Korona kriza menja planove za reformisanje zemlje i kod ruskog predsednika. Međutim, prema mišljenju stručnjaka, sam Vladimir Putin još nije odlučio da li će ostati na njenom čelu. U njegovim rukama bi trebalo da bude i odluka o pravcu budućih odnosa sa EU. Brisel, naime, nudi ideje i pokreće dijalog.

Ustavne promene koje su Rusi trebalo da odobre na referendumu u aprilu zbog pandemije moraju da sačekaju. Kao i najveća vojna parada, planirana za proslavu 85. godišnjice završetka Drugog svetskog rata u maju. Ali u ovom slučaju, predsednik je već intervenisao i odložio zvanični kraj rata za septembar.

Međutim, ni ustavne promene, čak ni promene istorijskih činjenica koje zabrinjavaju pre svega centralnu Evropu ne ukazuju na kraj „putinizma“, naprotiv. Korona kriza, međutim, mogla bi znatno više poljuljati poverenje ruskog društva u svog vođu.

O uticaju trenutne krize na režim u Rusiji, ali posebno o autoritarnim tendencijama u državi, njihovom uticaju na domaću agendu i odnose sa državama centralne Evrope i EU, na događaju portala EURACTIV.sk, organizacije EuroPolicy i u saradnji s kancelarijom Henrich – Boll – Stiftung iz Praga razgovarali su Joanna Hossa iz Evropskog saveta za spoljne odnose u Londonu (ECFR), Alexander Duleba iz Slovačke asocijacije za spoljnu politiku (SFPA), profesor Bo Peterson sa Univerziteta u Malmou i Maria Domanska iz varšavskog Centra za istočne studije.

Korona kriza može potencijalno promeniti režim

Upravo kriza oko korona virusa, koja dolazi u Rusiju relativno sporije nego u ostale susedne zemlje Kine, ima potencijal da značajno utiče na budući položaj režima Vladimira Putina u samoj Rusiji, ali i šire. Prema Joanni Hosa, „isprva je ruska administracija pokušala stvoriti sliku da korona kriza pre svega predstavlja problem Zapada, ali danas je jasno da se tiče i Rusije“.

Neke mere koje je zemlja preduzela po njenom mišljenju bile su prilično drastične, poput dodeljenog odmora u trajanju od nedelju dana svim Rusima, koji su ga iskoristili za premeštanje u regione, čime se zaraza raširila iz gradskih u ruralna područja. Vlada je stoga morala da deluje još žustrije.

Profesor Bo Peterson kaže da bi naknadne stroge mere koje se odnose na ograničavanje sloboda, uključujući masovno postavljanje kamera širom Moskve, koje je država u ovom kontekstu naredila, mogle da ostanu na snazi i nakon završetka pandemije.

Iako se u javnosti pojavljuju različite informacije o broju zaraženih, smrtnih slučajeva i velikom broju testiranih, koji su uporedivi sa Južnom Korejom ili Singapurom, Rusija takođe govori o „černobilskoj simbolici“. Vlada, naime, može da sakriva stvarno stanje razvoja zaraze, podseća Hosa. Ona, međutim, ističe da, iako broj smrtnih slučajeva u zemlji još uvek nije toliko visok kao u ostatku sveta, ako se dokaže suprotno, posledice bi mogle biti pogubne za čitavu administraciju.

Prema Alexandru Dulebuu, u doba krize ruska ekonomija će stradati dvostruko više nego u ostalim, posebno evropskim zemljama. Ne samo zbog „smanjenja ekonomskih aktivnosti“, već i zbog cene nafte. „Naime, otprilike polovinu državnog budžeta čine prihodi od ekonomskih aktivnosti, a drugu polovinu od izvoza gasa i nafte,“ kaže ekspert SFPA.

Istraživačica Maria Domanska vidi i druge izazove sa kojima će se režim suočiti nakon krize pandemije. Prvi je niz mogućih protesta, čak i revolucija, ako društveni sistem ne bude u stanju da ublaži posledice širenja zaraze, posebno iz ekonomskih razloga. Drugi je redistribucija državne pomoći: „Ponovo se pojavljuju indicije da državnu pomoć uglavnom dobijaju velike kompanije koje su bliske Kremlju, a mala i srednja preduzeća ostaju sama“, objašnjava stručnjakinja.

Ustavne reforme kao previše ukrašena božićna jelka

„Ekonomski i socijalni uslovi u zemlji se pogoršavaju i Kremlj mora da uradi nešto fundamentalno. Međutim, Rusija nije Kina, nije u stanju da se modernizuje i, osim toga, jako pati od postojeće korupcije“, objašnjava Alexandar Duleba potrebu strukturnih promena u državi.

Ustavna reforma koju je Putinova administracija smislila početkom godine nakon značajnog pregrupisanja u vladi „bio je prilično neuspešan odgovor na pozive javnosti na promene“, objašnjava Marija Domanska.

Prema stručnjacima, Rusi su prvo bili iznenađeni, a potom i prilično zbunjeni, s obzirom na složenost i obim iniciranih promena. Međutim, nisu očekivali da će se Putin povući sa svoje pozicije moći.

„Ljudi kažu da ustavne reforme izgledaju kao previše ukrašeno božićno drvce, jer administracija pokušava u njih da strpa sve, od popularnog uvođenja obaveznih socijalnih davanja do uspostavljanja državnog ruskog jezika“, objašnjava Joanna Hosa.

Glavni cilj reformi trebalo bi da bude održavanje sistema, ali istovremeno njegova unutrašnja transformacija, koja će verovatno dovesti do još autoritarnijeg oblika vlasti. Oni takođe uključuju stvaranje novog modela pravnog sistema, koji će biti testiran u bliskoj budućnosti, ali i manifestaciju potpune kontrole predsednika nad ovim procesom.

Iako se, kako kaže Domanska, u početku činilo da se Putin trudi oko aktivnije distribucije vlasti, najnovija verzija ustavne reforme mnogo više govori o „konsolidaciji i formalizaciji sistema“. „Mnogi su poverovali u njegovu retoriku i smatarju ga osobom bez koje bi se cela država raspala“, kaže stručnjakinja.

Međutim, mlada generacija se posebno protivi ustavnim promenama i režim će vrlo brzo morati da se bavi ovim pitanjima, slažu se stručnjaci.

„Putin priprema teren da njegova zaostavština ostane deo nacionalnog sećanja za naredne generacije“, kaže švedski profesor. Međutim, prema Petersonu, garancija stabilnosti je samo „slab način da se poveća harizma kojoj Putin teži“.

Sa njegove tačke gledišta, Putin ne želi da aktuelni predsednik stavi „moć u ruke zakonodavnog dela državne uprave, čak ni ne bira svog naslednika kojem bi predao nasledstvo, niti ga traži među svojim bliskima ili porodicom, što bi bio još jedan tradicionalni oblik prenosa moći, o čemu je još Maks Veber pisao“. Peterson kaže da će Putin pokušati ponovo da se kandiduje, kao što je to uradio na izborima 2018. godine, kada se spekulisalo o suprotnom, što se nikada nije dogodilo.

Prema istraživačici ECFR-a, aktuelni ruski predsednik će ostati na vlasti i posle 2024. godine, ali do tada „želi da se oseća kao jedini koji odlučuje o tome šta će uslediti“. Kako kaže, sam Putin još nije izabrao pravac daljeg razvoja Rusije, ali je želeo da kroz reforme otvori sve moguće puteve.

Budućnost odnosa sa EU u rukama Moskve

Prema mišljenju eksperata, niz ustavnih reformi takođe šalje poruku stranim partnerima i puno govori o budućem položaju Rusije na međunarodnoj sceni. Ono što je na primer važno jeste dodatak da će ruski ustav posle izmena imati prednost nad međunarodnim pravom što može značajno da ograniči ruske pravne obaveze prema spoljnom svetu.

Slično tome, zabrana separatističkih napora unutar ruske teritorije, koja je, prema rečima Marije Domanske, jasna poruka „o nepromenljivoj odluci o aneksiranju Krima“. Prema njenim rečima, promene ustava, ali i istorijske činjenice, su „lakmus papir“ kojim „Moskva testira ne samo zemlje centralne Evrope, već u suštini i celi Zapad“.

Joanna Hosa trenutno ne vidi nikakve naznake da bi sankcije EU protiv Rusije nakon aneksije Krima mogle da budu ukinute u bliskoj budućnosti. Prema njenim rečima, ovoj činjenici su se prilagodili ne samo u Uniji, već i u Kremlju, „tako što su postavili ekonomiju i povećali rezerve“.

S njene tačke gledišta, između Moskve i Brisela se možda radi samo o „dijalogu radi dijaloga“, ali „bolje je razgovarati o ničemu nego ne razgovarati uopšte“, objašnjava analitičarka. Prema njenim rečima, Rusija čeka predloge Evrope i u slučaju Ukrajine, kao i za pitanja Donbasa ili čak sporazuma na Arktiku koje će potom razmotriti. Ali njih takođe može vrlo brzo da odbaci, što se i dešavalo više puta u prošlosti.

Alexandar Duleba se slaže da je budućnost rusko-evropskih odnosa prilično „u rukama Moskve“. Prema njegovim rečima, Unija nudi ovoj zemlji brojne oblike saradnje i zato Rusija mora odlučiti da li i šta treba da odabere.

Međutim, kao i u drugim oblastima, razvoj događaja u državi nakon korona krize biće presudan i za njene spoljne odnose. „Lideri koji uspevaju da održe i brane nacionalne vrednosti čak i nakon prestanka trenutne krize izaći će kao pobednici, i zato je veoma važno i to kako će se Rusija nositi sa krizom“, zaključio je Bo Peterson.

Izvor: Lucia Yar (EURACTIV.sk)

Prevod: Vladimira Dorčova Valtner