Politika je egzistencijalni atribut njegove pozorišne estetike, neizostavno i etike. Logično, jer politiku živimo svakog minuta svog života. O tim minutima koje su činile i čine naš život, o svim godinama opasnog življenja u Srbiji, vrlo precizno i bez zadrške, govore sve njegove predstave, bez obzira gde ih je režirao, s kim god da je sarađivao. Zapravo, baš zbog toga je njegov ulazak na teatarsku scenu naše zemlje i regiona označio preokret pozorišnog života kakav smo do tada znali. Prvo je napravio veliko pozorišno čudo u Subotici, u „Deže Kostolanjiju“, s grupom darovitih i podatnih, ludo našpanovanih glumaca, a krenuo je bukvalno od nule da bi za prilično kratko vreme oduvao sva pozorišta u zemlji.

Odskora, Andraš Urban počeo je novu fazu svog profesionalnog života. Postao je direktor Novosadskog pozorišta/Ujvideki Szinhaz, teatra koji se u poslednjih 15 godina diljem regiona proslavio zahvaljujući njegovoj predstavi „Neoplanta“. U Novom Sadu sačekao ga je ansambl u kojem su i neki od njegovih starih znanaca, a prva predstava koju će izvesti u okviru njegove vizije za ovo pozorište u narednom periodu biće u njegovoj režiji – „Bilo jednom u Novom Sadu“. Igraće je premijerno 27. januara, na 50. rođendan ovog novosadskog teatra.

Šta će ona reći o Novom Sadu/Neoplanti/Ujvideku/Neusatzu/Mladoj Lozi što nismo znali, npr. u odnosu na izuzetnu „Neoplantu“, da li je tokom jednog života moguće napraviti više od jednog čuda, odnosno da li je moguće čudo ponoviti na dva sata od prvog čuda, šta je Weltschmerz koji ga (i dalje) vodi, kako vidi grad, svet i vreme u kojem živimo, za Moj Novi Sad govori čovek u koga su trenutno uperene sve pozorišne oči i svakako jedan od najznačajnijih evropskih reditelja.

Kakav ti je novi susret sa Novim Sadom, šta ti se čini, kakav je grad? Kakav je od onog vremena kad si ovde studirao, kakav je sada, za ovo kratko vreme, šta si primetio? Kakav je između „Neoplante“ i nove predstave koja trenutno nastaje u Ujvidekiju?

– Jednom, krajem devedesetih, kad sam ponovo upisivao studije, tj. nastavak studiranja, išao sam prema Zmaj Jovinoj i molio se u sebi gradu, Novom Sadu, da me prihvati već jednom… Mislim da u ovom gradu ima izvestan broj ljudi koji vole, cene i prate moj pozorišni rad i da se, takođe, raduje da sam tu. To mi je jako bitno. Kada sam 1992. godine ovde studirao, ovaj grad je mirisao na travu, vojnici su povraćali po ćoškovima ulica, iz kasarne su ka ratištima kretali konvoji, iz daljine se čula grmljavina topova i granata… Neki od mojih najboljih drugova, cimera, odlazili su preko noći u inostranstvo, ostajao sam sam u podstanarskoj gajbi… Ostajao i studirao režiju… I dan-danas, mada istina, sve manje i manje, ljudi imaju isti odnos prema Novom Sadu, kao što sam ga i ja imao u prethodnim vremenima – kao prema glavnom gradu Vojvodine – unutar Jugoslavije, u kojem je vrvelo od manjina, gde su sve redakcije novina, televizija, radija, pozorišta i studenti sa svih strana. To odavno nije tako. Neki ljudi, doduše, i dalje na taj način gledaju na grad, ili to očekuju od njega, ali manjina je sve manje, a ni u kulturnom smislu Novi Sad nije centar konceptualne avangardne umetnosti. Svuda po tim centrima čak i savremena umetnost nekako postoji na neki novokomponovani, populistički način. Ne mislim na folk varijantu, ali služi kao neka reprezentacija, a ne kao organski produkt ili reakcija sredine. Kako i sam život, tako se i kultura unutar prikladnih policijskih granica popularizuje, tj. komercijalizuje. Čudno, ali volim Novi Sad, bez obzira na mnogo vremena koje sam kao mlad čovek ovde proveo u samoći i strahu. Volim ga. Dinamičan je, mlad i dešava se. Volim ljude koji doživljavaju naše pozorište kao sopstveno, bez obzira koje su pripadnosti. Volim da je grad šarolik. Uprkos tome što ponekad doživljavaš da je reč o prestonici nacionalizma, ipak pobeđuje onaj šarm koji je ono novosadsko. Ljudsko lice grada. Ili gradsko lice ljudi. Eto. To gradsko volim u Novom Sadu.

Manjinska ekstravaganca sa duhovima i Indijancima

„Nova predstava „Bilo jednom u Novom Sadu“ je moj autorski projekat posvećen 50-godišnjici Novosadskog pozorišta. Šta je bilo u Novom Sadu? Pa Novosadsko pozorište se desilo u Novom Sadu. Predstava se bavi teatrom uopšte i onim trenutku u kojem se nalazi pozorište ili pozorišna umetnost koju znamo. Sve kroz prizmu našeg teatra. Predstava je vrlo samoironična, samokritična, pa i kritična. Nije neka muzej-predstava koja nabraja dične momente prošlosti, ali koristi i citira neke momente, songove, pesme iz one komercijalne, zabavne prošlosti, baš povodom želja onih učesnika kojima je već dosta modernog i preozbiljnog teatra, onog koga samo pominjali u razgovoru. Glumci jednog provincijskog, manjinskog teatra, posle gala večeri koju su izvodili u čast 50. rođendana svog teatra, moraju da ostanu na prijemu kao domaćini, dok im ne ode i poslednji gost. U rano jutro saznaju da im je zakazan i sastanak ansambla – ujutro u 9, pa shvate da nema smisla ići kući. Odluče da sačekaju, a dok čekaju, počinje da im se dešava predstava – manjinska ekstravangca, s mnogo muzike i plesa, s duhovima i Indijancima. U njoj igraju svi članovi ansambla, plus treća godine glume na mađarskom jeziku. Ukupno 26 aktera je na sceni.“

Kakav uopšte odnos imaš prema gradovima? Jesu li važniji oni ili ljudi? Kako si se, npr, rastao od Subotice, da li si se ikada rastao od Sente? U kakvoj si vezi sa Segedinom i Sarajevom… Primetno je dosta početnih slova „s“, Novi Sad malo tu brka konce…

– Malo šetam centrom, pa pijem kafu s Laslom Vegelom, pozdravljam Slobodana Tišmu i vidim Želimira Žilnika usput kako razgovara s jednom glumicom. Onda pomislim da je to ipak jedan ozbiljan grad. Gradovi se sastoje od ljudi. Zgrade se ruše i jako brzo izgrade. Novo ume da bude starije od starog. Ali gubitak ljudi ne možemo da nadoknadimo. Jedino ako svesno i namerno zaboravljamo. I to radimo kolektivno. Nove generacije već svakako nemaju pojma o kojoj prošlosti mi pričamo, jer mi pričamo o njoj kao da je sadašnjost, i to oni ne razumeju. Živimo vreme restarta – iznova i iznova, s pamćenjem zlatne ribice.

Što se tiče Pozorišta „Kostolanji“, rastanak od njega mogao je da bude bolan, ali i nije bio. Na neki način sam i ja osećao, i znao, da treba da idem dalje – dosta je bilo. Nedostajali su mi ljudi s kojima sam radio, s kojima smo stvorili nešto u tom pozorištu. Kasnije, kada sam iz Novog Sada išao u Suboticu da završim predstavu „Poetika ćutanja“ shvatio sam značaj priče koju smo u Subotici napravili, važnost toga što je uopšte bilo moguće praviti takve predstave u institucionalnom pozorištu, s obrazovanim glumcima. Eto, to je ono što mi je bilo teško da ostavim. S druge strane, bio mi je bitan dolazak ovamo, na „novi“ prostor, novi izazov. Ali priča sa Suboticom nije prekinuta. „Desire festival“ radim i dalje ja, i dalje je to festival grada Subotice. Ponekad mi je malo bizarna ta dvojnost, u smislu da, kad radim nešto, kao pozorište ili festival, onda to radim za taj grad, i taj grad stavljam ispred sebe, kao fokus, i iznad… Skoro iznad svega.

Da, moj život se danas nalazi u raznim gradovima. Radim i živim sada u Novom Sadu, prebivalište, „Desire“ i neki dragi ljudi su u Subotici. Rodbina i moj stari otac su u Senti. Moja deca žive u Segedinu. Žena koju volim živi u Sarajevu. Znači, vrhunski sam sebi obezbedio samoću za stare dane (smeh)… A Novi Sad, on ne brka konce. On je upravo tamo gde i treba da bude.

Napravio si jedno veliko čudo i još sto čudesa u Subotici. Je li tokom jednog života moguće napraviti više od jednog čuda?

– Hvala što to tako vidiš. U jednom trenutku sam shvatio da su „Kostolanji“ i „Desire“ u Subotici moje životno delo. Bar su tako mislili i govorili ljudi oko mene. Trajalo je svakako. Ali ipak je to deo jednog životnog dela. Ne mislim da ću ovde napraviti manju stvar. Ja ne pravim čuda, nego radim najbolje i najiskrenije što mogu. Nadam se da ćemo u ovim, dosta nejasnim i složenim odnosima i okolnostima, uspeti da i s Novosadskim pozorištem idemo korak dalje, par stepenica da preskočimo i da budemo još ozbiljnija i zeznutija kuća pozorišne umetnosti. Sve je to isto to čudo, isti dar.

Život je ovih poslednjih dana nekako čudan, od kvazinade do hiperočaja. Energija je nekud dezertirala, kapitulirala… Kako se čovek može izvuči iz takve muke? Čime?

– Činjenica da živimo na rubu, nemamo pojma šta nam se sve može desiti, a istovremeno svi znamo šta nam se može desiti, pa bežimo od toga. Ne smemo da sagledamo stvarnost, niti da se suočimo sa samim sobom, tj. s društvom u kojem živimo. S jedne strane, tripujemo da nam je bolje, a s druge strane – bežimo od košmara zvanog stvarnost, misleći da će tako i ta stvarnost proći. Ne znamo za bolje. Ili će čovek otići negde na Novi Zeland, ili će ostati, i dalje se truditi da govori istinu… Ili tako nešto…

Protokolarnom energijom do relativizacije

„Uhvaćeni smo u škripac. Šta čovek može da uradi sem da radi kako misli da je najbolje. Ili da prestane da radi. Sve može da se relativizuje, pa i njegov životni poziv. Sve. Energija koja nedostaje odavno je samo nešto što se protokolarno predstavlja kao da postoji. Kastrirana, sterilisana kultura ne rađa plodove. Gušimo se u sopstvenoj nadobudnosti“.

Pozorišni svet, zbog prirode svog posla, sklon je melanholijama, pa i depresiji. Surovo je to kad zavisiš od sto i jedne stvari na putu ostvarenja nekog zadatog cilja… Ne mogu svi jednako dobro da izdrže pritisak. Kako se ti nosiš s tim danas, jer nije normalno ostati normalan u nenormalnim okolnostima.

– Valjda s pritiscima čovek nauči da živi. Ili ga potroše. A najviše ga troše ljudska glupost i zlo. Da se ne pravimo ludi: i u ovom poslu se nagomilalo svega i svačega, pa i na pozicijama su isto tako oni koji misle da su tu da kroje kulturnu sudbinu svih nas. No zanimljivo je da se političke partije i ne bave pojmom kulture, a kamoli rešavanjem problema zaposlenih u kulturi. Kultura je organska stvar koja se rađa u dodiru pojedinca, zajednice, datog vremena i prostora, a ne na određenu zapovest.

Pozorišni svet teško da može da se oslobodi svoje povezanosti s vlašću i publikom. Na izazov prvih odgovara službenički, činovnički, a drugih – uslužno. Komercijalizuje sebe da ne bi ostao sam. A unutar društva i države ništa ne usmerava čoveka ka umetnosti. Polako, prestajemo da znamo šta je to, ili umetnošću počinjemo da smatramo nešto što je daleko od nje. No, bez obzira na to što kažemo da niko nema pravo da određuje šta je normalno, a šta nije, ipak mislim da treba da ostanemo normalni, bez obzira što su nam okolnosti nenormalne. Hteo sam da kažem da je ipak tu čovek najbitniji, čovek u smislu humanosti…. Ali dok sam to govorio, razmišljao sam o tome kako čovek, ljudski život, možda nikada do sada nije vredeo tako malo. Polako učimo da razmišljamo samo u brojkama, učimo se na nestanak ljudi, ako treba i naroda, nacija, nacionalnosti, grupe gledamo kao na fenomen. S ravnodušnošću.

Kako se nosiš s današnjom globalnom filozofijom mrzovolje?

– Pokušavam da se dogovaram s ljudima koncentrišući se na zadatak koji želim ostvariti. Činjenica je da je postao nekako običaj, i na poslu, da se samo priča, a ne dogovara neki prvi korak akcije. Samo se nekako glumi razgovor.

Nepismenost i neobrazovanost, a možda ponajviše polupismenost, uzroci su ovdašnjeg rapidnog propadanja. Niko se ne stidi ničega što ne zna, ne ume, radi pogrešno… Te je polupismenosti sve više i u pozorištu, neminovno, jer ono deli sudbinu sredine u kojoj postoji. Zašto joj i umetnici teško odolevaju?

– Pozorište zavisi od sredine u kojoj postoji. I dok literatura postoji i u fioci, s pozorištem to nije slučaj. Opstaje samo u interaktivnom odnosu s ljudima koji gledaju predstavu. To jest, to je predstava. Događaj koji se gleda. Uživo. Mislim da, kao i u svakom poslu, uvek su postojali epigoni, polutalentovani ljudi, ili čak i netalentovani, koji su dolazili do određenog uticaja. Pa i sada je tako. Klasično obrazovanje kao vrlina i ne postoji više. Moralni principi su više priča za decu, u stvari, ne pričaju se čak ni njima, jer oni treba da uspevaju kasnije u životu. A pripremaju se da se snalaze.

Radiš s ljudima iz različitih sredina. Šta im je isto, u čemu se razlikuju, da li u radnim navikama, interesovanjima, osećaju empatije? Da li je lakše, ili vremenom teže, raditi s ljudima koje dugo znaš, jer možda znate previše jedni o drugima?

– Nikad nisam znao ni o kome previše. Ne znam da li to postoji. Ume da mi dosadi čovek koji pravi probleme, a nema pravo, ili zloupotrebljava tu svoju poziciju da utiče na moj život. E, to je dosadno. Ali drugi čovek, a priori, nije dosadna stvar, a uopšte i nije stvar… U poslednje vreme nekako nemam osećaj da su to različite sredine. Pre par godina govorio sam u sebi, daj nekako izađi odavde na zapad, makar i kao turista, samo da vidiš malo drugačiji život, jer radeći predstave više ne mogu ni sam podneti problem ovih prostora, jer smo čak i sada nekako do kolena u blatu nastalom od prolivene krvi, ne mogu podneti ceo taj život nepoštovanja drugih i pravila, zakon jačeg, agresivnijeg. Ne mogu da podnesem nasilje, jednostavno sam bolestan od toga.

Zašto ovdašnji reditelji ne čitaju savremenu regionalnu književnost? Ok, klasici, ali napisa li iko više išta posle njih? Nekad čovek ima utisak da se klasici rade samo zato što reditelji dobro pamte kako su klasici analizirani na akademiji, dok druge, jako dobre knjige, čame scenski nepročitane…

– Nisam dobar sagovornik na tu temu. I ja slabo čitam. I ja sam kriv. Ne znam šta drugi reditelji čitaju, ili ne čitaju. Ali slažem se da bi trebalo razviti odnos između teatra i savremenog pisca. No činjenica je i to da su se i pozorišna pravila nekako promenila. I savremeni pisci imaju drugačije pozorišno iskustvo od prethodnika. Hoću da kažem da konvencija teatra nije više tako jednostavna. Dobra tema još nije dobra drama i tako dalje. Ali da, pozorište treba da je otvorenije prema savremenoj literaturi, bez obzira što literatura više nije alfa i omega pozorišnog stvaranja. Ne mora biti. Ali isto to važi i za pisce.

Zašto je autorski projekat tako popularan fenomen kod nas, i zašto su koprodukcijski projekti isto tako česti kad je oko njih, praksa to potvrđuje, uvek više problema i štete, nego koristi?

– Ne znam jesu li popularni. Ja uglavnom čujem da je svima dosta autorskih projekata. Svakakav svet se pojavio u ovome, znači i neki hohštapleri, foliranti, gurui koji su sve znali samo ne da naprave dobar autorski projekat. Mislili su da je i to data stvar, da to nije kreativna borba – iznova i iznova, nisu znali da ljudi s kojima to radiš moraju to samovoljno, organski prihvatiti, a ne raditi na zapovest itd… Pa su se ljudi umorili od toga, na neki način – od tih loših projekata. S druge strane to, tu potrošenost pojma, sada iskorišćava taj mejstrim koji mu se nikada nije predao, koji je svoju glumačku šmiru podržavao pozivajući se na nekog kvazistanislavskog i realizam, uglavnom misleći da to zna da radi, jer je razumeo bar osnovnu priču, dok bi se, kada bi stao ispred nonfigurativne ili apstraktne slike, osećao beznadežno jer nema pojma zašto je to dobro.

No, sve u svemu, ja nisam protiv autorskih projekata, ali zna se da nećeš dati lošem slikaru da ti naslika ikone na zidu hrama. Pa i ovde mislim da ozbiljni umetnici i treba da rade svoje stvari. Koji su kriterijumi za dobrog umetnika? Da napišemo recept, pa da se nađe odmah hiljadu ludaka koji će dokazivati da poseduju te momente i karakteristike. Mislim da je bitno da ne damo da se reči, kao što su savremeno, alternativno, ekperimentalno, avangardno, autorsko – koriste u pežorativnom smislu. To su ipak vrednosti, a predstavnici klasične umetnosti rado iskorišćavaju debakle ovih pojmova, dok mi zaboravljamo na užas i debilnost onoga što se izvodilo u okviru realizma ili klasike.

Masturbacija relativizacijom pojmova

„Umirem slušajući ogorčena iskustva ljudi oko mene koji mrze sve. Ali moraju da mrze. S druge strane smo naučili da nemamo uticaj na stvari. I raspodela vlasti je takva. Ti nemaš uticaj, sve se dešava iznad tebe. Da bi to pročačkao, moraš žrtvovati svoj komfor. Čak i da nije ništa specijalno, ali i ta mala sigurnost više vredi od bilo koje slobode. Znamo da je tako. Pa ponekad se i stidimo priznati to. Mrzimo, i ne da nam se ništa jer je to mnogo lakše. A i mnogo slađe. Značajniji smo. A biti značajniji od drugih je vrhunska poslastica. Sve više i više mislim da nije greška reći da treba ostati normalan. Da, treba ostati priseban i truditi se da budemo normalni. Naravno, možemo i masturbirati relativizacijom pojmova.“

Mladi ljudi koji gledaju repertoare ovdašnjih pozorišta često glasno polemišu o tome kako se u teatru ljudi i dalje mnogo bave eks-ju temama, uz komentar – koga to više zanima? Čini im se da tako i pozorište demonstrira tezu Dubravke Stojanović da prošlost stalno dolazi…

– Prošlost je prošlost. Ne vraća se. Samo liči. Mi imamo jedno gadno iskustvo života na ovim prostorima, i jedno iskustvo kada se bar poverovalo u to da do nekih stvari ne može da dođe. Ali došlo je. To nas je toliko pogodilo, poseklo da i dan-danas ne umemo da se oslobodimo tih trauma. Večni zavet na istinu tera nas da iznova i iznova pokušavamo da artikulišemo priču preko koje se nekako olako prošlo. Tako smo zaglavljeni u toj temi. Neki samo zbog koristi. Mlada generacija je vaspitana u ovim novim vremenima. Zna predanje, ali nema iskustva. A predaje se to što odgovara političkom ili ideološkom mejnstrimu. Niko ne želi sagledati istinu, pogledati je u oči, a bez toga – teško je stvoriti neko zdravo, normalno društvo. Nije tu samo problem ralativizacija istine, nego plasiranje laži i neistina kao istine. A to što vam je nešto dosadno, pa šta da se radi? Dosadno je. Znači – preskočite leš. Pa nećete se valjda dosađivati.

Tvoj kolega Frljić rekao je jednom da bi neko morao da napravi predstavu o Aleksandru Vučiću. Jesi li zainteresovan? Da li bi, npr, predstava o ubijenoj deci „Ribnikara“ i mladima ubijenim u Malom Orašju i Duboni, bila zapravo najtačnija priča o tom čoveku?

– Oliver Frljić je ozbiljan, vrhunski reditelj. Ako on misli da treba da radi predstavu o nečemu, onda ja mislim da treba da mu se stvore uslovi, da se napravi sve da on uradi šta je naumio.

Koga ćeš sve u skorije vreme dovesti u Ujvideki, šta će raditi? Dovodiš li ljude ili tekstove, ko zapravo bira tekstove – ti ili reditelji koji dolaze? Da li tim projektima najavljuješ eru reditelja ili glumaca, ili samo dobro pozorište?

– Uglavnom, prvenstveno dovodim ljude. To je malo old school, ali tako je. Prvo će raditi Tomi Janežić, predstavu (autorsku) „1981“, posle će Miloš Lolić raditi Fejdoa „Ma, ne šetaj se tako gola“. Pored toga, Zoltan Puškaš, Robert Lenard i ja pokrenućemo jedan manji projekat koji će se zvati „Kabare pikolo grande“…

Snežana Miletić (mojnovisad.com), foto: Branko Lučić