Premijer je umoran i neraspoložen stigao na doček nove pravoslavne godine. Čim se pojavio na vratima restorana „Lipovica”, harmonikaš je zasvirao „Miljacku”, njegovu omiljenu pesmu, a publika je počela aplaudirati, ali ni to mu nije pomoglo.
– Šta je prijatelju, moj? Zašto si ovako mrzovoljan kada je ipak usvojena rezolucija o Kosovu? – upitao ga stari drug ideološki, nedostižni neimar asfaltnih puteva, ministar Mrkonjić, vidno raspoložen od lipovačke šljivovice. –Rezolucija je nas veliki uspeh, sreća za celo društvo!
– Mislis li, Milutine, da su naši ljudi zbilja srećni zbog ove rezolucije? – uzvratio Ivica pesimistički. –Ako pomislim da je ovo već jedanaesta rezolucija, a mi ni toliku teritoriju nismo povratili od naše južne pokrajine, kao što je ova kafana…U međuvremenu milione evra bacamo na naše paralelne ustanove, oni lezilebaroši iz Mitrovice se bogate do neba, a budžet pun rupa, kao zreli kajmak iz Žitorađe. A u Srbiji sve je više gladnih.
– Ma ko nas šiša, bre! – pokušao ga ohrabriti njegov veseli drugar. – Sada je vreme za slavlje, danas je naša pravoslavna Nova Godina! I nasi glasači se raduju novom neradnom prazniku, a pored dobre čašice ne misle na to da im opet serviramo novu rezoluciju, umesto da se bavimo povećanjem standarda. Uostalom i bolje da ne rade, hahaha, manje će biti minusa u firmama.
– Ipak, malo se pribojavam novih izbora… Čime ćemo sada da obmanimo naše glasače, ako ove godine raspišemo izbore? Da smo usvojili 11-tu jubilarnu rezoluciju o Kosovu?
– Zaboravi brige, Ivice! Opet ćemo nešto da smislimo. Bolje se raduj zbog toga što si uspeo ponovo da izigraš koalicione partnere. Usvojili su tvoju varijantu, a ne Tominu. Štaviše, uspeo si i opoziciju žedne preko vode da prevezeš! Nisu samo demokrate glasali za rezoluciju, nego i sitničavi Mađari. A ja sam pomislio da će ponovo da nas gnjave, kao kod prošlogodišnjeg budžeta.
– Možda si u pravu, drugar. Ali veruj mi, više me izmrcvarila ova četrnaestsatna rasprava u skupštini nego jedan sastanak sa onim odvratnim Tačijem u Briselu. Kod Šiptara bar znam s kim imam posla, znam da želi da postigne baš obrnuto od onog što ja želim. Kod kuće međutim nikad nisam siguran ko mi je prijatelj, a ko bi nož da mi ubode u leđa.
Milutin stavi veliku tepsiju sa ispečenim prasetom, sa jabukom u ustima ispred svog druga.
– Jedi i zaboravi na sve brige, Ivice! Pokazao si da si komandant. Mislim da bi nas Sloba bio veoma ponosan na tebe!
– Samo jedno tanko parčence mi seci, Milutine – reče oprezno predsednik vlade. – Znaš dobro da se mučim sa holesterolom. Držim dijete al ne vrede ni pet para. Ponovo mi je postalo tesno moje skupoceno lister odelo, a treba ponova da putujem za Brisel. Ipak, ne mogu u tesnom sakou da se pojavim pred baronesom Ešton. Pored tog unsimpatičnog Tačija koji je stalno tako elegantan.
– Ma šta te briga! Zapevaš joj na uvo „Miljacku”, i rešena stvar. Odmah će stati na tvoju stranu. Nego ne razumem, u čemu je bilo nesporazuma sa Tomom oko platforme i briselskih pregovora?
– Kako ne razumeš? On je na sve moguće načine insistirao na tome, de prekinemo dijalog, ako nešto ne ide po našoj volji. A to bi značilo da već sada otkažem sledeću moju ekskurziju u Brisel, a ja sam se već tako lepo navikao na taj svet. Kad bih samo video taj luksuzni hotel, Milutine! Zamisli, portir me već pozdravlja na srpskom, a Katarina me izričito voli. A sad da joj javim, da ono o čemi smo se dogovorili, puj pike ne važi, jer je Toma ljubomoran na moje uspehe?
– Nije bitno, važno je da si ih sve izdriblao – reče vitez od bitumena. –Možeš da odlaziš u Brisel koliko ti je volja! Makar i deset godina. A Toma nek pravi izlet a Gračanicu, ako ga Šiptari puste.
– Znas, Milutine, kad pogledam kroz prozor sa dvadesetog sprata hotela u Briselu, uvek pomislim da bi svake nedelje mogao tamo da odsednem, kad bi nas primili u Uniju. A ni ti zapadni političari nisu tako neprijatni kao što sam ranije mislio.
– Misliš da bi mogao i sa Tačijem da se sporazumeš?
– Zašto da ne? Poznaješ me, znaš da sam pragmatičan političar i da nemam skrupule. Ako sam onomad mogao da se udružim sa nekadašnjim našim smrtnim neprijateljima, sa demokratama, a prošle godine sa bivšim radikalima, koji sa sada hvale da su naprednjaci, ko zna, možda bih jednog lepog dana mogli da se približimo i Albancima.
– Ne misliš valjda, Ivice, da priznamo njihovu Kosovo Republiku?!
– Ma šta bulazniš, Milutine?! – vikne premijer. – Ne mislim ja da mi njih priznamo, nego oni da priznaju našu istinu. I da se lepo vrate nama u Srbiju. I onda ne sledećim izborima mi se udružimo sa njima i stvorimo takvu jaku koaliciju, da naprednjaci i demokrate nikad više ne dođu na vlast!
– E, jesi genijalac, Ivice! Da nazdravimo na tu ideju. Dođi, harmonikaš, a zasviraj nam onu: „Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala”…
(http://vajdasagma.info/)