"Pitanja koja postavljamo nisu ženska. To su pitanja radnih prava i pravde, pitanja obrazovnih i kulturnih politika, ključnih za razvoj jednog društva"
„Mesto dobre radnice“ duhovita je i pametna, važna i posebna predstava/performans, koju su kreirale četiri autentične umetnice, s ozbiljnim umetničkim i etičkim kredibilitetom. Taj temelj je jedan od razloga zašto bi obavezno morala da se vidi, jer ono što se čuje tokom predstave azbuka je ženskog postojanja danas, ali i neka neka vrsta glosara onoga što bi svaka ozbiljna politika morala da ispravi i temeljno ispegla.
O dobrim radnicama i njihovom mestu u našem društvu, i svemu onome što žena i umetnica danas jeste i nije, a morala bi da bude, ili ne bi smela da jeste, govore autorke i izvođačice ove predstave: Ista Stepanov (balerina, baletska pedagoškinja i koreografkinja), Frosina Dimovska (plesačica i plesna pedagoškinja), Dunja Crnjanski (pijanistkinja i nastavnica) i Minja Bogavac (dramaturškinja, pesnikinja, rediteljka).
Predstava „Mesto dobre radnice“ igra se 8. avgusta na Trgu galerija, od 21 sat.
Da li posle određenog životnog iskustva, ali i igranja ove predstave možete, ne samo bolje razumeti, već i – bar u kontekstu svog života – popraviti (svoje) mesto dobre radnice u srpskom društvu, ili ostaje samo da se ono prihvati takvo kakvo jeste? Da li to mesto unekoliko popravlja npr. nagrada kakva je Sterijina?
Ista Stepanov: Jedino što sa sigurnošću mogu da tvrdim je da mnogo bolje razumem svoje mesto u našem društvu i da se bolje snalazim u njemu. Moje mesto kao umetnice se jeste popravilo, ali, iako je Sterijina nagrada za mene veliko priznanje i čast, ja ni nakon nje ne umem da „prodam“ svoj produkt i sva sreća pa nisam ničiji menadžer (a šteta što sam bila i ostala svoj). Hoću da kažem, moje mesto je komfornije jer sam brižnija prema sebi i imam privilegiju da biram s kim ću i šta raditi, a to je došlo nakon dosta godina sumnje u sebe, razbacivanja energije i ubeđenja da uvek iznova moram da se dokazujem. Dakle, neka vrata su se zatvorila, ali sve što je ostalo je dobro i čini me srećnom, dok moje mesto kao prosvetne radnice za mene dobija sve više smisla, jer je borba za mlade, zdrav razum i pravdu meni definitivno važna.
I pre nego što smo počeli da živimo sintagmu “nova normalnost”, koja sama po sebi zvuči nenormalno, neke nove, ali i neke stare – ponovo povampirene nenormalnosti – normalizovale su se u svim sferama društva, pa tako i razne vrste nasilja na radu o kojima govori i vaš perfomans. Zašto ste birale duhoviti ton da progovorite o njima (kako je došlo do njega)? Da li zato što je to jedini mogući način da se govori ili jedini moguću način da to čuje bar neko?
Dunja Crnjanski: – Mislim da nam je svima bilo prirodno da kroz šalu delimo iskustva i probleme, i u samom procesu nastanka teksta. Duhoviti ton desio se spontano na neki način. Volimo da se nasmejemo sebi i mukama koje nas ujedinjuju, to je ponekad jedino što možemo, nakon što smo na sve druge načine iskusile i promislile svoju stvarnost – jedino što bar malo pomaže. Htele smo da napravimo rad koji nam je važan i ispostavilo se da dosta dobro komunicira s publikom, i na nivou smeha koji nas – bar na kratko – sve zajedno oslobađa.
Ova inteligentno postavljena predstava/performans, koja nas podseća na lične sisteme vrednosti od kojih nismo i ne smemo odustati, jedna od onih po kojoj Novi Sad tek ponekad istinski zablista, iznova temeljno propituje postulat ženskog življenja danas, po kojem sva ženska pitanja i dalje imaju nemušte muške odgovore. Ona na duhovit način uvodi gledaoca na sastanak grupe za samopomoć i podršku četiri žene, povezane radnim iskustvom u umetnosti i kulturi. Koristeći elemetne kabarea, predavanja i tribine, ona se bavi problematikom onlajn nastave i novih modela rada, ali i društvenom stvarnošću i obrazovanjem. Umetnice problematizuju ulogu prosvete i domete njenog uticaja na mlade u našem društvu, kao i mogućnosti osavremenjavanja školstva, te mentalno zdravlje ljudi. Dramaturškinja predstave je bila Minja Bogavac, a autorka muzike Dunja Crnjanski.
Zašto sva ženska pitanja imaju muške odgovore? (čini se čak da je i smeh, kojim publika reaguje na važna i teška pitanja kojima se bavite, zapravo „muški odgovor“ na temu)?
Minja Bogavac: – Reč „pitanje“ je srednjeg roda, pa ne bi valjalo da ih delimo na muška i ženska. Pitanja koja „Dobre radnice“ postavljaju su, pre svega – važna pitanja, a tek zatim pitanja postavljena iz ženske perspektive. To ne znači da nam je ženska perspektiva manje važna od samih pitanja. U predstavi se, između ostalog, bavimo i činjenicom da su i umetnost i prosveta, izrazito ženske oblasti rada. To su pozivi kojima se, u znatno većem broju, bave žene. Dakle, to su potplaćeni pozivi. U njima, muškaraca ima brojčano manje, ali ih ponovo ima više na rukovodećim položajima. Ta vrsta neravnopravnosti nam je važna, jer jasno pokazuje nepravdu koja je prisutna u čitavom društvu. Kada je u pitanju smeh, kao odgovor na priče koje pričamo u „Mestu dobre radnice“, verujemo da on dolazi kao reakcija na prepoznavanje. Smehom, publika često želi da kaže: „Ovo je tačno“, a takav smeh je na ovoj predstavi poželjan i očekivan. Mi znamo da je sve što na sceni kažemo tačno, jer je lično i iskreno. U tom smislu, „Mesto dobre radnice“ temelji se na tezi da je lično – političko. To je feministička teza i ne sporimo da je naša predstava u svojoj temi, ideji i pristupu, izrazito feministička. Ali, pitanja koja postavljamo nisu ženska. To su pitanja radnih prava i pravde, pitanja obrazovnih i kulturnih politika, ključnih za razvoj jednog društva i sve osobe koje čine jedno društvo, bez obzira na pol ili bilo koju drugu identitetsku karakteristiku.
„Mesto dobre radnice” posao umetnika predstavlja i kao neku vrstu opijuma za umetnike – oni vole svoj posao i spremni su da ga rade po svaku cenu, u svakojakim uslovima… To je, naravno, posebna vrsta izrabljivanja… Zašto su umetnici tome možda skloniji, iako su i mnogi drugi ljudi spremni na tu vrstu mazohizma? I da li su nove generacije ipak kraćih živaca u tom smislu, odnosno manje spremne da trpe teror nad njihovim radnim pravima?
Dunja Crnjanski: – Moja drugarica Nina Gojić napisala je tekst „Samoeksploatacija iz ljubavi“– jako vredan i važan tekst, preporučujem svima da pročitaju. U umetnosti je često prisutan narativ – raditi iz čiste ljubavi, koji legitimizuje neplaćeni i potplaćeni rad. Mi ne odbijamo takav rad, jer je to u Srbiji često jedini način da se rad desi. Veoma je kompleksna tema. Svi imamo po nekoliko poslova, jer je to jedini način da održimo nekakvu umetničku praksu, koju mnogi ipak doživljavaju kao hobi. Tu je, s druge strane, i krilatica „bez muke nema nauke“ koja, opet, normalizuje nasilje u našim profesijama. Od malena smo naučeni da moramo (bar malo) da patimo da bismo nešto postigli, a onda i kada to postignemo, veliko je pitanje da li ćemo biti prepoznati i plaćeni. Tad kreće samoeksploatacija iz ljubavi. Zato mi se čini da je mnogima apsurdno uopšte bavljenje umetnošću, a mnogi to, s druge strane, smatraju privilegijom. Nisam sigurna kako tačno mlade generacije razmišljaju, rekla bih da su pragmatičniji – u smislu samog izbora profesije preko odluke gde studirati i živeti. Nadam se i da su osvešćeniji u vezi sa svojim pravima, a još važnije – da su spremni da se izbore za njih u okruženju u kom na svakom koraku vlada nepravda.
Sa sasvim konkretnim iskustvom u radu sa decom, šta vam se čini, da li je moguće ceniti sebe i posao obrazovanja mladih ljudi u kontekstu negativnih praksi koje se dešavaju u realnosti i narativa koji se – nereagovanjem obrazovno-školskog sistema, države dakle, zapravo prećutno odobravaju?
Ista Stepanov: – O apsurdu trulog školskog sistema ne bih, jer ću se najediti i raspričati. Radim s decom skoro 20 godina (u dve države), i ja to uvek ovako: Poštujem sebe i poštujem njih. Razgovaram s njima, kao što bih volela da je neko sa mnom razgovarao. Borim se za njihova prava i pravdu, kao što bih za svoje dete. Kažem im istinu. Oni je svakako već znaju. Nikada nisam imala problema s decom. Naprotiv. Samo sa sistemom. Ne uspem uvek u svemu, nekada je nemoguće, ali u radu s decom, znam da sam na pravom mestu“.
Imaju li prosveta, obrazovanje, školstvo više ikakvog suštinskog uticaja na mlade ljude, evo konkretno u sferi umetničkog obrazovanja?
Frosina Dimovska: – Svakako da imaju uticaj! Povoljan ili nepovoljan. Što se tiče umetničkih škola, one su još uvek, čini mi se, neka vrsta sigurnog prostora za decu i mlade, gde uče i isprobavaju, prepoznaju šta vole ili ne vole, šta ih interesuje ili ne interesuje, razvijaju ukus i produbljuju odnos prema umetnosti. Ako govorimo o opštem obrazovanju, mislim da bi za decu, a onda i za čitavo društvo, bilo jako zdravo i korisno kada bi bili mnogo više u kontaktu s umetnošću, kako kroz ambiciozniji pristup i veći fond časova za umetničke predmete, tako i kroz slobodne aktivnosti, i kada bi imali priliku da osete i razumeju da u umetnosti može da se igra, kakvo ispunjenje ona može da donese i zašto nam je važna u svakodnevnom životu.
Dunja Crnjanski: – Slažem se sa Frosinom! Imaju uticaja. U predstavi se zapitamo: zašto mi (jebote) i dalje radimo u prosveti? Ima raznih odgovora, ali jedan je ta vera da stvari mogu biti bolje i drugačije. Da zajedničkim radom i komunikacijom s učenicima možemo doprineti zdravijem pogledu na svet oko sebe, otvaranju delića sebe i drugih i prepoznavanju nečeg plemenitog i suštinski ljudskog. To se postiže u umetnosti, kroz umetnost i u umetničkom obrazovanju kada ne razmišljamo samo o rangiranju, nagradama, kada se ne bavimo sujetama.
Kakva su vaša saznanja, da li je normalizacija nasilja u umetničkom obrazovanju danas postala samo skrivenija zona rada ili je nešto što je apsolutno više nedopustivo?
Frosina Dimovska: – Nažalost, nemam utisak da za bilo šta više u našem društvu, a i globalno, može da se kaže da je apsolutno nedopustivo, iako smo se oko takvog tretmana mnogih, zaista nedopustivih stvari, jako mnogo trudili i trudimo se i dalje. Još uvek ima mnogo nastavnica i profesora u obrazovnom sistemu, da se ograničim na naš, koji su se sami obrazovali i počeli da rade dok se o nasilju nije ni govorilo, niti se prepoznavalo kao nešto loše. I mi smo, kad smo bili mali, slušali i u horu pevali „Lako je prutu da se sokoli“, iako nam je verovatno bilo malo bezveze, i ta ideja o disciplinovanju i poslušnosti kao najpoželjnijim osobinama učenica i učenika još postoji. Ipak, čini mi se, nadam se zapravo, da se svest o postupcima u obrazovanju i vaspitanju, koji su nasilni na razne načine, polako povećava, i da se mnogo više javno govori o mentalnom zdravlju i dobrobiti učenika. Grozno je što i dalje nema sistemske podrške i ideje o sistemskoj promeni, ali ima mnogo divnih i inspirativnih predloga kako situacija može da se promeni. Čitam ovog leta, dok se pripremam za novu školsku godinu, sjajne tekstove i naučne radove Mihaele Devald Roksandić, koja je balerina i profesorica na plesnoj akademiji u Zagrebu, o tome kako i koliko veće obraćanje pažnje na pedagoški odnos (nasuprot nekakvom stremljenju umetničkoj izvrsnosti) u umetničkom obrazovanju može da pruži podršku učenicama i da učini umetničko školovanje ispunjujućim!
Šta dolazi posle „burnout“ sindroma? Koliko ste puta sagorele i kako se ponovo probudi Feniks u vama?
Frosina Dimovska: – Mislim da sam tek tokom kovid pandemije shvatila da sam sagorela, a da sam sagorevala više puta pre toga… Mada mislim i da sam imala sreće, neki unutrašnji osećaj za samoočuvanje, ili okolnosti koje su me sačuvale da nikad ne pregorim baš, baš jako. Uglavnom, od kovida mi se jasnije i snažnije javlja strah i nervoza pred obavezama, i svaki put kada počnu da se gomilaju, nekako i protiv svoje volje počnem da ih odgađam, odugovlačim i čak propuštam da uradim neke stvari, a ja baš imam naviku da sebi zakažem obaveze i uvek sam mislila za sebe da sam vredna i odgovorna. Ova predstava je za sve nas bila mali pokušaj da sagledamo i naš odnos prema radu i odmoru, glorifikaciji izgaranja (koju smo, mislim, sve negovale u nekom trenutku) i alternativama. Sada sam možda malo odgovornija prema sebi nego ranije, prvi put u životu svesno tražim prostora za odmaranje i cenim odmor, upravo kroz prizmu odgovornosti prema sebi i drugima, i pokušavam da se odučim od osećaja krivice i nemira koji sam nekada imala ako se odmaram, a nisam apsolutno i sasvim iscrpljena. Mislim da mi taj pristup pomaže da se vratim obavezama malo mirnija i mudrija i da vežbam tu finu ravnotežu. Pomažu mi i moji ukućani, moje prijateljice, saborkinje, saradnice i saradnici, odnosno, svi od kojih učim i od kojih sam ikada učila, tu su sa mnom i pružaju mi podršku kada život postane izazovan.
Nina Violić i Livio Badurina igrali su ovog leta na Infantu predstavu „Zbilja“, u kojoj su nas podsetili na dve izuzetno važne životne teze, koje određuju naši moral i karakter, ali nažalost pre svega toga izgleda ipak interes. Jedna kaže: „Vidokurg nam je toliko sužen da smatramo sebe, odnosno čoveka, središtem svemira.“. Čini se da se i umetnost danas vrti isključivo oko svog ega, pa je zato sve manje istinskih umetničkih poriva, pobuda, ideja, kreacija, dela uopšte. Vidi se samo jedno veliko „JA“, u kojem i oko kojeg, nema ničega, sve zvrlji prazninom. Da li bi možda rešenje za to bila druga rečenica koju izgovaraju dva pomenuta umetnika: „Seti se kako si počeo i šta ti je tada bilo važno“. Šta je vama bilo važno kada ste počinjale i da li vam je to i danas važno? Menjaju li se svi prioriteti, pa i etički? I može li nas spasiti vraćanje na početke: da li je to regresija, a ne napredak, i šta bi za jednog umetnika bilo važno da (u)radi da ne ostane zaglavljen u jednoumnom „JA“?
Minja Bogavac: – Umetnost je uvek blisko povezana sa pitanjima ega. U neku ruku, može se reći da se i naša predstava vrti oko četiri JA. U njoj pričamo sto posto lične priče, bez imalo ambicije da vam prikažemo svoj „best of“: svoje talente, veštine ili izvođačku virtuoznost. Ne zato što ih nemamo, nego zato što nam se čini da ne živimo u vremenu kada treba dokazivati ko je dobar, bolji, najbolji…. Dobrim ljudima, danas nije dobro i ova predstava govori o tome. Bez imalo šminke, bez glume, režirana tako da se režija i ne vidi, „Mesto dobre radnice“ je performans u kom se upravo pitamo: šta nam je važno? Šta nam je bilo važno kad smo počinjale? Šta nam je važno danas? Šta je to što nam je toliko važno, da nas drži u umetnosti ili prosveti, čak i ako nam je jasno da nam nije dobro?! Kada dođe do ovih pitanja, ne postavljamo ih samo publici. Na njih pokušavamo da odgovorimo i same, pa „Mesto dobre radnice“ vidimo i kao naš stalni podsetnik na lične sisteme vrednosti, od kojih nikada nismo odustale. Niti to želimo. Treba reći da je rad na ovom performansu, za nas u velikoj meri bio i terapijski. Sastale smo se da bi, pre svega – jedne s drugima, podelile svoja iskustva… a onda smo zaključile da naša iskustva, sasvim sigurno, deli i publika. Tako „Mesto dobre radnice“ vidimo kao performans „sigurnog prostora“, u kom nam je cilj da se setimo šta je stvarno važno i šta nam je bilo važno, kada smo počinjale. Ne igramo ovo da bismo impresionirale publiku. Naprotiv, igramo da bismo naglas rekle: okej je osećati se loše!!! Živimo u izrazito teškom i neizvesnom periodu. Bilo da govorimo o globalnoj pandemiji ili o masovnom ubistvima u školama, to su strašne, vanredne stvari… i navode nas na zaključak da ovde nikome nije dobro. Kroz priču o tome šta je za nas stvarno važno, pokušavamo da scenu koristimo kao prostor s kog ćemo iskreno progovoriti i o svemu što nas muči, plaši, frustrira. O svemu što nije lepo, a čini naše živote i rad, u tradicionalno „lepim“ oblastima kulture i obrazovanja.
Ulaz na predstavu 8. avgusta, na Trgu galerija, od 21 sat, je slobodan.
(Snežana Miletić, mojnovisad.com, foto:Pixabay)