U predsedničkoj palati na Andrićevom vencu već je satima trajala krizna sednica državnog vrha. Napetost je bila maksimalna, od naelektrisane atmosfere svi fikusi su uvenuli. Naime, sve je više isticalo vreme do potencijalne katastrofe: samo je još nekoliko sati ostalo do mogućeg sudara sa opasnim asteroidom!
– Znate dobro da ja obično ne paničim, ali sada zaista treba hitro da delujemo – pokušava predsednik da ubrza donošenje odluke. – Na sve načine treba da sprečimo veliki rizik, da zemlja ostane bez vođstva, tačnije bez našeg vođstva. Istina, nije sasvim sigurno, da će baš nas da pogodi ova nebeska grebetina od sto hiljada tona, ali što narod kaže: đavo nikad ne spava. Ruski naučnici su izračunali da je baš Balkan u najvećoj opasnosti, a vi znate da ja samo njima verujem! Gde udari, tvrde, sve poruši u krugu od sto kilometara!
– Au, samo bi nam to još falilo! – reče predsednik Vlade, koji je, otkako se u poznatoj emisiji sa skrivenom kamerom suočio sa „golom istinom”, postao veoma surevnjiv prema svim opasnostima. – Taman sam se dogovorio sa Tačijem, kada: paff! Padne asteroid i poruši nam integrisane granične prelaze.
– Nije baš Balkan tako mali – javi se ministar spoljnih poslove, poznatiji kao nevidljiv. –Zašto bi udario baš na nas? Moguće ja da tresne Hrvate ili Bošnjake, to jest da potrefi Zagreb ili Sarajevo.
– Iz tvojih usta u božje uši! – uzdahne potpredsednik vlade košarkaškog stasa. – Ali šta ako se ipak sruči na Beograd, kao šta naša najpoznatija vračara Baba Desa tako uporno prognozira? Naš predsednik je u pravu kad kaže da treba hitno da evakuišemo vladu. Ne treba dozvoliti da iko od najvažnijih naših državnika bude u opasnosti. Eto, ja na primer već sam se spremio za put. A posle katastrofe ćemo se lepo vratiti i početi obnovu.
– Jedva čekam priliku! – viknu ministar za puteve i ostalo, poznat po prekoračenju rokova. – Imam fantastičnu praksu iz vremena bombardovanja, za nedelju dana obnavljam sve porušene mostove, čak i one koji nisu porušeni.
– Nemoj sad da maštaš o porušenim mostovima, nego lupaj glavu o tome kako da što brže evakuišemo naše rukovodstvo – opomenu ga predsednik.
– Ništa jednostavnije od toga – javi se vispreni ministar finansijski. – Imamo naš avion vlade, i lepo ćemo u više smena odleteti u jednu bratsku zemlju.
– Ma šta lupetaš, Mlađane! – usprotivio se premijer. – Ne misliš valjda ozbiljno da tom dvadeset godina starom olupetinom letimo? Jedva sam se vratio prošle nedelje iz Dablina. Čim smo poleteli, pojavi se pilot u kabini i kaže da prikačimo padobran, jer ne garantuje da će motor da izdrži do Beograda. Već sam video sebe kako se spuštam sa padobranom pred skupštinu, na najveću radost opozicije. Možete zamisliti kako bi se smejali!
– Ne brini ništa, Ivice, već smo zamenili karburator. Stavili nov novcat Fijatov iz Kragujevca. Sad možeš slobodno da letiš, možeš i zvučni zid da probiješ!
– Nije problem avion – mahne rukom potpredsednik vlade – Ja sam takoreći pajtaš sa princom od Emirata. I prošli put smo se iz Dubaija vratili njegovim luksuznim avionom, pošto se naš i tada pokvario. Sa princom Zajedom smo kao braća otkako smo im prodali vojvođanska gazdinstva.
– Mene ipak muči, gde bismo mogli da potražimo spas? – javi se tiho ministar trgovine, jedini manjinac u vladi. – Evo ja naprimer predlažem Tursku. Kod njih se osećam potpuno sigurno. A i natucam malo turski.
– Ne pričaj budalaštine, Rasime! – opomenu ga premijer. –Turska ti je isto Balkan. Ja bih više voleo na Zapad. Na briselskom aerodromu se već bolje snalazim nego kod svoje kuće, nego na stanici u Žitorođi. A i divno se slažemo sa Ketrin Ešton. Priznala mi je da obožava naše pesme. Jednom sam joj več pevuckao na uvo u pauzi dijaloga. Sledeći put ću joj poneti sve Cecine kasete, i malo kačkavalja iz Žitorađe.
– Pusti bre to pevanje sa baronesom Ešton, i ovako imap dosta kačkavalja na glavi! – opomenu ga njegov zamenik, dugajlija. – Misliš li da ne znam da joj se udvaraš i sve radiš po njenoj volji? I da si prešao na per-tu sa Tačijem u Briselu? Još se nisi opravdao ni za susret sa Šarićevim saradnikom!
– Ostavite svađu u ovoj dramatičnoj situaciji, momci! – vikne predsednik. – Biće vremena za to kad prebrodimo ovu stvar sa asteroidom. A što se destinacije tiče za evakuaciju, naravno da samo naša braća Rusi dolaze u obzir. Naš voljeni Vladimir Vladimirovič Putin će nas uvek rado primiti, s obzirom na mene. Jer dobro zna da iz sveg srca volim Rusiju, samo Srbiju volim malkice više.
– U redu, ali šta ako ne padne na nas taj vražji asteroid? – upita premijer. – A mi pobegli kod Rusa… I ovako nas napadaju, da stalno negde putujemo, a narod ni za ćevape nema. Čak se i Mađari u Vojvodini bune da se stalno bavimo Kosovom, i da nas je baš briga za međuetničke incidente.
– Ama gde si setio manjina sad kad nas ovakvi kosmički problemi muče? – upita ga predsednik. – Momentalno nema prečeg posla od naše evaukacije.
U tom momentu se pojavi ađutant sa ceduljom u ruci. Predsednik države pažljivo pročita poruku.
– Aha. Znači tako. Dragi moji saradnici, odahnite. Sad su javili iz američke svemirske agencije, iz NASA-e da asteroid neće udariti u Zemlju. Dakle, evakuacija stornirana. Šta ćete, i Baba Desa ponekad pogreši.
– Ura, ura! – viknu potpredsednik vlade košarkaškog stasa. – Idem da objavim narodu da smo zahvaljujući našem mudrom rukovodstvu izbegli još jednu katastrofu!
(VAJDASAGMA)