitanjima gde je i šta radi, dok je, tog jutra, pedantno redao municiju, molotove i pištolje na tepihu sobe, komponovao kadar da ovekoveči tren pred zločin.

Za to vreme je Ana, sa dežurstva u hodniku, zvala tatu da njoj i drugarici donese Mek, a tata je krenuo da im donese.

Tata ko svaki tata, za svoje dete će da učini sve, pomislili bismo, zar ne? E pa ne. Ne nosi svaki tata detetu omiljenu klopu, neki tata sina trenira da pravilno diše dok ubija, da mu ruka ne zadrhti, dok se sveti boljima od sebe.

Anini roditelji govore o beskrajnoj ljubavi za svoje dete, i o tome kako su podizali voljeno i plemenito ljudsko biće.

Roditelji KK ćute, i ćuteći angažuju moćne advokate, medijsku mašineriju, obmanu javnosti i besramno se svrstavaju među žrtve. Oni pokušavaju da obezbede nekretnine i sačuvaju imetak za život posle, to je prioritet.

Otac KK nam se predstavlja kao žrtva, smršao je dvesta kila i ne druži se u zatvoru, jadan on. Majka ništa nije znala, nije naslućivala, pala je sa grane, čak je ni sin ubica ne želi, odbija da je vidi kad mu je JEDNOM došla u posetu.

To znaju da nam kažu.

Sve bi to bilo ipak u razmerama logike jedne patološke porodične veze, da nije nas. Mi, ljudi koji nismo zaustavili SVE, koji nismo naterali državu da prekine školsku godinu, da sruši zgradu, da kazni svaki medij za svaki tekst koji je odbrana poručila, pripremila i plasirala, da prezremo šibicarenje u Skupštini na ovu temu i da prinudimo da STANE SVE.

Da ni jedan klošarski komentar na portalima, koji relativizuje ovaj zločin i abolira roditelje kao njegov organski dio, ne samo da ne bude objavljen, već i da nikom ne padne na um da ga piše.

Da obuzdamo orgiju javnosti koja iz svega izvlači samo jednu pouku – da treba više tući i kažnjavati decu, problem je u prevelikoj ljubavi.

Da KK nije imao oružje i obuku, verovatno bi i dalje želeo da masakrira drugare, možda bi to i pokušao, možda bi nožem ili plamenom ubio neko dete.

Ali ne bi deset.

Da je KK bio fizički kažnjavan, tučen i „starinski“ vaspitavan, i dalje bi postao ubica. Ili, baš i zbog tog.

Da je voljen, da je pažen, da je praćen kako diše, i dalje bi želeo da izvrši zločin, ali bi ga roditelji u tome sprečili.

Zla deca postaju od zlih ljudi. Premala je ova kazna koja je zaprećena za to.

Kako Ana Božović nije postala ubica, a Kosta Kecmanović jeste?

Pogledajte, da vam bude jasno.

(preuzeto Biljana Srbljanović/FB, foto: Beta)