Slušam izjave domaćih političara povodom 14-godišnjice NATO bombardovanja, i čekam, čekam da neko spomene i albanske žtrve. Ali, ni reči o tome. Dobro, jasno mi je da svakog svoja muka najviše boli, to je prirodno. Ali, nakon 14 godina valjda je red da spomenemo i žrtve naših komšija.

Rat je bio užasan, bombardovanje je bilo strašno, sećamo se svi koji smo bili tu. Podrhtavanje zidova od raketnih udara, urlanje sirene, strah od sledeće bombe, lajanje protivavionskih topova, svetleći projektili koji su šarali noćno nebo… Slika porušenih novosadskih mostova, ogroman krater pored stambenog bloka na Detelinari, kada samo pukim slučajem nije došlo do pogibije mnogih ljudi. Opšti strah, najezda izbeglica, nestašica hrane, redovi za benzin, nestanak struje, urnebesna ratna propaganda, izveštaji o pogibiji… I stalna sumnjičavost: da nisi možda na strani agresora?

I jedan ljudski život je ogromna tragedija, a kamoli hiljade! Koliko je poginulih u bombardovanju od strane NATO avijacije od pre 14 godina? Prema zvaničnim podacima, poginulo je 1.008 vojnika i policajaca, kao i dve hiljade civila. Još je strašnije što znamo da su izginuli u jednom nerazumnom i potpuno nepotrebnom ratu, izazvanom neodgovornom politikom rukovodstva zemlje.

O tome međutim nema ni reči pomena. Samo o nevinim žrtvama i „herojima koji su imali hrabrost da se suprotstave najsilnijoj armiji sveta NATO-paktu“. O šteti od trideset milijardi dolara, o porušenim mostovima i bolnicama…

Nismo čuli ništa ni o tome šta je prethodilo svemu tome, šta je prouzrokavalo bombardovanje. Valjda smo ubeđeni da je naređenje za vazdušne napade izdao neki suludi NATO-general da bi granatama sa osiromašenim uranijumom pokušao da pokori jednu gordu balkansku naciju koja se hrabro borila za svoju istinu.

Nije čudo što mrze NATO, ceo Zapad, što je sve manje pristalica ulaska u Evropsku uniju.

Ni reč se ne čuje o odmazdama na Kosovu, o šest hiljada civilnih žrtava, o pola miliona proteranih. O masovnim grobnicama, o prabacivanju leševa civilnih žrtava noću, hladnjačama, da bi sakrili zločine pred svetom. Ništa od svih tih užasa koji su izazvali NATO-intervenciju.

Izgleda da još nije došlo vreme za odmeravanje sopstvene odgovornosti, za odavanje počasti svim žrtvama, bilo na kojoj strani da su poginuli. Još uvek smo robovi selektivne žalosti. Nastavlja se pranje mozgova kao da rat nije ni završen.

I ne treba se mnogo čuditi zbog toga kada znamo da su ljudi iz ondašnje vlasti danas ponovo na vodećim pozicijama. Mnogi mladi ljudi verovatno nisu ni svesni kakve su uloge imali Ivica Dačić, Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić u mutnim vremenima devedesetih godina. Za svaku pohvalu je to da su danas na strani Evrope i evropskih integracije. I što su voljni da sednu za pregovarački sto sa predstavnicima kosovskih Albanaca, koje više ne nazivaju „šiptarskim banditima“. Nije čudno što se nerado sećaju devedesetih, i što nisu spremni da se suoče sa sopstvenim prošlošću. Izgleda da za to još nije došlo vreme, kao ni za odavanje pošte albanskim žrtvama.

Možda imaju pred očima sledeće izbore. Uostalom, ko bi glasao za izdajnike sopstvenog naroda? Veoma su zauzeti jer izgleda pokušavaju spasiti što se spasiti moze posle fatalnih grešaka svojih i svojih nekadašnjih suludih vođa?

Ni jednog među njima ne vidim koji bi mogao slediti uzvišeni primer jednog Vilija Branta. Nemca koji je kleknuo pred spomenikom žrtvama nemačkog Vermahta u Varšavi mada se sam nikad se nije borio na strani nacista.

Brant nije vagao da li će ga možda zbog toga proglasiti neprijateljem sopstvene nacije.

(Vajdaság MA)