Povezani otporom prema ratnohušačkoj retorici i nacionalizmu, koji je ‘90-ih godina prošlog stoljeća okupirao većinsku svijest Srbije, grupa književnika i intelektualaca formirala je u aprilu 1992. Beogradski krug, hrabro se suprotstavljajući politici Slobdana Miloševića i dižući glas protiv ratova u bivšoj Jugoslaviji.

“Sve je počelo od Filipa Davida, ‘Kao i uvek’, kako bi Nenad Prokić rekao”, kaže Zoran Amar, reditelj koji od 1991. živi na relaciji Kalifornija – Beograd.

“Svakog dana u podne skuplja se u kafiću ‘Galerija’ grupa sličnomišljenika i provede preciznih 60 minuta pričajući o svemu i svačemu. I tako godinama, a ja sam postao deo ‘tima’ pre više od 10 godina”, prisjeća se u razgovoru za Al Jazeeru.

Dodaje kako je 2017. godine, bez jasne ideje zašto, počeo snimati intervjue s osnivačima te nadstranačke organizacije, okupivši neke od najvažnijih svjedoka tog vremena koji su govorili za Krug, poput Latinke Perović, Ivana Čolovića, Filipa Davida, Dubravke Stojanović i Sonje Biserko.

“Moja želja je bila da sačuvam od zaborava taj pokret, tu ideju, taj entuzijazam. Vremenom, sve se iskomplikovalo, ali mi je to pomoglo da shvatim šta tačno želimo da uradimo i kako to treba da izgleda kratka serija o Beogradskom krugu. Al Jazeera je razumela te razloge i mi smo najveći deo posla završili u poslednjih šest meseci”, kaže Amar.

Trodijelni dokumentarni serijal Beogradski krug, autora Zorana Amara i Bojana Tončića, bit će prikazan od petka, 7. jula do nedjelje, 9. jula u 23:05 sati u programu Al Jazeere Balkans. Nakon toga serijal će biti dostupan online.

Kako pamtite svoj rodni grad kojeg ste napustili ‘90-ih kada se, uz sve ratne užase, dešava i formiranje i djelovanje Beogradskog kruga?

– Nisam video kako bih preživeo da sam ostao u Beogradu. Pitanje: hrabrost ili kukavičluk? Svest, poznavanje situacije… ko je ko, ko šta hoće, ko gde ide?

Studio B, gde sam radio od osnivanja TV stanice, je bio zatvoren 9. marta 1991. godine. Bez ikakvog pravnog postupka, na silu, voljom jednog čoveka. A grad je postajao sve čudniji, nova generacija nacionalista i ikonografija četništva preplavili su rodni Beograd. Počeo je da preovlađuje očaj, da bi se u kratkom vremenu stvorio jedan meni nepoznat grad koji je postao palanka, sa sve manje ljudi koje sam poznavao. Postao sam stranac u rodnom gradu.

U trenutku osnivanja Beogradskog kruga već je postojao niz antiratnih grupa i organizacija. Šta je ono što je ovu organizaciju izdvajalo i činilo drugačijom?

– Lakše je mi je da odgovorim iz ove, sadašnje perspektive. Beogradski krug je postavio najjednostavniji, najširi i apsolutno vanstranački i nadstranački poziv za iznošenje ličnog mišljenja, bez ograda, bez usmeravanja. Bio je to organizovani Hyde Park u Beogradu, grupna terapija, način da se napune baterije i bar malo zaleči samoća. Beogradski krug je svojom širinom tema i uglova, pokušao da pomiri većinu i manjinu.

Unutar Kruga se formiralo mišljenje o korenima problema srpskog nacionalističkog identiteta, u vreme kada je većina intelektualaca, pisaca, umetnika, akademika zagovarala svoju “istinu” o ugroženoj Srbiji i potrebi da se stvori jedna država svih Srba. Ta potreba je Srbiju koštala mnogo, suviše. Posledice su gotovo, pa nenadoknadive.

Osnovan kao vid protesta i otpora nacionalizmu i Miloševićevom režimu, Beogradski krug se, između ostalog, zalagao za ‘Drugu Srbiju’. Šta je zapravo bila ta ‘Druga Srbija’? Postoji li danas mogućnost uspostavljanja takve Srbije?

– Prvo, izraz “Druga Srbija” postao je opšte mesto vulgarne politike, kafanske i tabloidne. Nacionalisti koriste izraz “Druga Srbija” da bi se sprdali sa ljudima koji su verovali u slobodu izražavanja, osnovno ljudsko dostojanstvo, poštenje, mogućnost dogovora. Oni time ističu koliko je ta druga Srbija bila i jeste nemoćna, malobrojna, pogrešno okrenuta evropskim vrednostima, nespremna da laže o prošlosti. Biti deo “Druge Srbije” značilo je da nisi pravi Srbin, da ne veruješ u vrednosti u koje veruje većina, da si, shodno, izdajnik pravih vrednosti srpstva, svetosavlja i “Nebeske Srbije”.

Filip David je uvek govorio da je on bio i ostao član “Drugačije Srbije”, Srbije koja nije htela da zatvara oči nad zločinima počinjenim u ime nacije. I potpuno je u pravu. Taj dijalog je neophodan, ali još uvek se čini teško ostvariv.

Svjedočeći djelovanju Beogradskog kruga ‘90-ih, ali i istražujući dodatno za ovaj dokumentarni serijal, možete li reći koliku je snagu i utjecaj imao taj pokret otpora?

– Kako za koga. Za pozitivne, za prave patriote, Beogradski krug je važan, nežan, iskren način kako se pruža otpor besmislu, zatvorenosti, pogubnoj potrebi da se srbuje na pogrešne teme.

Za nacionaliste, srbofašiste, sledbenike Ljotića, Velimirovića, Mihailovića, cele te grupe “velikih” i “dokazanih” Srba, to je grupa intelektualaca koji su izdajnici, negatori, mrzioci svega “svetog”.

Šta je bilo ključno za taj antiratni vrisak? Koliko je bilo važno pokrenuti tu pobunu i dići glas, iako značajnije promjene u tom kontekstu više nisu bile moguće?

– Hronologija rata je nezaustavljivi ulazak u pakao tragedije. Tragedije gubljenja časti, smera, smisla za pozitivno, za brigu o nasleđu… Lični stav, lični moral, potreba da se ostane normalan i častan, otvoren, spreman na dijalog.

Kako je Konstatinović rekao, a ja iskoristio kao podnaslov serije: bila je to Srbija koja se nije mirila sa zločinima počinjenim u njeno ime.

‘Kada, ako ne sada’ i ‘Ko će, ako ne ja’, rekao je Ivan Čolović, jedan od osnivača Beogradskog kruga, pojašnjavajući moralni imperativ koji pojedinca tjera da ustane protiv nepravde. Stavovi i izjave onih koji su bili dio Beogradskog kruga i danas zvuče aktuelno. Kako to komentirate?

– Parafrazirajući starozavetnog mudraca Hilela, Ivan Čolović je precizno i hrabro otvorio pitanje: šta čini nacionalni identitet i ko ga predstavlja, kome narod veruje i zašto se istorija stalno ponavlja, toliko stalno da više nije ni farsa, a tragično je samo ono što se nama događa.

Mislim da je Srbija, a i šire, gotovo pa ceo Balkan, priklješten stalnim batrganjem o tome šta je aktuelno, a da ne analizira zašto je aktuelno. Proces i razvoj događaja svako koristi od tačke koja njemu odgovara i tu se ništa nije promenilo već jako dugo.

Vaši sagovornici, uglavnom učesnici Beogradskog kruga, navode da su opozicionari prozivani, da su im crtane mete na čelo, da se lagalo o njihovim zahtjevima i ciljevima… Nečemu sličnom svjedočimo i danas na protestima protiv nasilja koji se od maja održavaju u Srbiji. Možete li napraviti komparaciju između ovih protesta?

– Mislim da mi živimo tu i tako vidljivu komparaciju. Crtanje meta je, na žalost, omiljeni sport svake nazadne, regresivne politike. Proglasiti nekog ko misli drugačije izdajnikom je dokaz uskosti, mržnje prema drugima i drugačijima, straha od novog, sebičnost primitivizma. Ali, obično ti i takvi vladari ne samo da to tako ne vide i ne žele da vide – oni grade sistem koji obesmišljava svaku slobodu mišljenja.

Živimo u svetu gde je, na žalost, imperativ da se nešto prvo sruši da bi nešto drugo i drugačije možda izgradilo.

Kako gledate na današnje djelovanje intelektualaca i umjetnika u javnosti? I kako vidite Beograd danas?

– Bojim se da ne znam šta da Vam kažem. Šta je vizija budućnosti liderima današnje opozicije u Srbiji? Koliko su u stanju da se dogovore, pronađu zajedničke interese i istraju u poštovanju dogovora. Ili će stari turcizam i dalje biti dijagnoza srpske stvarnosti: sjaše Kurta da uzjaše Murta.

Elma Ljubčić (AJB, screenshot: AJB)