Loš san sam snio noćas, i glava me sada boli.

Sanjao sam da su me ugurali u neki autobus, dali mi lanč-paket i neku dnevnicu, i da krenusmo za Kragujevac. Objašnjeno nam je da ćemo učestvovati na mitingu protiv separatističkih vođa koji bi da otcepe Šumadiju od naše divne Srbije, gde samo mled i mleko teče.

Uzalud sam navodio argumente: šta me se tiču dešavanja u Šumadiji? Zapravo i ne znam gde se tačno nalazi, nikad nisam bio dobar iz geografije. A uostalom treba baštu da kopam, stiglo proleće, treba grašak da posadim, moje omiljeno povrće. Ali su me ubedili da se radi a veoma važnoj nacionalnoj stvari, sto puta važnijoj od moje grašak-čorbe.

Ne znam da li su imali slične snove i oni učesnici patriotskog mitinga u Novom Sadu u petak, koji su stigli iz Beograda, Kragujevca, Šapca, Jagodine, Vranja, Kosovske Mitrovice i ko još zna iz kojih mesta; ali da su dovezeni uglavnom autobusima iz prilično dalekih mesta, to ne može niko da ospori. Autobusi, kao korpus delikti, bili su parkirani od jednog do drugog kraja dunavskog keja. Brojao sam ih do osamdeset, međutim tada je došao novi konvoj, pa sam pobrkao. I pomislio sam: gde bi nam bio kraj da toliko novca i truda ulažemo u opismenjavanje koliko ga trošimo na ovakve mitinge.

Možda bi već pretekli Hollandiju ili Luksemburg. I ne bismo bili na evropskom dnu po pismenosti. A ko zna, možda bi bilo i manje mitingaša.

Ali, registarske tablice autobusa mogu da zavaraju, bilo bi pogrešno izvući iz toga neke važne zaključke. Recimo, da su gosti stigli iz udaljenih mesta, da su mitingaši uglavnom bili iz uže Srbije, a ne iz Vojvodine. Jer, kao što nam je objasnio agilni predstavnik naprednjaka, gospodin Igor Mirović, učesnici su itekako bili iz Vojvodine! Barem devedeset procenata. Pančevci su na primer doputovali beogradskim autobusima, valjda su oni udobniji od njihovih.

Pretpostavljam da su oni iz Subotice i Čantavira iznajmili autobuse iz Jagodine ili Vranja, samo da bi zavaravili podle separatiste iz Novog Sada. Istina, niko od mojih brojnih poznanika i prijatelja iz Severne Bačke nije mi se javio da će doći na miting, a posle toga navratio kod mene na kaficu. Ali, možda su žurili kući.

Međutim, u odnosu na veliki broj autobusa, gostiju je bilo malo. Oni trezveniji drže da ih je bilo možda šest-sedam hiljada, maksimalno deset. Novosadska policija je bila dužna da malo mofikuje podatke na trideset hiljada, čisto da se organizatori ne bi brukali. Zamislio sam dijalog Miloša Vučevića, gradonačelnika, i glavnog policajca.

– Šta kažeš, Radomire, koliko je bilo naših na mitingu?

– Pa, Miloše, koliko smo ih pobrojali, bilo ih je oko osam hiljada. Da to objavimo?

– Ma ne pričaj gluposti, Radomire! To je nemoguće! Brojte još jedanput, gledajte i sporedne ulice. Brojte sve dotle dok ne dođete do trideset hiljada!

Apropos organizatori: uvek sam sa simpatijama gledao na vredne naše studente, koji i u teškim materijalnim uslovima uspešno savlađuju gradivo, ali sad sam se malo pokolebao. Iznenadilo me je da su pored nekih nevladinih, studentske organizacije bile glavni organizatori velikog patriotskog mitinga u Novom Sadu. A to valjda znači da su iz svojih oskudnih izvora finansirali gradnju bine, ozvučenje, deljenje cveća učesnicima, a možda su i jogurt poručili, samo su separatističke mlekare to uspešni sabotirali. Mogu da zamislim kako će sa tate iznenaditi kada krajem meseca shvate, da pored univerzitetske menze treba da plate i troškove za miting.

Stidim se da priznam, ali nisam uspeo sve govore do kraja da saslušam, ipak ni moji živci nisu kao što su nekad bili. Propali su pre dvadeset i pet godina. Tada su takođe branioci Srbije stigli u Novi Sad da odbrane državu od podlih autonomaša. Što se posle toga događalo – ne bih poželeo ni najljućim neprijateljima, a kamoli mladim ljudima i studentima koji su organizovali ovaj događaj. Nadam se da ovaj poslednji miting neće imati isti nastavak kao onaj od pre četrvrt veka, jer to ne bih mogao da izdržim.

Na nas, manjine, međutim, kao da su zaboravili! To baš i nije lepo od njih, jer se ipak radilo o vojvođanskom mitingu, kao što to tvrde naprednjaci, socijalisti i ostali zabrinuti za jedinstvo zemlje. A ako ih je bilo trideset hiljada na okupu, onda je moralo biti barem par hiljada Mađara, Slovaka, Rusina i ostalih. Tako otprilike procenti govore. Istina, jedan od govornika učinio je lep gest, ali pravo da kažem nisam se baš mnogo obradovao. Jer dotični reče: „Pozdravljamo naše bunjevačke Mađare!”

Ne, nije me uopšte vređalo, da nas ovako brka, iskreno poštujem naše Bunjevce, ali dosad nisam znao da i bunjevački jezik pripada porodici ugro-finskih.

Ali svejedno, do sledećeg mitinga će verovatno naučiti i tu lekciju iz lingvistike. Međutim, čudi me da nisu pozvali Braciku, čuvenog Mihalja Kertesa, pa on je oduvek bio glavni za događanje naroda! I sigurno bi došao da su ga pozvali stari prijatelji. Kladio bih se da bi opet podigao atmosferu onom čuvenom rečenicom:

„Ako se ja kao Mađar ne plašim Srbije, zašto se plašite vi Srbi?”

(VajdaságMA)