Regionalno istraživanje o otvorenosti institucija Zapadnog Balkana pokazuje da ne postoji adekvatan nadzor nad tajnošću podataka u Srbiji, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i Bosni i Hercegovini.

Drugu godinu zaredom, organizacija Partneri Srbija zajedno sa partnerskim organizacijama iz regiona sprovodi istraživanje o otvorenosti institucija na Zapadnom Balkanu, koje uključuje i prikupljanje statističkih informacija o broju podataka koji se na godišnjem nivou označe kao tajni. Razlog leži u tome što se upravo tajnost često koristi kao argument za prikrivanje informacija koje su od javnog značaja. Ove godine, istraživanje je obuhvatilo i pitanje nadzora nad primenom zakona koji uređuju tajnost podataka. Rezultati su zabrinjavajući i traže hitne reakcije. Na osnovu odgovora institucija koje su zadužene za nadzor u zemljama regiona nameće se zaključak da se nadzor nad tajnošću podataka gotovo uopšte ne sprovodi.

U Srbiji je stanje najalarmantnije

Nadzor nad tajnošću podataka poveren je Ministarstvu pravde. Odgovor Ministarstva na zahtev za pristup informacijama od javnog značaja upućuje na to da Ministarstvo pravde uopšte ne vrši nadzor u oblasti tajnosti podataka. Obrazloženje Ministarstva je da se u praksi pojavio problem primene odredbi о nadzoru iz Zakona o tajnosti podataka, koje su sistemskog karaktera i zahtevaju izmenu zakona. Ovo ne bi bio toliko veliki problem, da isti odgovor nije dobijen iz Ministarstva u septembru 2020. godine, kao i u decembru 2017. godine, što znači da Ministarstvo duže od 5 godina nije preduzelo mere da uočene probleme u praksi otkloni. Ovo je alarmantan podatak, kada se upari sa informacijama o broju podataka koji su u Srbiji označeni kao tajni u toku 2022. godine. Na uzorku od 73 organa javne vlasti, koji uključuje sva ministarstva, dve vlade, dve skupštine i uzorak od 44 organa uprave, dolazimo do broja od više od 1,4 miliona podataka koji su označeni kao tajni. Treba imati u vidu da uzorak ne uključuje sve organe vlasti u Srbiji, kao i da su odgovor odbili da dostave Vlada Republike Srbije, Vojnobezbednosna agencija i Vojnoobaveštajna agencija što znači da je broj podataka označenih kao tajna samo u 2022. godini mnogo veći. Istovremeno, u 2022. godini izdato je više od 6.000 bezbednosnih sertifikata zaposlenima u državnoj službi, od strane Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka, što je polovina od ukupnog broja sertifikata izdatih od početka 2011. godine. Sve to, dešava se u državi bez adekvatnog sistema za nadzor.

U zemljama regiona stanje nije mnogo bolje. U Crnoj Gori za nadzor nad tajnošću podataka je zadužena Direkcija za zaštitu tajnih podataka. U odgovoru Direkcije se navodi da su u toku 2022. godine sproveli 12 redovnih i 7 vanrednih inspekcijskih nadzora. U Severnoj Makedoniji nadzor nad tajnošću podataka vrši Direkcija za bezbednost klasifikovanih podataka. U izveštaju o radu Direkcije za 2022. godinu, navodi se da ova institucija u 2022. godini nije sprovodila redovne inspekcijske nadzore zbog manjka ljudskih kapaciteta. Ipak, Direkcija je sprovela vanredni nadzor po četiri prijave, od kojih je jedan rezultirao podnošenjem krivične prijave. Argument da institucija nema dovoljno zaposlenih zbog čega ne može da sprovodi inspekcijski nadzor čest je slučaj u zemljama regiona, koje na ovaj način pravdaju svoj nerad. Neophodno je da države imaju sisteme za kontrolu institucija, a posebno su važni mehanizmi za kontrolu i nadzor nad izvršnom granom vlasti u oblastima gde su zloupotrebe česte, navodi se u istraživanju. Ministarstvo bezbednosti Bosne i Hercegovine odbilo je da dostavi informacije o sprovedenim nadzorima i aktivnostima u oblasti tajnosti podataka. U rešenju koje je dostavljeno naveli su da bi odavanje ovih informacija moglo naneti štetu legitimnim ciljevima Bosne i Hercegovine koji se odnose na interese sigurnosti. Ovaj odgovor kosi se sa osnovnim principima na kojima počiva pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja, koje postoji kako bi javnost imala uvid u rad organa javne vlasti. Broj izvršenih nadzora predstavlja informaciju na osnovu koje javnost može da preispita rad i odgovornost organa koji u skladu sa zakonima treba da sprovode svoja ovlašćenja. Postupajući na ovaj način, stiče se utisak da institucija nešto krije ili ne radi svoj posao, što stvara dodatno nepoverenje građana u rad institucije, i kreira percepciju da institucija ne štiti interese građana.

Informacije o broju podataka označenih kao tajni na nivou regiona nije moguće realno predstaviti i porediti, jer i dalje veliki broj organa javne vlasti u zemljama regiona odbija da dostavi informacije, uprkos tome što ustupanjem statističkih podataka ne mogu biti ugroženi bezbednosni i drugi interesi država regiona. Od 241 organa vlasti kojima su upućeni zahtevi za pristup informacijama od javnog značaja u ove četiri države, podatke je odbilo da dostavi 25, a čak 57 uopšte nije odgovorilo na zahteve. Ovo znači da više od petine institucija i dalje ignoriše zahteve za pristup informacijama, što je poražavajući rezultat.

Nedostatak nadzora nad tajnošću podataka kreira dva ozbiljna problema. Tamo gde nema nadzora, informacije se proizvoljno mogu klasifikovati kao tajne, čime se ugrožava pravo građana na informisanje i sprečava mogućnost preispitivanja rada državnih organa. Čuven je primer sakrivanja informacija o ceni spomenika Stefanu Nemanji koji je izgrađen u Beogradu, za koji je upotrebljen argument da su ti podaci tajni. Drugo, bez adekvatnog sistema kontrole i nadzora, može doći do otkrivanja ili zloupotrebe tajnih podataka koji su zakonito označeni kao tajni, što može da doprinese ugrožavanju nacionalne ili javne bezbednosti, odbrane i drugih važnih interesa države i njenih građana.

(Tekst i visual: Partneri Srbije)