U kancelariji zamenika gradonačelnika sve je vrvelo kao u uskovitlanoj košnici. Uzbuđeni saradnici su neprestano ulazili i izlazili, saobraćajni kontrolori donosili izveštaje, a lepuškaste sekretarice servirale kaficu.
– Kakva je situacija, Dragomire? – upitao je zamenik gradonačelnika potčinjenog, zaduženog za ćirilične natpise. –Kako teče naša akcija zaštite Ustava u gradskom saobraćaju? Ima li problema kod prelaska sa latinice na ćirilicu na displejima u autobusima?
– Nema nikakvih, šefe! Sad sam baš pročitao izveštaje, sve je u najboljem redu. Stručnjaci za digitalizaciju radili su neumorno celu noć, i do jutra su uspeli ukloniti iz sistema i poslednje gnusno latinično slovo! Istina, kompjuteri su se dva puta srušili, jer su proizvedeni na Zapadu, ali na kraju su ipak uspeli nekako skrpiti novi sistem. Sada rade kao da ih je sam Radovan Karadžić postavio!
– Valjda Vuk Karadžić, Dragomire – ispravi ga šef. – Vuk Karadžić, tvorac najgenijalnije azbuke na svetu!
– Izvinite, šefe, stalno mešam te naše narodne heroje. Najvažnije je to što su autobusi jutros izašli iz garaže ponosno, sa ćiriličnim natpisima! Kao da su se dokotrljali direktno iz ćiriličnog bukvara!
– Baš se radujem. I kako su vozači prihvatili promenu?
– Svi su bili srećni! Samo se jedan durio, izvesni Šanjika. Kaže, njemu fale stare table, naučio je na njih.
– A nama nece Šanjika da fali. Ima dosta onih koji će ga zameniti. Nemoj meni da u Srpskoj Atini neko plače za prokletom erom latinice! Sada kada je grad dospeo u ruke patriota. Jesam li u pravu, Dragomire?
– Kako da ne, šefe! U pravu ste, kao uvek. Ali kad smo već kod slobodnog radnog mesta, tu je moj bratić, odličan vozač. Vozi ko Šumaher! U vatru bih ruku stavio da i ne zna latinicu! Štaviše, odmah mu pozli čim vidi latinična slova. Jednom je čak povraćao od njih. Ja bih mu odmah javio da dođe, ako se slažete.
– Fenomenalno! Takvi su nama patriotski kadrovi potrebni. A putnici, šta oni kažu?
– Svuda opšta radost! Bilo je prigradskih mesta, gde su čak aplaudirali autobusu sa novim natpisom. Štaviše, plesali su od radosti.
– Nemoj reći! Zar nisam bio u pravu kada sam govorio da će svi biti radosni? A pripadnici manjina ima da nauče ćirilicu, kad ih već besplatno školujemo. I kažeš, aplaudirali i plesali, toliko im se dopadaju nove table?
– Jeste. Ali su plesali i zbog toga što je bilo minus petnaest, dok su od šest do osam dva sata čekali autobus. Jedva su dočekali da uđu u vozilo.
– I nikakvih primedbi nije bilo ni od onih Mađara sa Telepa?
– Ništa, šefe, ćute ko zaliveni. Samo je jedan starac pravio probleme, osamdesetogodišnji čika Pišta. Naime, zbog ćirilice promašio autobus za Telep i dospeo na Detelinaru. Počeo da viče da je i njegov pradeda bio Novosađanin, i da su ovde uvek upotrebljavali latinicu. Čak se drznuo da kaže da su u ovom gradu u njegovom detinjstvu svi govorili najmanje tri jezika: sprski, mađarski i nemački, pa i slovački.
– A šta bi on, da povrati Austrougarsku monarhiju!? E, nema povratka! Jeste li mu rekli da je ovo Srbija i da srpski Ustav propisuje ćirilicu?
– Jesmo, ali je deda počeo tako gadno da psuje da smo bili primorani da začepimo uši maloletnim putnicima. Čak je, s oproštenjem, i vas spominjao, šefe, kao i vašu cenjenu majku. Bili smo primorani da ga izbacimo iz autobusa. Ali smo bili pažljivi i bacili smo za njim i njegov štap!
– Tako i treba! Mi treba kulturno da se ophodimo prema svima, pa čak i prema manjinama. Tako nas uči naš voljeni partijski vođa, Vojislav, nadaleko poznat kao poštovalac zakona. Jedva čekam da ga obavestim o našim uspesima! Ni pola godine nismo na vlasti, i toliko smo postigli na polju učvršćenja srpske državnosti! Očekujem da će nas pohvaliti kada ovih dana svrati u Novi Sad.
– Nije valjda da će doći? On, lično, naš Voja? – reče oduševljeno stručnjak za ćirilične natpise.
– Jeste, jeste, Dragomire. Nadam se da će se provozati gradom autobusima sa novim tablama. Videće da smo uspeli zameniti i sve latinične table na javnim ustanovama.
– Auuu, čekajte, šefe, ima jedan problem.
– Kakav problem, crni Dragomire?
– Jos nismo uspeli u potpunosti da iskorenimo latinicu. Ima nekih tvrdoglavih vlasnika lokala koji, za ime boga, ne žele da promene svoje oglasne table. Za inat cuvaju stare latinične natpise.
– O čemu se radi?
– O Coca Coli i Sweppesu. Kazu, u ćiriličnoj varijanti ni lud ne bi kupio.
(www.vajdasagma.info)