Američki narod može da pobegne od zle kobi predsednikovanja Donalda Trampa na jedan od tri načina. Ali hoće li i kada to da uradi je političko pitanje čiji se značaj ne može umanjiti, pitanje koje se ne oslanja na zakonske mogućnosti.

Prvo, postoji niksonovski metod prema kojem predsednik iscrpljen borbom jednostavno podnese ostavku, uplašen i nevoljan da se podvrgne procedurama koje vidi da se ustaljuju oko njega. Ali da li bi to mogao da bude izlaz za Trampa? Da li on sa svojim dalekim prethodnikom iz republikanskih redova deli dovoljno jaku predispoziciju za melanholiju? Da li neko može da zamisli detinjastog čoveka, kompulzivnog i narcisoidnog, kako bez borbe predaje igračku veću od života koja predstavlja najvišu poziciju u najmoćnijoj zemlji na planeti? Sumnjam.

Drugo, postoji član 4 dvadeset i petog amandmana na Ustav, koji je ratifikovan 1967, a koji pojašnjava proces u kojem potpredsednik i kabinet mogu da deluju da bi zamenili predsednika koji je umro ili je iz zdravstvenih razloga sprečen da rukovodi zemljom. To je možda mogao da bude slučaj nakon atentata na DŽona F. Kenedija da Kenedi nije podlegao povredama. Ta mogućnost je na kratko isplivala na površinu kada je predsednik Ronald Regan počeo da pokazuje prve znake Alchajmerove bolesti.

Ali trenutna situacija ne liči na ove slučajeve. Tramp je možda nestabilan i nepodoban da rukovodi zemljom, kako tvrde njegovi kritičari. Ali da li je to više sada nego kada ga je američki narod izabrao? Verovatno ne.

Konačno, postoji rešenje u vidu impičmenta, o čemu se ovih dana sve otvorenije razgovara u Vašingtonu praćeno knjigom (što predstavlja odraz vremena u kojem živimo) „Argument za impičment“ Alana Lihtmana. (Politički istoričar Lihtman je čuven po tome što je razradio model koji mu je omogućio da prognozira izbornu pobedu svih američkih predsednika, od Regana do Trampa.)
Impičment, predstavljen u članu 2 Ustava, predstavlja proceduru za smenu predsednika, potpredsednika ili drugih visokih zvaničnika (ili sudija) koji se sumnjiče za „izdaju, primanje mita ili druga krivična dela i prestupe.“ To je složen proces koji se odvija u dve faze: prvo, Predstavnički dom mora da odluči prostom većinom da su optužbe dovoljno ozbiljne da bi mogle da se iznesu pred sud; drugo, puno suđenje se vodi u Senatu kojem je potrebna dvotrećinska većina da osudi zvaničnika i pokrene proceduru za hitnu smenu s funkcije.

Postoje dva glavna razloga za sumnju da bi se impičmentom svet rešio Trampa. Prvo, u Senatu postoji ravnoteža snaga. Najmanje 19 republikanskih senatora bi moralo da se pridruži demokratama da bi osudili Trampa. U ovom trenutku se za to može računati na najviše petoro. Dva jedina predsednička presedana (Endrju Džonson, čiji je impičment izvršen 1868. zbog zloupotrebe položaja i Bil Klinton, čiji je impičment izvršen 1998. zbog krivokletstva i ometanja pravde) teško da su ohrabrujući – na kraju je Senat obojicu oslobodio krivice.

Drugo, šefovi Demokratske stranke nisu željni da vide ultrakonzervativnog predsednika Majka Pensa na mestu koje je upraznio Tramp. Zar ne bi uživao isti blagoslov koji su uživali potpredsednici koji su u novije vreme ušli u Ovalnu kancelariju pod izuzetnim okolnostima (Lindon DŽonson nakon Kenedija; DŽerald Ford posle Niksona)? I šta ako ostane na funkciji ne samo do kraja Trampovog mandata već još dva četvorogodišnja sopstvena mandata?

Sve ovo je dovoljno logično. Ali vremena su se promenila od Džonsona, Forda, čak i Klintona.
U postmodernim demokratskim zemljama postoji jedan jedini šef, a to je javno mnjenje. A javno mnjenje funkcioniše u skladu sa sopstvenom logikom. Koliko dugo će američka javnost tolerisati gotovo dnevne doze novih dokaza sukoba interesa, počev od izdavanja dozvole kineskim investitorima, u jeku predsedničkih preliminarnih izbora, upotrebe Trampovog brenda za spa centre, luksuzne hotele i druge projekte u vezi s nekretninama?

Šta je s Trampovim finansijskim vezama s Rusijom i finansijskim vezama njegovih saradnika, uključujući njegovog bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost Majkla Flina i njegovog bivšeg menadžera kampanje Pola Manaforta? Koju polugu moći mogu da upotrebe ruski oligarsi koji su 2004, kada je Tramp bio zarobljen u jednom od svojih bankrota, intervenisali kod američkih banaka koje su ga stavile na crnu listu da bi dokapitalizovali njegove kompanije i kupili luksuzne apartmane u Trampovoj kuli? Zar neće to sve stići na naplatu?

I, konačno, tu je bezobzirno ometanje pravde oličeno u otpuštanju direktora FBI DŽejmsa Komija, čiji je izgleda glavni prestup to što je odbio da isključi Trampa iz svoje istrage u vezi s kriminalnim mešanjem Kremlja u kampanju 2016. Šta će birači uraditi sa saznanjima koja će sigurno isplivati na svetlost dana, sada kada je Komijev prethodnik Robert Miler imenovan za specijalnog savetnika u istrazi veza između Rusije i Trampove kampanje?

Sve je više znakova zgroženosti javnosti. U okviru inicijative za peticiju za impičment Trampa, koju je organizovao advokat iz Masačusetsa Džon Bonifaz, sakupljeno je više od milion potpisa. Ankete javnog mnjenja ukazuju da bi veći deo javnosti podržao Trampovu ostavku ako bi bilo dokazano da se u njegovoj kampanji pravila zavera s Rusijom da bi se uticalo na izbore. A sve veći broj birača sada isto govori svojim zastupnicima, koji će pre ili kasnije morati da počnu da slušaju ako žele da izbegnu da rizikuju svoje šanse za reizbor.

Prava opasnost za Trampa će nastupiti kada masa koju je privukao i zarobio tokom kampanje počne da ga kritikuje. Tu masu, kako su pronicljivi politički posmatrači od Platona do De Tokvila pokazali, sve je teže izbeći što je više kontrolišeš. Najgori slučaj nikada nije neizbežan. Možda će rulja populističke plime još jednom postati veliki američki narod, narod građana. Kada se to dogodi, Tramp će biti istorija.

Autor je jedan od osnivača pokreta Novi filozofi

Copyright: Project Syndicate, 2017.
www.project-syndicate.org

(Bernar-Anri Levi, Danas)