To nije predviđanje, ali jeste mogućnost – i to sve veća. Donald Tramp je na putu da bude republikanski kandidat za predsednika SAD, ocenjuje kolumnista Gardijana Džonatan Fridland.

Ako pobedi na tom takmičenju, koje počinje u Ajovi 15. januara, onda ankete u nekolicini država na bojnom polju koje moraju da pobede sugerišu da ima veće šanse da pobedi Džoa Bajdena u novembru.

Naravno, mnogo toga se može promeniti između sada i tada: kada se umovi birača koncentrišu na preteću perspektivu Trampovog povratka, mnogi bi mogli da ustuknu.

Ipak, Amerikanci sada treba da se pripreme za drugo Trampovo predsedništvo – a to radi i ostatak sveta.

Dobar prvi korak biće odbacivanje iluzija da bi nastavak jednostavno bio ponavljanje originala.

Tramp 2.0 će biti fokusiraniji i sposobniji od početne iteracije. U januaru 2017. bio je početnik, nov u Vašingtonu, nov na političkoj funkciji i neupućen u mašineriju vlade.

Oslanjao se na imenovane osobe koje su mogle, i često su to činile, da osujeti njegove luđe, mračnije impulse – čak i ako je to značilo da mu povuče ključna dokumenta sa stola pre nego što je imao priliku da ih vidi ili potpiše.

Tramp je sada drugačiji. Četiri godine u Beloj kući naučile su ga gde su poluge moći i koga treba da gurne u stranu da bi do njih došao.

Sledeći put, neće dozvoliti da ga čuvaju deca ili da ga obuzdaju različite odgovarajuće odrasle osobe: neće biti Reksa Tilersona u Stejt departmentu ili Džejmsa Matisa u Pentagonu.

Umesto toga, on će naseliti svoju administraciju lojalistima koji neće biti ometani bilo kakvom obavezom prema demokratskim normama i konvencijama, posvećeni isključivo tome da se obezbedi ispunjenje Trampove volje.

Kada se ta neformalna, nepisana ograničenja uklone, malo toga će mu stajati na putu.

Bio je šokantno otvoren o ovome. Još prošlog leta, Trampovi pomoćnici su informisali o svojim planovima za masovno preuzimanje predsedničke moći ukoliko njihov šef bude ponovo izabran.

Obećavaju da će nezavisne agencije, uključujući one koje nadgledaju medije i internet, ili trgovinu i industriju, staviti pod direktnu kontrolu Ovalnog kabineta.

Oni će sebi dati moć da otpuste desetine hiljada državnih službenika, zamenjujući ih sa još više lojalista – posebno posmatrajući obaveštajne i bezbednosne agencije, iskorenjujući svakoga ko se smatra nepouzdanim.

Po rečima Rasela Vouta, koji je služio u prvom Trampovom mandatu, a sada je uključen u izradu planova za drugi: „Ono što pokušavamo da uradimo jeste da identifikujemo džepove nezavisnosti i da ih ščepamo“.

Tim Trampa ne krije da je posebno zainteresovan za Ministarstvo pravde, odbacujući konvenciju da izvršna vlast ne odlučuje o tome ko će, a ko ne, biti krivično gonjen.

Uz odbacivanje nezavisnosti pravosuđa, Tramp bi mogao ne samo da pomiluje sebe i svoje prijatelje, već i da naredi istrage protiv svojih neprijatelja, počevši od porodice Bajden i svih onih koji su mu, kako veruje, naneli nepravdu – uključujući, bez sumnje, one državni izborni zvaničnici koji su odbili da petljaju sa brojevima i proglase ga pobednikom takmičenja 2020.

Ako to zvuči hiperbolično, setite se Trampovog obećanja njegovim pristalicama: „“Ja sam vaš ratnik. Ja sam vaša pravda … ja sam vaša odmazda.”

Nije uzalud u Sjedinjenim Državama ozbiljna zabrinutost da bi januar 2025. mogao da otvori novo poglavlje američkog autoritarizma, čak i američke diktature – sa Trampom koji je bio spreman da popuni pravosuđe i gornji deo vojske onima čija prva lojalnost neće biti ustav SAD ali njemu.

Možda najizrazitiji trenutak prvenstvene sezone do sada dogodio se prošlog meseca kada je Trampa intervjuisao Šon Heniti iz Foks njuza.

Očigledno pokušavajući da pomogne, Heniti je pozvao Trampa da odbaci glasine da planira da vlada kao diktator, zloupotrebljavajući moć i tražeći osvetu svojim političkim rivalima. „Osim prvog dana“, stigao je odgovor. „Posle toga više nisam diktator“.

Dakle, Amerikanci imaju na šta da se pripreme: Trampovo predsedništvo sa svim mrakom, fanatizmom i korupcijom prvog, samo ovoga puta odlučnije, efikasnije i nemilosrdnije. Ali nisu samo oni unutar zemlje ti koji treba da se opasuju. Ostatak sveta takođe mora da se pripremi.

Među zapanjujućim komadima u kolekciji koju je sakupio časopis Atlantik pod naslovom „Ako Tramp pobedi“, bio je jedan od istoričarke i novinarke En Eplbaum.

Njeno oštro predviđanje: „Tramp će napustiti NATO“. Ona iznosi ubedljiv argument da čak i ako se formalno ne povuče iz saveza, Tramp ga može ugasiti jednostavno poljuljanjem poverenja u njegovu centralnu posvećenost: da svaka članica stane u odbranu bilo koje druge ako je napadnuta.

Jednom kada ljudi poput Vladimira Putina zaključe da Tramp više ne veruje u taj kredo kolektivne odbrane, igra će krenuti.

Neposredna žrtva takve promene biće Ukrajina. Kijev se oslanja na američko oružje i pomoć od ruske invazije pre skoro dve godine, akta agresije čije je početne faze Tramp hvalio kao „genijalne“.

Reizabrani Džo Bajden bi zadržao tu podršku Ukrajini. Pod Trampom bi presušilo.

Orisija Lucevič iz Četam hausa rekla mi je da bi, u tom scenariju, Kijev morao da sledi „potpuno drugačiju ratnu strategiju, smanjujući svoju ambiciju sa ponovnog preuzimanja teritorije koju je Rusija zauzela na uskraćivanje mogućnosti Rusiji da uzme više“.

Jedna bivša visokorangirana ličnost u američkoj vojsci smatra da je „najbolje čemu se možemo nadati da Evropa pritiska Volodimira Zelenskog da prihvati neki oblik primirja sa Rusijom koji priznaje Donbas i Krim”, zajedno sa međunarodnim bezbednosnim garancijama.

On tu presudu nudi bez entuzijazma: „To je upravo ishod koji Putin želi“.

Vredi objasniti šta to znači: Moskva koja više nije odvraćana pretnjom NATO-a, nagrađena za svoju agresiju i slobodna da traži više negde drugde, gledajući svoje susede i oblizujući usne.

Ako SAD predvodi čovek koji, mi već znamo, puzi diktatorima i prezire saveznike SAD, druge nacije će početi da se preračunavaju: gledajte kako se manje, ranjivije zemlje u Aziji privlače do Pekinga, radi samoodržanja.

Neki bi mogli pozdraviti povlačenje predvođeno Trampom kao kraj američkog imperijalizma; u stvarnosti, to bi samo unapredilo dan kada kineski i ruski imperijalizam zauzmu njegovo mesto.

Ništa od ovoga ne može da čeka. Američki saveznici moraju sada da se pripreme za promenu koja bi mogla biti udaljena samo godinu dana.

Za odbranu Ukrajine bez pomoći SAD biće potrebno novac i hardver u obimu koji će biti manji od svega što je Evropa do sada smislila. Ali ne manje važno, povratak Trampa će takođe zahtevati duboku saradnju, bilo da se radi o bezbednosti ili klimatskoj vanrednoj situaciji, posebno među evropskim narodima – a to uključuje i Britaniju.

Samostalne fantazije iz ere Bregzita uvek su bile varljive. U drugoj Trampovoj eri, oni bi bili sasvim opasni. Mogla bi doći narandžasta oluja – i moramo biti spremni.

(Danas/foto: Pixabay)