Edvard P. Džozef, predavač na Univerzitetu Džons Hopkins u Vašingtonu, ocenio je (uoči debate Haris-Tramp) da je Kamali Haris, ako želi da postane predsednica SAD, pod hitno potrebno da odredi svoju politiku na Balkanu, te shvati opasnost od odbacivanja osnovnih demokratskih vrednosti.

Za Foren Polisi (Foreign Policy) Edvard Džozef piše da kako se rasplamsavaju višestruke krize, potpredsednica Kamala Haris mora da predvidi potencijalni udarac, kada je u pitanju politika Bajdenove administracije prema Balkanu.

Bivši predsednik je s ponosom citirao svoja sopstvena dostignuća u regionu, a Trampov bivši specijalni izaslanik za Balkan, Ričard Grenel, „trolovao“ je Harisovu zbog njenog navodnog neznanja o području.

A istina je da se situacija širom Balkana, uz jedva koji izuzetak, samo pogoršala za vreme predsednika SAD Džoa Bajdena.

Na dubljem nivou, suočavanje sa Bajdenovim borbama na Balkanu može pomoći Harisovoj da hitno unapredi svoja spoljnopolitička uverenja.

Suštinski međunarodni zadatak za bilo kog predsednika je da koristi moć SAD da unapredi interese SAD. Nesposobnost Bajdenove administracije da to učini na Balkanu – gde Zapad ima stratešku polugu – nudi snažnu, univerzalnu lekciju.

„Vučić oživeo velikosrpski nacionalistički projekat“

Odbacujući Bajdenove suštinske demokratske principe, njegov Stejt department se „ušuškao“ sa autokratom – predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem.

Baš kao i Tramp, Bajdenovi zvaničnici nisu uspeli da shvate neizbežnu cenu sklapanja ugovora sa jakim čovekom: slabost.

Ohrabren molbama SAD, Vučić je otvoreno oživeo velikosrpski nacionalistički projekat koji je Jugoslaviju odveo u rat pre tri decenije, piše Džozef.

Sada je tu filozofiju primenio na svoje odnose sa Bosnom i Hercegovinom, Kosovom i Crnom Gorom. I direktno i indirektno, Srbija je dosledno potkopavala suverenitet, funkcionalnost i evroatlantske aspiracije svake zemlje, navodi on.

„Naoružana srpska zavera“, skovana prošlog septembra u Banjskoj na severu Kosova – u blizini mesta gde su raspoređene američke trupe – nastojala je da silom podeli zemlju. Ovo drsko kršenje mirovnih uslova Beograda sa NATO moglo je biti izvršeno samo uz podršku srpskih zvaničnika, od kojih niko nije pozvan na odgovornost.

Američka administracija koja redovno uvodi sankcije širom regiona jedva je uspela da sankcioniše bilo kog srpskog zvaničnika.

Prezirući Vašington, Vučić je postavio dve od retkih ličnosti koje su SAD sankcionisale u najnoviju srpsku Vladu. Jedan od njih – zamenik premijera Aleksandar Vulin, „ozloglašeni bivši šef obaveštajne službe“ i pomoćnik Kremlja – ponovo se sastao sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom 4. septembra, izjavivši da je „Srbija saveznik Rusije“ i dodao da „pod vođstvom Aleksandra Vučića Srbija nikada ne bi ušla u NATO, niti bi uvela sankcije Ruskoj Federaciji“.

Vučićevi saveznici i rivali podjednako vide neskladnost u stavu SAD prema Beogradu i deluju prema tome.

U poseti Sarajevu krajem avgusta, direktor CIA Vilijam Berns suočio se sa „zabrinjavajućom secesionističkom retorikom i postupcima“ Milorada Dodika, proruskog predsednika i lidera bosanskohercegovačkog srpskog entiteta.

Tokom većeg dela svog mandata, Bajdenova administracija je uzalud apelovala na Vučića da obuzda Dodika, ignorišući njihov zajednički interes da unište Bosnu. U junu, Vučić je ugostio Dodika u Beogradu na otvoreno iredentističkom „Svesrpskom saboru“.

U julu, prosrpski predsednik Skupštine Crne Gore Andrija Mandić, orkestrirao je rezoluciju smišljenu da naljuti Hrvatsku, jadranskog suseda koji se u potpunosti pomirio sa svojim nekadašnjim neprijateljem.

Izvršena po nalogu Srbije, rezolucija odmah baca senku na put Crne Gore ka Evropskoj uniji, pozivajući na prepreke Zagreba, koji je član EU.

Poput Putina, i Vučić oseća pretnju od evropskih aspiracija manjeg, navodno veštačkog suseda, Crne Gore, koji Beograd nastoji da potčini, ocenjuje on.

Problemi na Kosovu

Najozbiljnije pogoršanje je na Kosovu, gde je premijer Aljbin Kurti razbesneo zapadne diplomate serijom provokativnih poteza na severu.

Odlučan da konačno potvrdi suverenitet Kosova nad nasleđenim srpskim institucijama, Kurtijeve jednostrane akcije rizikuju da ponište međunarodno osmišljen Ustav Kosova, koji garantuje sigurno mesto za Srbe.

Već deflamirani nakon fijaska u Banjskoj, kosovski Srbi su blizu tačke da odustanu od života na Kosovu- rezultat koji će igrati na srpske i ruske planove za podrivanje zapadnog, multietničkog poretka u regionu.

Uprkos sankcijama SAD i EU, Kurti je nastavio sa „instrumentalizacijom“ kosovske policije na severu nakon katastrofalne odluke beogradskih lojalista da u novembru 2022. godine isteraju Srbe iz kosovskih policijskih snaga i drugih institucija.

Kako je Grenel primetio, to što je Stejt department oštro kritikovao Kurtijeve postupke naišlo je na gluve uši. Zvaničnici Grenela i Bajdena promašuju poentu, smatra Džozef.

Kurti nastavlja svoj neodgovorni populizam iz jednog, kontraintuitivnog razloga: prkos Sjedinjenim Državama rezonuje sa najpro-američkom grupom na svetu – kosovskim Albancima.

Građani Kosova, kao i mnogi u Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, vide Kurtija kao jedinu figuru koja se suprotstavlja Beogradu, koji nije pretrpeo nikakvu kaznu za svoja dela ili propuste koji su doveli do nasilne konfrontacije sa mirovnim snagama NATO-a.

Sve veći gnev SAD i Evrope na Kurtija – uz sve veće američke, francuske i nemačke investicije u Srbiji – samo pogoršava problem.

Podstaknut transakcionim rukovodstvom Vašingtona, francuski predsednik Emanuel Makron posetio je Beograd krajem avgusta, zaključivši prodaju francuskih borbenih aviona i potpisavši niz sporazuma, uključujući i nuklearnu energiju.

Nemački kancelar Olaf Šolc stigao je uz fanfare u julu, nadgledajući potpisivanje sporazuma između EU i Srbije o ključnim sirovinama koje će unaprediti dugo zaostalu eksploataciju litijuma u ​​dolini Jadra u Srbiji, navodi autor.

Poput Vašingtona, Pariz insistira da će paket naoružanja — koji dolazi na vrhu višegodišnje, uznemirujuće akcije kupovine oružja od strane Beograda — „usidriti Srbiju na Zapadu“.

Naprotiv, decenija srpskog odugovlačenja sa reformama EU dokazala je da je vladajuća stranka Aleksandra Vučića usidrena u autokratskoj eksploataciji, jačanju antidemokratske vlasti kod kuće i slabljenju demokratskih suseda u komšiluku, smatra Džozef.

Sa sve sigurnijom pozicijom, Vučić je Makronu otvoreno rekao tokom njihovog nedavnog sastanka da „pridruživanje zapadnim sankcijama (Rusiji) nije opcija“.

U ovom flegmatičnom okruženju, dijalog između Srbije i Kosova, koji podržavaju SAD i EU, je zamro.

Ni Vučić ni Kurti neće nastaviti sa nepotpisanim „sporazumom o normalizaciji“ za koji Vašington i Brisel insistiraju da su obe strane prihvatile prošle godine.

Otklanjajući svaku nejasnoću, bivša premijerka Srbije Ana Brnabić zvanično je obavestila Brisel u decembru 2023. da Beograd ne smatra da je sporazum uz posredovanje SAD i EU pravno obavezujući.

Invazija na Ukrajinu koju je Putin pokrenuo u februaru 2022. pružila je Vašingtonu još jednu zlatnu priliku da ospori Vučićevu dvoličnu takozvanu ravnotežu između lažne kandidature Srbije za EU ​​i njegovog pravog prijateljstva sa autokratama u Moskvi, Pekingu i Budimpešti.

Preneražen ovim seizmičkim geopolitičkim događajem, Beograd je bio uplašen da će Vašington, zajedno sa vodećim evropskim prestonicama, konačno prozvati Vučićev blef, zahtevajući istu vernost stavu EU o ratu u Ukrajini koju su pokazali i drugi kandidati.

Umesto toga, Ambasada SAD u Beogradu odmah je pohvalila polumere Srbije.

Do maja 2022, sa obnovljenim poverenjem, Vučić je potpisao trogodišnji gasni sporazum sa Putinom.

U septembru 2022, Vučić je osramotio američkog savetnika za nacionalnu bezbednost Džejka Salivana i podsekretara državnog sekretara Viktoriju Nuland u Ujedinjenim nacijama, planirajući potpisivanje spoljnopolitičkog pakta sa Rusijom na visokom nivou, ubrzo nakon sastanka sa dvoje visokih zvaničnika SAD, ocenjuje Džozef.

Sledećeg meseca, Srbija je potpisala sporazum sa Mađarskom o izgradnji naftovoda za isporuku ruske nafte Srbiji, prekršivši Vučićeve energetske obaveze prema Bajdenu, baš kao što je učinio i Trampu.

A u novembru je ruska državna TV mreža Raša Tudej objavila da će pokrenuti svoju veb stranicu u Srbiji, direktno prkoseći sankcijama EU.

Nakon što je prvobitno pozvao Beograd da uvede sankcije Rusiji, američki ambasador u Srbiji Kristofer Hil je sada izjavio da je američka vlada „zadovoljna rastućim oblicima saradnje između Srbije i Ukrajine“.

Niko u Vašingtonu ne bi trebalo da bude zadovoljan kratkovidom, neambicioznom i nepotrebnom trgovinom demokratskih vrednosti za autokratski nered.

Da je Vučić konačno bio primoran da odustane od svoje šarade, Beograd bi možda dobrovoljno širio srpsku vojnu municiju na ukrajinsko ratište – bez širenja ruske političke municije širom regiona.

Dokaz: do danas Kremlj nije naplatio nikakvu cenu Beogradu za naoružavanje svog neprijatelja — čak ni verbalnu osudu. Putinova najveća potencijalna pretnja Vučiću – prestanak ritualnog protivljenja Moskve članstvu Kosova u UN – bila bi samoporažavajuća.

Ruski predsednik sanja o razmeni Kosova za Krim i drugu ukrajinsku teritoriju, u dogovoru u Savetu bezbednosti UN koji je sankcionisao Vašington.

Ukratko, Putin ima ograničene mogućnosti na Balkanu — što znači da ima i Vučić.

Bez pritiska Rusije ili Zapada, Vučić ima milione razloga da nastavi sa veoma unosnim, niskorizičnim prilivom novca od prodaje oružja koji ide Ukrajini.

Zaista, cela premisa da Beograd treba da odustane od svog tradicionalnog prijateljstva sa Moskvom je pogrešna. Vučićevo opredeljenje je ideološko i dobrovoljno, što dokazuje njegovo entuzijastično slaganje sa neslovenskim autokratama u Pekingu i Budimpešti.

Nije slučajno što je na svojoj majskoj evropskoj turneji kineski predsednik Si Đin Ping najviše vremena proveo u Mađarskoj i Srbiji.

Prezirući politiku EU prema Iranu, Beograd je prošle nedelje obećao da će „proširiti bilateralne odnose“ sa Teheranom, strateškim partnerom i Pekinga i Moskve.

Na domaćem planu, srpska vlada uživa skoro potpunu dominaciju medijskog narativa u zemlji (i značajan, otrovan uticaj u širem regionu).

Slično tome, često citirana podrška Beograda proukrajinskim deklaracijama i rezolucijama Generalne skupštine UN o ratu nema mnogo veze sa solidarnošću sa Ukrajinom i mnogo veze sa unapređenjem regionalne agende Srbije.

Kao što su visoki zvaničnici, uključujući Vučića, priznali, Kosovo – a ne Ukrajina – je razlog za čvrstu, glasnu podršku Beograda suverenitetu i teritorijalnom integritetu Ukrajine. Ako želi da postane predsednica SAD, Harisova sada treba da shvati opasnost od odbacivanja osnovnih vrednosti samo zato što se suprotstavljanje autokratama čini kao previše posla.

„Evropa koja je cela, slobodna i u miru“ je strateški cilj SAD, a ne slogan.

Ostavljanje Balkana kao nereda koji se pogoršava je strateška pobeda za protivnike Sjedinjenih Država, zaključuje Džozef.

(Foreign Policy Magazine, N1)