Književnici i aktivistkinji Arundati Roj dodeljena je nagrada PEN Pinter, godišnje priznanje koje engleski PEN dodeljuje u znak sećanja na dramskog pisca Harolda Pintera. Ubrzo pošto je objavljena odluka žirija, Roj je saopštila da će svoj deo novca od nagrade donirati Fondu za pomoć palestinskoj deci.

Za Hrabrog pisca s kojim dobitnici dele PEN-ovo priznanje, Arundati Roj je izabrala Alu Abda el-Fataha, britansko-egipatskog pisca i aktivistu, koji se još uvek nalazi u zatvoru u Egiptu iako mu je istekla petogodišnja kazna za „širenje lažnih vesti“. U nastavku je govor koji je Roj održala na uručenju nagrade, 10. oktobra 2024. u Britanskoj biblioteci.

Zahvaljujem članovima engleskog PEN-a i članovima žirija za ukazanu čast dodelom PEN Pinter priznanja. Najpre bih da saopštim ime ovogodišnjeg hrabrog pisca s kojim ću podeliti nagradu.

Pozdravljam Alau Abda el-Fataha, hrabrog pisca i mog kolegu dobitnika. Nadali smo se i molili se da ćeš biti pušten u septembru, ali je egipatska vlada odlučila da si suviše divan pisac i suviše opasan mislilac da bi bio oslobođen. Ali ti si ovde sa nama. Ti si ovde najvažnija osoba. U zatvoru si napisao: „Moje reči su izgubile svaku moć, a ipak su i dalje tekle iz mene. I dalje sam imao glas, čak i ako ih samo šačica čuje.“ Mi slušamo, Ala. Pažljivo.

Pozdravljam i tebe, moja voljena Naomi Klajn, Alina i moja prijateljice. Hvala ti što si ovde večeras. To mi beskrajno mnogo znači.

Pozdravljam sve vas okupljene, kao i one koji su ovoj divnoj publici možda nevidljivi, ali ih ja vidim jasno kao i svakog ovde. Govorim o svojim prijateljima i saborcima koji se nalaze u zatvoru u Indiji – advokatima, profesorima, studentima, novinarima – Umaru Kalidu, Gulfiš Fatimi, Kalidu Saifiju, Šardžilu Imamu, Roni Vilsonu, Surendri Gadlingu, Mahešu Rauti. Obraćam se tebi, moj prijatelju Kurame Parvaizu, jednom od najizuzetnijih ljudi koje poznajem, a koji je u zatvoru tri godine; i tebi Irfane Mehradže i hiljadama zatvorenika u Kašmiru i širom zemlje čiji su životi opustošeni.

Kada mi je Rut Bortvik, predsednica engleskog PEN-a i Pinterovog panela, prvi put pisala o ovoj počasti, rekla je da se Pinterova nagrada dodeljuje piscu koji svojom „nepokolebljivom, postojanom, žestokom intelektualnom snagom“ nastoji da definiše „pravu istinu naših života i naših društava“. To je citat iz govora Harolda Pintera na uručenju Nobelove nagrade.

Reč „nepokolebljivo“ me je prinudila da zastanem na trenutak, jer o sebi mislim kao o nekome ko se gotovo neprestano koleba.

Zadržala bih se malo na temi „kolebanja“ i „nepokolebljivosti“. Što bi možda najbolje ilustrovao sam Harold Pinter:

„Prisustvovao sam jednom sastanku u američkoj ambasadi u Londonu kasnih 1980-ih. Kongres Sjedinjenih Država je trebalo da odluči da li će dati još novca Kontrašima za njihovu kampanju protiv države Nikaragve. Bio sam u delegaciji koja je govorila u ime Nikaragve, ali najvažniji član ove delegacije bio je sveštenik Džon Metkalf. Na čelu američke strane bio je Rejmond Zajc (tada zamenik ambasadora, kasnije i sam ambasador). Otac Metkalf je rekao: ’Gospodine, ja sam zadužen za jednu parohiju na severu Nikaragve. Moji parohijani su izgradili školu, dom zdravlja, dom kulture. Živeli smo u miru. Pre nekoliko meseci, snage Kontre su napale parohiju. Uništili su sve: školu, dom zdravlja, dom kulture. Silovali su medicinske sestre i učiteljice, klali doktore, na najbrutalniji način. Ponašali su se kao divljaci. Molimo vas da zahtevate da američka vlada povuče svoju podršku ovoj šokantnoj terorističkoj aktivnosti.’ Rejmond Zajc je bio na dobrom glasu kao racionalan, odgovoran i vrlo sofisticiran čovek. Bio je veoma poštovan u diplomatskim krugovima. Saslušao je i zatim progovorio. ’Oče’, rekao je, ’da vam kažem nešto. U ratu uvek stradaju nevini ljudi.’ Zavladala je ledena tišina. Zurili smo u njega. Nije se kolebao.“

Setite se da je predsednik Regan Kontru nazvao „moralnim ekvivalentom naših očeva osnivača“. Taj izraz mu je očigledno bio drag. Takođe ga je koristio da opiše avganistanske mudžahedine koje podržava CIA, a koji su se potom pretvorili u talibane. Talibani su ti koji danas vladaju Avganistanom pošto su vodili dvadesetogodišnji rat protiv američke invazije i okupacije.

Pre Kontre i mudžahedina, bio je rat u Vijetnamu i važila je nepokolebljiva američka vojna doktrina po kojoj su vojnici „ubijali sve što se kreće“. Čitanje Pentagonskih papira i drugih dokumenata o američkim ratnim ciljevima u Vijetnamu, priuštiće vam živahna i nepokolebljiva razmatranja o tome kako počiniti genocid – da li je bolje odmah pobiti ljude ili ih polako izgladnjivati? Šta bi bolje izgledalo?

Problem s kojim su se suočili saosećajni moćnici u Pentagonu bio je taj što, za razliku od Amerikanaca, koji po njima žele „život, sreću, bogatstvo, moć“, Azijci „stoički prihvataju uništavanje bogatstva i gubitak života“ – i prisiljavaju Ameriku da dovede svoju „stratešku logiku do kraja, a to je genocid“. Stravičan je to teret koji se mora nepokolebljivo nositi.

I evo nas, sve ove godine kasnije, u još jednom genocidu koji traje više od godinu dana. Televizijski prenos nepokolebljivog i neprekidnog genocida SAD i Izraela u Gazi i sada Libanu u odbrani kolonijalne okupacije i države aparthejda. Broj mrtvih do sada je zvanično 42.000, od kojih su većina žene i deca.

To ne uključuje one koji su umrli vrišteći pod ruševinama zgrada, kvartova, čitavih gradova, one čija tela još nisu pronađena. Nedavno istraživanje Oksfama kaže da je više dece ubijeno u Gazi nego u istom intervalu bilo kog drugog rata u poslednjih dvadeset godina.

Da bi olakšale svoju kolektivnu krivicu za početnu ravnodušnost prema jednom genocidu – nacističkom istrebljivanju miliona evropskih Jevreja – Sjedinjene Države i Evropa pripremile su teren za drugi.

Kao i svaka država koja je izvršila etničko čišćenje i genocid u istoriji, izraelski cionisti – koji za sebe veruju da su „izabrani narod“ – počeli su dehumanizacijom Palestinaca pre nego što će početi da ih proteruju sa njihove zemlje i ubijaju.

Premijer Menahem Begin nazvao je Palestince „dvonožnim zverima“, Jicak Rabin ih je nazvao „skakavcima“ koji bi „mogli biti zgaženi“, a Golda Meir je rekla da „Palestinci ne postoje“. Vinston Čerčil, taj slavni ratnik protiv fašizma, rekao je: „Ne priznajem da pas u jaslama ima konačno pravo na jasle, čak i ako je tamo dugo ležao“, a zatim je obznanio da „viša rasa“ ima konačno pravo na jasle.

Pošto su te dvonožne zveri, skakavci, psi i nepostojeći ljudi pobijeni, etnički očišćeni i getoizovani, rođena je nova država. Slavila se kao „zemlja bez ljudi za ljude bez zemlje“. Država Izrael sa nuklearnim naoružanjem trebalo je da služi kao vojna ispostava i kapija ka prirodnom bogatstvu i resursima Bliskog istoka za SAD i Evropu. Krasna podudarnost ciljeva i zadataka.

Nova država je dobila podršku bez oklevanja i kolebanja, naoružavana i finansirana, tetošena i slavljena, bez obzira na zločine koje je činila. Odrasla je kao zaštićeno dete u imućnom domu čiji se roditelji ponosno osmehuju na njegova zverstva.

Nije čudo što danas može slobodno da se hvali vršenjem genocida. (Pentagonski papiri su bar bili tajni. Morali su biti ukradeni. I dotureni javnosti.) Nije čudo što su izraelski vojnici izgleda izgubili svaki osećaj pristojnosti. Nije čudo što preplavljuju društvene mreže izopačenim video snimcima na kojima nose donji veš žena koje su ubili ili raselili, video snimcima na kojima oponašaju umiruće Palestince i ranjenu decu ili silovane i mučene zatvorenike, slikama sebe kako dižu u vazduh zgrade dok puše cigarete ili skakuću uz muziku na svojim slušalicama. Ko su ti ljudi?

Može li išta opravdati to što radi Izrael?

Odgovor je, prema Izraelu i njegovim saveznicima, kao i zapadnim medijima, napad Hamasa na Izrael 7. oktobra prošle godine. Ubistvo izraelskih civila i uzimanje izraelskih talaca. Prema njima, istorija je počela tek pre godinu dana.

Dakle, u ovom delu mog govora od mene se očekuje da dvosmislicama zaštitim sebe, svoju „neutralnost“, svoj intelektualni položaj. U ovom delu treba da upadnem u moralno izjednačavanje, da osudim Hamas i njihove saveznike iz Hezbolaha u Libanu zbog ubijanja civila i uzimanja ljudi za taoce. I da osudim ljude u Gazi koji su slavili Hamasov napad. Kada se to uradi, sve postaje lako, zar ne? Pa dobro. Svi su grozni, šta da se radi? Pođimo u šoping…

Odbijam da igram igru osuđivanja. Želim da budem jasna. Neću govoriti potlačenim ljudima kako da se odupru ugnjetavanju ni ko bi trebalo da im bude saveznik.

Kada se američki predsednik Džo Bajden sastao sa premijerom Benjaminom Netanjahuom i izraelskim ratnim kabinetom tokom posete Izraelu u oktobru 2023, rekao je: „Ne verujem da morate biti Jevrejin da biste bili cionista, i ja sam cionista.“

Za razliku od predsednika Džoa Bajdena, koji sebe naziva nejevrejskim cionistom i nepokolebljivo finansira i naoružava Izrael dok vrši ratne zločine, ja se neću izjašnjavati ili definisati na bilo koji način koji je uži od mog pisanja. Ja sam ono što pišem.

Potpuno sam svesna da bi mi kao književnici kakva jesam, nemuslimanki i ženi, bilo veoma teško, možda i nemoguće da poživim dugo pod vlašću Hamasa, Hezbolaha ili iranskog režima. Ali to ovde nije poenta. Poenta je da se obrazujemo o istoriji i okolnostima pod kojima su oni nastali.

Poenta je da se oni sada bore protiv genocida koji je u toku. Poenta je da se zapitamo da li se liberalna, sekularna borbena sila može suprotstaviti genocidnoj ratnoj mašini. Jer, kada su sve sile sveta protiv njih, kome se oni mogu obratiti osim Bogu? Svesna sam da Hezbolah i iranski režim imaju glasne kritičare u svojim zemljama, od kojih neki čame u zatvorima ili su doživeli daleko gore ishode.

Svesna sam da neki od njihovih postupaka – ubijanje civila i uzimanje talaca 7. oktobra – predstavljaju ratne zločine. Međutim, ne može se to izjednačiti sa onim što Izrael i Sjedinjene Države rade u Gazi, na Zapadnoj obali i sada u Libanu. Koren svog nasilja, uključujući i nasilje od 7. oktobra, jeste izraelska okupacija palestinske zemlje i potčinjavanje palestinskog naroda. Istorija nije počela 7. oktobra 2023.

Pitam vas, ko bi se od nas koji sedimo u ovoj sali svojevoljno potčinio poniženju kojem su Palestinci u Gazi i na Zapadnoj obali decenijama izloženi? Koja miroljubiva sredstva palestinski narod nije isprobao? Koji kompromis nisu prihvatili – osim onog koji od njih zahteva da puze na kolenima i trpe poniženje?

Izrael ne vodi rat za samoodbranu. Vodi agresorski rat. Rat za zauzimanje veće teritorije, jačanje aparthejdskog aparata i pooštravanje kontrole nad palestinskim narodom i regionom.

Od 7. oktobra 2023. godine, osim desetina hiljada ljudi koje je ubio, Izrael je u više navrata raseljavao većinu stanovnika Gaze. Bombardovao je bolnice. Namerno je ciljao i ubijao lekare, humanitarne radnike i novinare.

Čitavo stanovništvo se izgladnjuje – teži se brisanju njihove istorije. Sve to i moralno i materijalno podržavaju najbogatije, najmoćnije vlade na svetu. I njihovi mediji. (Ovde mislim i na svoju zemlju, Indiju, koja snabdeva Izrael oružjem, kao i hiljadama radnika.)

Između tih zemalja i Izraela nema mnogo razlike. Samo u prošloj godini, SAD su potrošile 17,9 milijardi dolara na vojnu pomoć Izraelu. Dakle, hajde da se jednom zauvek oslobodimo laži o tome da su SAD posrednik, ograničavajući uticaj, ili kako je to rekla Aleksandrija Okasio-Kortez (za koju se smatra da je na ekstremnoj levici mejnstrim američke politike) „da neumorno radi na prekidu vatre“. Strana u genocidu ne može biti posrednik.

Sva ta moć i novac, svo oružje i sva moguća propaganda, više ne mogu da sakriju ranu koja je Palestina. Rana iz koje krvari čitav svet, uključujući i Izrael.

Ankete pokazuju da većina građana u zemljama čije vlade omogućavaju izraelski genocid, jasno govori da se sa tim ne slaže. Gledali smo marševe više stotina hiljada ljudi – uključujući mladu generaciju Jevreja, umornu od zloupotrebe, umornu od laži.

Ko bi mogao da zamisli da ćemo doživeti dan kada će nemačka policija hapsiti svoje jevrejske građane zbog protesta protiv Izraela i cionizma i optuživati ih za antisemitizam? Ko bi rekao da će američka vlada, u službi izraelske države, potkopati svoj kardinalni princip slobode govora zabranom propalestinskih slogana?

Takozvana moralna arhitektura zapadnih demokratija – sa nekoliko časnih izuzetaka – postala je sumorna tema podsmeha u ostatku sveta.

Kada Benjamin Netanjahu drži mapu Bliskog istoka na kojoj je Palestina izbrisana, a Izrael se proteže od reke do mora, aplaudira mu se kao vizionaru koji radi na ostvarenju sna o jevrejskoj domovini.

Ali kada Palestinci i oni koji ih podržavaju skandiraju „od reke do mora, Palestina će biti slobodna“, optuženi su da izričito pozivaju na genocid nad Jevrejima.

Da li je to zaista slučaj? Ili je to bolesna mašta koja vlastiti mrak projektuje na druge? Mašta koja ne može da trpi raznolikost, ne može trpi pomisao da živi u zemlji pored drugih ljudi, jednako, sa jednakim pravima.

Kao što svi na svetu žive. Mašta koja ne može sebi da priušti da prizna da Palestinci žele da budu slobodni, kao što je Južna Afrika, kao što je Indija, kao i sve zemlje koje su zbacile jaram kolonijalizma. Zemlje koje su raznolike, duboko, možda čak i fatalno, manjkave, ali slobodne.

Kada su Južnoafrikanci uzvikivali popularni poklič, „amandla“, moć narodu, da li su pozivali na genocid nad belim ljudima? Nisu. Pozivali su na demontažu države aparthejda. Baš kao i Palestinci.

Ovaj rat će biti užasan. Ali će na kraju demontirati izraelski aparthejd. Ceo svet će biti daleko bezbedniji za sve – uključujući i Jevreje – i daleko pravedniji. Biće to kao izvlačenje strele iz našeg ranjenog srca.

Ako bi američka vlada povukla svoju podršku Izraelu, rat bi danas mogao da prestane. Neprijateljstva bi se mogla završiti ovog trenutka. Izraelski taoci bi mogli biti oslobođeni, palestinski zatvorenici bi mogli biti pušteni.

Pregovori sa Hamasom i drugim palestinskim akterima, kojim će se rat neizbežno završiti, mogli bi da se održe sada da spreče patnju miliona ljudi. Koliko je tužno što bi većina ljudi to smatrala naivnim, smešnim predlogom.

Na kraju, dozvolite mi da se osvrnem na reči Ale Abda el-Fataha, iz knjige napisane u zatvoru, „Još niste poraženi“. Retkost je pročitati tako lepe reči o smislu pobede i poraza – i političkoj nužnosti poštenog suočavanja sa očajem. Retko sam nailazila na tekst u kom se tako zvonko i jasno građanin ograđuje od države, od generala, pa čak i od uličnih slogana.

Kako užas koji gledamo u Gazi, a sada i Libanu, ubrzano eskalira u regionalni rat, njegovi pravi heroji ostaju u senci. Ali oni se i dalje bore jer znaju da jednog dana –

Od reke do mora
Palestina će biti slobodna.

Hoće.

Gledajte na kalendar. Ne na sat.

Tako vreme mere ljudi – a ne generali – koji se bore za svoje oslobođenje.

(Peščanik/The Eastleigh Voice, foto: Pixabay)