Anna Oreg je novo političko lice Srbije, narodna poslanica i predsednica Pokrajinskog odbora za Vojvodinu Pokreta slobodnih građana. Širokoj javnosti nije dovoljno poznata jer uprkos mantri „dajte nova lica“, osveženja na političkoj sceni se teško prihvataju, posebno u atmosferi linča opozicije. I posebno kad nisu iz „prestonice“.

Iza nas je teška godina i na međunarodnom i domaćem planu. Upravo ste stigli iz Skupštine, prvi vam je saziv i prvo iskustvo te vrste, izloženost političkom životu uživo. Koje su vaše impresije?

Uh, zaista teško pitanje! Jeste, prvi mi je saziv, ali pratim parlamentarni život otkako postoji u Srbiji i imam utisak da nikada nije bio na nižem nivou nego sada. I ja s nekim užasom moram da priznam da sam ispala naivna kad sam prihvatila da budem na listi za narodne poslanike Ujedinjenih jer sam smatrala da ćemo ipak nešto uspeti i moći da kažemo i da će nas građani čuti. Da će to biti neki kanal da komuniciramo s ljudima koji nisu za ovu vlast, a ima ih mnogo, i to znamo. Međutim, moram da kažem da sam se prilično razočarala.

Prvo, sazivi za sednice su stalno po hitnom postupku, mi dosad nismo imali nijednu redovnu sednicu, mi dobijamo pozive za sednicu danas za sutra, kraće od 24 sata.

Čak i za budžet!

Da, i za budžet. Nismo imali nijednu redovnu sednicu iako bi po Ustavu i Zakonu oktobar, novembar, decembar trebalo da imamo redovno zasedanje. Svakog dana bi trebalo da smo na svom radnom mestu, ali oni (vlast) nas praktično sprečavaju da radimo posao za koji smo, na kraju, plaćeni i za koji su nam građani dali glas.

Specifično kod tih hitnih postupaka je što tada opozicija nema pravo da proširi dnevni red i mislim da se isključivo o tome radi. Kad se proširuje dnevni red imamo pravo da pričamo tri minuta, eto njima je i tih tri minuta mnogo. Na svaki način pokušavaju da nam skrate minutažu, hitnim postupkom, onemogućavanjem replike i javljanja po Poslovniku, skidaju nam to vreme sa vremena grupe.

Mislim da ovo nije čak ni Maja Gojković dok je bila predsednica radila iako je tada zaista bilo „čupavo“; ovo je na neki način presedan.

A retorika?

Poprilično užasna, ali da budem iskrena, loša je i sa jedne i sa druge strane. To moram da naglasim, kao neko ko je odgajan na građanskim vrednostima i u Pokretu slobodnih građana se za takve vrednosti zalažemo, mi se zalažemo za vođenje kulturnog dijaloga, ali to je zaista nemoguće u ovoj skupštini. Mogu da razumem i kolege iz opozicije koji se isto tako ponašaju kao vlast, ali mislim da na taj način nećemo ništa promeniti.

Šta je to, treći Njutnov zakon – sila reakciji jednaka je sili akcije?

Ha, ha, jeste, ali moramo imati na umu da se građanima to smučilo, mislim da to na kraju niko ne gleda, samo prebaci kanal jer je to postalo rijaliti-šou gde se ne zna ko je kome šta rekao, ko je krenuo s kim da se potuče, šta se tu tačno dešava. Meni koja sam tu i sedim u sali to saznanje je prilično mučno, posebno što te sednice traju i duže od 12 sati i na kraju dana budem kao da me je kamion pregazio. Fizički i psihički.

Dolazite iz Vojvodine, vodite Pokrajinski odbor PSG. Deo ste Ujedinjenih, ali šta je za PSG važno u Vojvodini, šta u Srbiji?

Za nas je Vojvodina zaista važna, već se spremamo i za kampanju za pokrajinske izbore 2024, ali imam utisak da se Vojvodinom niko ne bavi, ne samo sada nego godinama unazad…

Moram da vas prekinem; kad smo se dogovarale za razgovor, rekla sam da ću vas pitati imate li utisak da je Vojvodina siroče. Pa pitam vas!

Apsolutno imam takav utisak, u Republičkoj skupštini niko o Vojvodini ne priča. Ja se zaista trudim da to povedem kao temu, ali kada pitamo i pokrajinskog premijera šta se dešava sa Zakonom o finansiranju Vojvodine koji Ustav propisuje, on kaže – to nikad nije prioritet u Republičkoj skupštini i on tu ništa ne može da promeni. Čak i oni koji su na vlasti, a i oni u opoziciji, Vojvodinom se ne bave. Bilo je pokušaja i pokrajinskih organizacija, mislim na Ligu socijaldemokrata, pa i Savez vojvođanskih Mađara koji vode priču, ali sve je neiskrena, prazna priča, samo na papiru.

Imamo dve stvari; pokrete i stranke koji se na nivou Pokrajine bave Vojvodinom i obećavaju građanima nešto što i sami znaju da neće moći da ispune, kao što je promena Ustava. Sa druge strane imamo građanske partije sa centralom u Beogradu, koje bi Vojvodinom da se bave, ali da se to baš ne čuje mnogo ispod Save i Dunava, da ta tema ostane samo gore zato što to nije popularno i smatraju da drugi deo Srbije to ne može da razume. A Vojvodina proteklih 30 godina samo propada i treba biti realan, postavljamo se u PSG tako da za početak Vojvodina dobije ono što joj Ustav garantuje, to je onih sedam odsto budžeta koji ne dobija…

Izračunali ste da je to više od trideset milijardi dinara!

Da, baš sam neki dan u parlamentu pričala o tome, 33 milijarde ako pomnožimo sa deset godina biće 330, ogroman novac koji je Vojvodina izgubila, a pripada joj. Svake godine Evropska komisija nam zamera što taj zakon nije donet, a otvorio bi nam i mogućnost pristupa različitim regionalnim fondovima, građani Vojvodine bi imali koristi i mnogo stvari bi moglo da se uradi.

I ono što je nama zaista važno, mi smo za decentralizaciju čitave Srbije; ako hoćemo da menjamo sistem – a svi se slažemo da hoćemo, da ne može jedan čovek, jedna stranka da odlučuje o svemu – onda moramo da se zalažemo za ravnomeran razvoj regiona, da se vlast na svim nivoima decentralizuje. Prosto tehnički nije moguće da Beograd odlučuje o svemu, neki će se regioni poprilično načekati za pomoć.

U Vojvodini je to najjednostavnije, tu već postoje institucije, u ovom momentu to samo košta Srbiju jer se radi samo administracija, a ne sprovode nadležnosti koje bi trebalo i šteta je da se to tako ostavi jer tako dolazi do devastacije čitavog regiona.

Imamo prve rezultate Popisa, meni je jasno zašto su područja južne, istočne, pa i zapadne Srbije ispražnjena, nema uslova za život, ali Vojvodina sa svim prednostima ubrzano se prazni. Kad će to doći?

Centralizacija nije samo problem sela i malih gradova već i velikih kojima svi teže, a koji postaju nehumani za život; nenormalni saobraćajni kolapsi, zagađenje vazduha, nenormalni rast cena nekretnina… Vojvodina je dodatno specifična kao multietnička sredina, ja kao Mađarica moram da naglasim da su putem dvojnog državljanstva mnogi dobili mogućnost odlaska, ali kao što odlaze iz cele Srbije, ljudi odlaze i iz Vojvodine jer su mala mesta neuslovna za život. Ako imaju dom zdravlja, nema ko u njemu da radi, negde nema vrtića, pa žene na selu nemaju mogućnost normalno da žive i rade, da se zaposle, nemaju kome da ostave decu.

Čak i ako rade na svom poljoprivrednom gazdinstvu gde se radi od jutra do sutra…

To je posebna priče za poljoprivredna gazdinstva i ljude koji se porodično time bave; žena kada zatrudni nema status kao druge zaposlene. Mnogo je problema, ali nikoga nije briga iako te stvari nisu mnogo komplikovane. Predlagala sam ministarstvo za regionalni razvoj, ne brigu o selu nego resor koji će se ozbiljno baviti regionalnim razvojem i sprečiti katastrofu koja nam se dešava.

(Jelka Jovanović, Novi magazin / Foto: PSG)