Do pre nekoliko godina, Evropljani su verovali da proaktivnim delovanjem u odnosima sa Kinom, putem ekonomske saradnje i kulturnog dijaloga, mogu da pomognu da se prošire evropske vrednosti i time Kina postane sličnija njima. Međutim, tokom vremena, uzdržani otpor kineske partijske države i njen model društveno-ekonomskog upravljanja doveo je do toga da su se mnogi u Evropi razočarali u paradigmu angažovanja: Kina pod vođstvom Komunističke partije niti je imala nameru tada, niti ima nameru sada da se menja. Štaviše, nakon što je iz globalne finansijske krize 2008-09. izašla bolje od zemalja Zapada, Kina je iskoristila taj zamah da zauzme još ambiciozniji i proaktivniji status na globalnoj sceni. Ovaj trend je samo pojačan dolaskom Si Đinpinga na čelo Komunističke partije 2012, kao i pokretanjem inicijative „Pojas i put“ 2013.

U kontekstu odnosa EU-Kina, pojava otporne, ambiciozne i proaktivne Kine na globalnoj sceni značila je promenu dinamike i zamenu uloga. Sa inicijativom „Pojas i put“ Kina je postala proaktivna strana, koja mnogo više ulaže u stratešku infrastrukturu i tehnologiju, inicira nova diplomatska okupljanja, poput 16/17+1, i udvostručava svoje napore u stvaranju meke moći. Postala je akter, kako u EU, tako i u njenom neposrednom okruženju.

Kao odgovor na sve to, Evropljanima je bilo potrebno vreme da prepoznaju stvarnost koja se menjala i da, shodno tome, prilagode svoje stavove. Međutim, promene su bile duboke: tokom poslednjih nekoliko godina, Kina, osim što je bila tretirana kao partner-suparnik, postala je sistemski suparnik. Prethodno ignorisan „Pojas i put“, sada je u centru pažnje i smatra se sredstvom za ostvarivanje kineske agende u Evropi (i van njenih granica), kao i potencijalnom pretnjom, kako za ekonomske interese Evrope, tako i za norme i vrednosti EU.

Shodno tome, dok su u početku mnogi Evropljani bili očarani retorikom Pekinga u kojoj su svi na dobitku, entuzijazam je polako ustupao mesto oprezu u vezi sa raznim pitanjima: (nedostatak ekonomskog) reciprociteta i distorzija tržišta; navodnim kineskim „zavadi, pa vladaj“ pristupom; kao i ljudskim pravima i onima koje Peking smatra „suštinskim“ pitanjima, poput Sinđjanga, Hong Konga i Južnokineskog mora. Samiti EU-Kina su već neko vreme praćeni neprijatnostima i tenzijama. Ekonomski odnosi su bili osigurani. Značajno izmenjena politiki SAD-a pod predsednikom Donaldom Trampom prema Kini je dodatno doprinela promeni raspoloženju prema Kini i u Evropi. A evropske kompanije, koje su tradicionalno bile deo evropskog pejzaža koji najviše podržava saradnju sa Kinom, takođe su izrazile nezadovoljstvo znatno manjim brojem mogućnosti od očekivanog koje su im doneli poduhvati koje je preduzimala Kina.

Promena nije bila prisutna samo u diskursu. Evropljani su takođe preduzeli važne korake kao odgovor na napredak Kine. Pošto je obim kineskih investicija u Evropi doživeo nagli skok oko 2015. (do nivoa mnogo većih od onih koji se odnose na investicije Evrope u Kini, čime je postala neto investitor), EU je pokrenula mehanizam za nadgledanje investicija. Kao odgovor na napore Kine da postane tehnološki lider, EU je počela da razmatra proaktivne industrijske politike i načine na koji bi mogla da podrži stvaranje evropskih industrijskih šampiona. Evropske vlade sledile su primer SAD-a u sprečavanju kineskih kompanija da dobiju ugovore za izgradnju 5G mreža u Evropi. A kao odgovor na napore Kine da se razvije saradnja na polju razvoja infrastrukture, EU se obavezala da uspostavi evro-azijsku vezu tako što je pokrenula Strategiju EU-Azija povezivanja i uvrstila Japan kao glavnog partnera.

Svi ovi događaji doveli su do značajne promene u stvarnosti odnosa EU i Kine: dok je bila u odbrani, EU je efikasno usporavala kineski napredak u Evropi i njenom susedstvu. Međutim, u tom procesu EU je i sama pretrpela dramatične promene. U odstupanju od ideologije slobodnog tržišta, prihvatila je protekcionističke mere u smislu ograničavanja kineskog ekonomskog prisustva na kontinentu. I dok je uvek bila zabrinuta za evroazijsku povezanost, EU je sada spojila povezanost sa strateškim interesima i osmislila je razvojni pristup „cigle i maltera“, kreirajući svoju spoljnu politiku poput ,,Puta svile”. Posljednja tačka takođe se odnosi na to kako je EU menjala svoj pristup proširenja – na primer, napori za proširenje na Balkan i sam Berlinski proces, sve su češće formulisani kao napori da se odbije kineski uticaj u regionu.

Pandemija COVID-19 je pojačala tekuće promene u evropskom diskursu i politici prema Kini. Iako manje antagonistički od američkog pristupa, Evropljani su izrazili kritike na račun kineskog ranog bavljenja pandemijom, a posebno na pokušaje Pekinga da se postavi u prvi plan globalnog odgovora na nju. Usred pandemije, EU je pojačala svoje kritike na račun Kine, dok izgleda da putovanja kineskih diplomata u Evropu nisu dala željene efekte (Kina se zalagala za to da 2020. bude godina njenih odnosa sa Evropom). Za razliku od iskustva sa posledicama globalne finansijske krize, kada su dve strane blisko sarađivale, sada nema razgovora o tome kako bi EU i Kina mogle sarađivati u procesu post-pandemijskog ekonomskog oporavka. U stvari, pojačana konkurencija i rivalstvo izgledaju verovatnije, jer se Evropa sve više približava SAD-u po pitanju ,,izazova” Kine (uprkos suštinskim razlikama u transatlantskim odnosima po svim ostalim pitanjima).

Uz sve ove događaje, postaje očigledno da zauzimanjem oštrog stava prema Kini, EU već može postati „geopolitički“ akter, kako to žele mnogi u Evropi. Pomalo paradoksalno, ovo takođe pokazuje da, pošto nije uspela da značajno promeni Kinu, EU sada menja svoj pristup i prolazi kroz značajnu transformaciju u tom procesu. I na neki način, ovo takođe pokazuje da smo do sada retko postavljali prilično neprijatno, ali neophodno pitanje: ne kako je Evropa promenila Kinu, već kako je (uspon) Kine promenio Evropu?

(Autor dr Anastas Vangeli je istraživač saradnik na EU*Asia Institutu, ESSCA školi menadžmenta i viši nerezidentni saradnik na projektu ChinaMed, na Torino Institutu za svetske odnose.)

(Berlinprocess.info, prevod: Autonomija, foto: Pixabay)

(Ovaj tekst je preuzet u partnerstvu sa European fund for the Balkans.)