Evropa Nostra Srbija i Delegacije EU u Srbiji dodelile su u utorak, 12. decembra, u Bitef teatru u Beogradu, nagradu „Heroji nasleđa” Viktoriji Aladžić, vanrednoj profesorki Građevinskog fakulteta u Subotici, za lični doprinos u oblasti očuvanja i promocije kulturnog nasleđa u Srbiji.

Ovogodišnja laureatkinja nagrađena je za višedecenijsku posvećenost istraživanju, dokumentovanju i edukaciji o graditeljskom nasleđu Subotice, kao i za aktivizam u domenu unapređenja javnih politika i širu vidljivost nasleđa svog grada.

Aladžić je tom prilikom rekla da najvažnija gradnja koju treba da preduzmemo u životu jeste – gradnja iznutra.

„Samo kada izgradimo taj unutrašnji grad sazdan od ljubavi, poštovanja, vere, strpljenja, iskrenosti, skromnosti, empatije i razumevanja možemo preći na gradnju kuća, ulica i palata“, navela je.

Prema njenim rečima, mi danas živimo u destrukciji koja nije zabeležena u mirnodopskim uslovima na ovim prostorima, a u takvim uslovima „borba za nasleđe je borba za život“.

Na svečanosti su govorili Emanuele Žiofre, ambasador Evropske unije u Srbiji, Sneška Kvadlih Mihailović, generalna sekretarka Evropa Nostre, Slavica Vujović, predsednica Evropa Nostre Srbije, glumica Anita Mančić, doc. dr Višnja Kisić, članica žirija i Upravnog odbora Evropa Nostre Srbija, i Vesna Marjanović, generalna sekretarka Evropa Nostra Srbija.

Govor Viktorije Aladžić Magločistač prenosi u celosti.

Često razmišljam o tome šta je to što odlučuje kako ćemo graditi grad, da li ćemo čuvati baštinu ili ne, kakve će biti naše ulice ili kuće, prostori koji nas okružuju. Možemo li mi bilo šta loše iz svog života popraviti arhitekturom ili urbanizmom, baštinom? Kako prostor utiče na nas i kako za uzvrat mi utičemo na njega? Da li je lepota dovoljna da nam bude bolje? Jer nije nam dobro. Ali nema jednostavnog odgovora na to pitanje, sve je u suštini povezano a sve polazi iz srca i duše iz našeg bića. Najvažnija gradnja koju treba da preduzmemo u životu je gradnja iznutra. Najvažnije je da izgradimo sebe kao ličnosti, da gradimo svoje samopoštovanje, da gradimo svoje društvo, međuljudske odnose, da bismo mogli da poštujemo sve drugo, da izgradimo ljubav da bismo mogli voleti svoje okruženje, da izgradimo strpljenje, iskrenost, veru – ali ne u smislu religije nego veru u ljude, veru da stvari mogu biti dobre, veru da možemo uraditi nešto dobro i da treba činiti dobro. Moramo izgraditi u sebi da nam je stalo a ne da nam se život svodi na proste rečenice: Ma baš me briga.

A kada budemo izgradili taj unutrašnji grad sazdan od ljubavi, poštovanja, vere, strpljenja, iskrenosti, skromnosti, empatije i razumevanja možemo preći na gradnju kuća, ulica i palata. Ako je u našoj glavi i našoj duši haos i potreba za grabežom i oko nas će biti haos. Iz unutrašnje sreće, spokojstva i mira ne mogu proizaći kilometri nakaradnih solitera čija je jedina svrha ogroman profit nezajažljivih profitera. Na prvom mestu bi me bilo sramota, stidela bih se pred tim ljudima koji su od mene kupili te stanove koji su kao krletke za ptice, stidela bih se pred ljudima koji prolaze ispred mojih zgrada i kojima sam srušila dom, ukrala zelenilo, površinu za dečije igralište pretvorila u zatvoreno parkiralište namenjeno samo odabranima.

Ja neću da gledam na svet kao mi i oni, svi smo mi, jer smo na istoj planeti i zavisimo od istog sunca, iste vode i istih biljaka i životinja. Životinjski i biljni svet strahovito pate zato što smo mi tu i zato što planetu koristimo kao resurs. Znam da ovo deluje idealistički ali takođe znam da je istina. Koliko god sakrivamo glavu u pesak problemi koje smo kreirali neće nestati sami od sebe. Danas mnogi ljudi misle da su sretni jer imaju sve materijalno što se poželeti može, ali doći će nove generacije koje neće imati ništa a biće sretnije od njih kad budu imali priliku da sređuju ovu unesrećenu i unakaženu planetu koju ćemo im ostaviti.

I da se sada vratim na kulturno nasleđe i ovu nagradu. Da smo mi svi izgradili sebe iznutra svi bismo jednako brinuli o tom nasleđu jer je to neko gradio za nas, jer nam je želeo dobro, jer je imao snove o boljem svetu, jer bismo poštovali tu njegovu želju bez obzira koje boje, nacije ili religije bio i ne bi više bilo potrebno da neki ljudi budu heroji nasleđa. U međuvremenu hvala Vam na ovoj nagradi.

Mi ništa važno ne možemo uraditi u našim životima sami. Robinzon je mogao samo da preživi, a Gaudi je stvarao čuda, jer mu je to njegov grad omogućio. Svi smo povezani i zavisimo jedni od drugih. Živimo danas u destrukciji koja nije zabeležena u mirnodopskim uslovima na ovim prostorima. U takvim uslovima borba za nasleđe jeste borba za život.

Subotica je za mene bajka. U toj bajci postoje dobri i zli likovi, postoje aždaje i veštice, gramzivi sumnjivci, princeze, anđeli i heroji. Ona je istovremeno i priča i ideja kako ljudi mogu da se udruže i naprave nešto izuzetno. Povezivanje sa ljudima, razmena dobrote, misli i ideja i stvaranje nečeg velikog i izuzetnog koje pripada svima je najvažnija stvar u našim životima i jedino može stvoriti dugotrajnu sreću. To je ono što se desilo u Subotici, to je ono što se dešava sada, ovde među nama. Nisam ja jedina zaslužna za ovu nagradu. Sama nikada ne bih mogla ostvariti sve što sam uspela tokom decenija svog života. Dugo bih nabrajala listu ljudi koji su me inspirisali i pomagali u različitim zamislima i aktivnostima. Ovo je nagrada svih nas koji smo delili i istrajavali na idejama očuvanja nasleđa. I nije mnogo materijalnog proizašlo iz mog delovanja, ali ono što je najvažnije jeste neodustajanje od ideje da možemo stvarati grad koji će biti dobar za sve nas. Hvala Vam svima.

Evropa Nostra Srbija i Delegacija Evropske unije u Srbiji ustanovili su nagradu „Heroji nasleđa“ 2022. godine za lični doprinos u oblasti nasleđa. Nagrada se dodeljuje pojedincima za izuzetna dostignuća i dugoročnu posvećenost u istraživanju, dokumentovanju, konzervaciji, digitalizaciji, interpretaciji, očuvanju, upravljanju, promociji, edukaciji, zagovaranju i razvoju politika i jedinstvenih praksi zaštite i korišćenja nasleđa.

(tekst i foto: Magločistač)