Činjenica da je za vreme Aleksandra Vučića u glavnom gradu u Pionirskom parku postojao paramilitarni kamp pisaće u udžbenicima iz istorije onih koji će doći posle generacije Alfa. 

To je jedino što će ostati u nasleđe ovog režima uz Beograd na vodi i mnoge druge ilegalno izgrađene objekte nastale otimanjem, ugrađivanjem, zaziđivanjem, zaklanjanjem sunca, prebijanjem, reketiranjem i unesrećivanjem. A šta će nam još ostati u nasleđe iz njihove ere? To da su ljudi izgubili dostojanstvo. Da su im mic po mic oduzimane osnovne stvari do te mere da su počeli da se raduju što imaju voz, autobus, sendvič, posao, penziju, vodu, put i tako dalje. To da smo izgubili poverenje. To da smo ostali bez ikakve zaštite. Šta još? Rušenje i brisanje građevina i toponima koji su nam značili, koje smo voleli i koristili. 

Kao što će nam od Železničke stanice u Novom Sadu koja nas je odlično služila od 1964. ostati ruina pod čijim su ruševinama 2024. muškarci, žene i deca izgubili živote i delove tela, ruina kao zadužbina nastala za njihovog vakta koju više ne možemo ni da pogledamo a da se ne stresemo i ne urušimo u sebi. O izolovanosti i odsečenosti od regionalne i evropske železničke mreže i zakomplikovanoj i prenapornoj logistici svakodnevnog putovanja iz sela u grad/grada u grad za radnike i učenike da ne pričamo ovog puta. 

Dok se strateški i planski – fizički i simbolično za vreme radikala i neoradikala satiralo sve iz vremena Jugoslavije, kontaminiran je i Pionirski park. „Nakon Drugog svetskog rata u parku je izgrađena i jedna velika česma posvećena pionirima. Vera u mladost države koja je tek stvorena bila je snažna. U to vreme pioniri su dobili i svoju železnicu, očekivalo se da će oni, oslobođeni ratne patnje biti temelj društva,“ govore ovi redovi o istoriji parka. 

Vučićevi pioniri iz parka danas su krvožedni balvani spremni na sve, ekipa s kôca i konopca koja bi prodala sopstvenu majku, navijačke falange koje bi nam po komandi smrskale lobanju, mutni tipovi naoružani do zuba, sa debelim dosijeima koji funkcionišu po principu piši-briši, to su njegovi krokodili u šancu koji kao Atlasi na leđima nose jedno bolešću zagađeno društvo u terminalnom stadijumu, gnjilo i natrulilo. Dok žongliraju lancima i noževima izigravaju studente koji hoće da uče zapišavajući i zaseravajući park u centru prestonice, naroljani, nakrkani, namrkani i napunjenih džepova u zamenu za svoju lojalnost. 

Potemkinova sela su smešna, Vavilon, Sodoma i Gomora, slike Hijeronimusa Boša, Danteovi krugovi i jaruge tek su mala maca. Ta mesta laži, greha, ljudske pokvarenosti i izopačenosti pravi su Pleasantville za ovo. To je naša Soba 101 u kojoj smo sagledali sa kakvim plaćenim oblicima života koji u sebi više nemaju ničeg ljudskog delimo kvart, državljanstvo, vazduh i koordinate. Koji ostaju kad sve vlasti dođu i prođu. To su ona ista stvorenja što tokom komemoracije u Srebrenici šenluče uz „Nosila ti Drina sto mudžahedina“ i one iste kreature koje su od škola i domova kulture po Bosni i Hrvatskoj 90-ih pravila mučilišta, mesta ponižavanja, mrcvarenja, silovanja i klanja za komšije druge vere i nacije. Ako je neko i sumnjao u to i živeo u uverenju da je ta tortura bila preuveličana, sada mu je jasno da je sve to bilo još i gore, gnusnije, nehumanije i monstruoznije nego u našim limitiranim predodžbama. 

Ironično, ovakvo ustrojstvo čuvaju botomfidersi a sve zarad očuvanja blagodeti, kapitala i privilegija onih sa vrha, pripadnika više klase (kojekavih Mona, Malih, Brnabićevih, Vučevićevih i sličnih bića čiji govor, fizionomiju i habitus znamo još iz crtanih filmova kroz likove poput Mister Brnsa, Ćirila Stipse i sl.) Dok na radničku decu padaju nadstrešnice i dok radničku decu biju i hapse izbacivači s ovlašćenjima pripadnika ministarstva unutrašnjih poslova, prljave značke i oni već spomenuti krokodili koji su u ovom krvavom karnevalu dobili da se maskiraju u policijsku uniformu i legalno naoružaju, botomfidersi su iz radničke klase uspeli da se izdignu u neku fluidnu i neuhvatljivu neradničku klasu s privilegijama u vidu veza, sigurnog radnog mesta, brisanja duga, pogodnosti, procvata biznisa, stalnog priliva novca i uopšte prava da ne poštuju zakon. Sve to zahvaljujući statiranju, kuckanju jezivih komentara, pomaganju izborne krađe, angažovanju u fantomskim kol centrima, plakatiranju, crtanju crvenog srednjeg prsta po zidovima, kačenju zeca na školsku ogradu, zastrašivanju neistomišljenika bušenjem guma, lupanjem izloga, razbijanjem vilica, polivanjem farbom, upropašćavanjem porodičnih poslova i čitavih porodica, a ovih dana videli smo i čuli, ne verujući sopstvenim očima i ušima, čak i ismevanjem, lakrdijanjem i orgijanjem, keženjem i arlaukanjem od radosti u nacionalističkom transu hijena pred majkom koja je zbog njih izgubila sina. 

Psihološki rat, kult smrti, Baja Mali Knindža kao njihov Vagner, četničke pesme i pesme sa Kosovom u tekstu kao njihov nacistički radio sa željama, čestitkama i pozdravima, a s druge strane je majka. Iskonska majka, tragična majka, epska majka, antička majka, majka institucija, majka koja daje život. Majka o čiju su se tugu za mrtvim detetom ogrešili. Majke će biti njihov kraj, kraj terora i nepravde, jer samo tako može biti.

Spaliti brenerom, pa posuti totalom, doneti kubike nove zemlje, posaditi novu travu, novo drveće i novo cveće. Krokodilima urezati crveni srednji prst na čelo da se svuda prepoznaju, a sela, gradove i državu prepustiti deci oslobođenoj ratne traume, deci koja će biti temelj ovog društva. 

(Autonomija)