Dragan Velikić, pisac, za roman „Islednik“ nije dobio nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, zato što je nagrada posle više decenija bez obrazloženja ukinuta nekoliko dana pre nego što je trebalo da mu bude dodeljena. Vlado Georgiev, muzičar, nije održao koncert u Smederevu, zato što su gradske vlasti bez obrazloženja koncert otkazale nekoliko dana pre nego što je trebalo da bude održan. Šta Povezuje Velikića i Georgieva? Ni jedan ni drugi ne da nisu simpatizeri Premijera koji bi sada hteo da bude Predsednik i njegove esenesovske bulumente, nego se ne libe da kažu da podržavaju nekakvu drugačiju političku opciju.

Potom je predsednica Skupštine Srbije Maja Gojković suspendovala rad narodnih poslanika do završetka predsedničkih izbora sa nekakvim tunjavim obrazloženjem da želi da sačuva „dostojanstvo parlamenta i demokratiju“. Učinila je to na dan kada je trebalo da počne prolećno zasedanje nakon „konsultacija u Vladi Srbije“. Gojkovićeva je, dakle, po direktivi Premjera koji bi sada malo da bude Predsednik, ukinula rad demokratski izabranih narodnih poslanika da bi „sačuvala demokratiju“.

Šta spaja slučajeve Velikića i Georgieva, pojedinaca koji nisu po volji esenesovskih dizajnera Srbije, i raspuštanje Skupštine? Esenesovski sistem vlasti zasniva se na proglašavanju neistomišljenika u narodne neprijatelje. Tako su protivkandidati Premijera koji bi sada da bude Predsednik za njega „lopovi i kriminalci koji su opljačkali i uništili Srbiju i koji bi da dođu na vlast samo da bi ponovo mogli da pljačkaju“. Sistem se zasniva na mahnitom blaćenju političke konkurencije i na sejanju straha. Na javno istaknute neistomišljenike obrušava se po potrebi tabloidna mašinerija za prozvodnju govana i pokreću se krivične prijave i sudski procesi; nad anonimnim neistomišljenicima visi pritajena pretnja ili od gubitka privilegija ili od gubitka mogućnosti za rad i zaradu. Velikić i Georgiev su pokazne vežbe za to, na koje sve načine Esenes može da se obračunava sa nesistomišljenicima. Raspuštanje Skupštine sve dok Premijer ne postane Predsednik je kulminacija bahatosti esenesovske vlasti, koju je sve manje briga za održavanje makar i privida značaja demokratskih institucija. Skupština je prosto raspuštena da opozicioni poslanici ne bi imali platformu da govore protiv Premjera, koji je, jelte, na pohodu za predsedničku titulu.

Ovakva kulminacija bahatosti može trojako da se tumači: ili im je apsolutna vlast – kontrola novca, policije, pravosuđa i ogromne većine medija – toliko udarila u glavu, da sve manje haju na održavanju makar i privida demokratskog sistema; ili imaju podatke da je pastir već toliko puta vikao da vukovi dolaze, da brutalne laži i primitivno izvrtanje činjenica kod pastve više ne prolaze kao do sada; ili je esenesovska Centralna otadžbinska uprava počela i sama da podleže paranoji kojom godinama sistematski doje građane Srbije. Kako god da se tumači, za očekivati je da će ekonomski, pravosudni i tabloidni pritisak na neistomišljenike da raste.

Ima nečeg zloslutnog u režećem kukumavčenju Premijera koji bi da postane Predsendik da se on bori „sam protiv svih“, da njemu, kanda, nekakve mračne sile rade o glavi ne bi li uništile Srbiju koju samo on može da odbrani i spase. Obaška što je ta njegova izjava besmislena sama po sebi (i čista laž, pošto mu podršku pružaju Karić, Dačić, Palma, Vulin, Ljajić…): pa naravno da su svi predsednčki kandidati sami protiv svih drugih predsedničkih kandidata. Ako dođe do drugog kruga, to je druga stvar.

Aleksandar Vučić ove predsedničke izbore predstavlja kao borbu na život i smrt. Svojom sveprisutnošću u svim medijima, uz ritam ratničkih bubnjeva u koje sve glasnije udaraju pinkovski i informerski sejači mržnje, straha i panike, Srbijom se, opet jednom, širi atmosfera biti ili ne biti. U takvoj atmosferi ne moraju Premijer koji bi da postane Predsednik i njegova esenesovska Centralna otadžbinska uprava više u svakom pojedinačnom slučaju da izdaju direktive svojim poslušnicima, jer opšta poruka glasi: Neprijatelja treba satrti. Koliko god A. Vučić još uvek vodio računa da on sam ne prelazi onu granicu pritiska i hajke koja bi naterala njegove „zapadne prijatelje i partnere“ da ipak reaguju, toliko za takvu obazrivost u provinciji nema sluha – neprijatelje koji rade o glavi Vučiću, a samim tim Srbiji, koje finsiraju tajkuni, kriminalci, Rusi ili CIA, svejedno, a podržavaju nezadovoljnici i lezilebovići, treba satrti. To je deviza predsedničke kampanje Premijera.

Sva sreća da će kampanja trajati samo mesec dana. A ako slučajno dođe do drugog kruga? Teško je zamisliti šta nam onda sleduje.

(Vreme)