Na kraju duge ulice koja ide kroz zapadne krajeve Beograda, nalazi se veliki sveže ofarban mural na kome piše: Bulevar Ratka Mladića. Stoji tu mesecima, možda čak godinama, stalno se obnavlja i održava da bude u plavim i belim bojama, nikad nije prekrečen, niti vandalizovan iako hiljade ljudi prolazi pored njega svaki dan.

Prometna ulica zvanično ne nosi ime generala, bosanskog Srbina optuženog za genocid u Međunarodnom sudu za ratne zločine koji su počinile njegove trupe tokom ratova na Balkanu devedesetih. Naprotiv, ona nosi ime prvog srpskog prozapadnog premijera Zorana Đinđića, koji je ubijen snajperskim metkom ispred ulaza u zgradu svoje vlade, 12. marta 2003.

Ovo je zemlja gde je javni život, ali i privatni isprepletan nasiljem.

Kada su se u Srbiji dogodila dva masovna ubistva, u kojima je ubijeno 17 ljudi i 21 osoba povređena, od čega je osmoro đaka ubio dečak od 13 godina, ljudi su bili šokirani, ali mnogi nisu bili iznenađeni. Srbija je zemlja koja je prošla kroz mnoge ratove devedesetih, gde su ratni zločinci veličani, gde se nasilje otvoreno prikazuje na vodećim medijima koje kontroliše država i gde svako drugo domaćinstvo ima najmanje jedan pištolj u kredencu.

„U Srbiji, nikada nije bilo ozbiljne debate o ratovima i zločinima devedesetih. O tome zašto su se ti ratovi dogodili, koliko je ko odgovoran, kako smo uspeli da odemo u rat četiri puta. Nema pominjanja kako smo došli do potpune dehumanizacije, da budemo toliko indiferentni prema zločinima, bez ikakve empatije za žrtve“, navela je poznata istoričarka, univerzitetska profesorka Dubravka Stojanović.

Stručnjaci kažu da je istorija ove balkanske države ostavila dubok trag na celom društvu. Iako Srbija želi članstvo u EU, nikad se nije nije skroz suočila sa svojom ulogom u konfliktu u bivšoj Jugoslaviji i ratnim zločinima koje su počinile srpske trupe u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, navode analitičari.

Srpski nacionalistički vođa Slobodan Milošević je devedesetih bio često optuživan za početak raspada Jugoslavije, kada je započeo ratove kako bi delove Bosne i Hrvatske u kojima je živelo srpsko stanovništvo ujedinio u jednu državu. Dok je srpski juriš ostavljao gradove pod opsadama i u ruševinama, oni koji nisu Srbi ubijani ili isterivani iz svojih kuća, srpska državna propaganda prikazivala je Srbe kao najveće žrtve jugoslovenskog konflikta, a sankcije UN kao zaveru protiv Srba. To je narativ koji i dalje postoji sad u Srbiji, kojom autokratski vlada proruski predsednik Aleksandar Vučić, koji je bio Miloševićev ministar informisanja tokom rata na Kosovu 1998-1999.

Devedesetih se povećalo siromaštvo, kriminal i korupcija su cvetali, a ubistva nalik mafijaškim su preplavila ulice. Inflacija je bila najveća na svetu, obični ljudi su izgubili svoje ušteđevine i poslove dok su šefovi podzemlja i fudbalski navijači postajali poznati.

Mnogi ljudi, među njima bivši predsednik, bivši ministar odbrane, viši policijski oficiri, novinari i političari, ubijeni su tokom tih godina, i mnoga ubistva i dalje nisu razrešena.

Era je kulmimirala 1999, kada je NATO započeo vazdušne napade da zaustavi konflikt na Kosovu i prinudi Srbiju da prekine represiju nad separatističkim etničkim albanskim pobunjenicima. Sjedinjene Američke Države i saveznici plašili su se da bi Milošević mogao da ponovi ubistva iz 1995, kada su trupe bosanskih Srba ubile više od 8.000 ljudi i dečaka u Srebrenici u vojnoj operaciji koju je vodio Mladić.

Bombardovanje koje je trajalo 78 dana bacilo je Miloševića na kolena, a Srbiju ostavilo u ruševinama. Godinu dana kasnije, pobuna građana predvođenih opozicijom zbacila je Miloševića sa vlasti i na vlast je dovela Đinđićevu vladu, prvu demokratsku u Srbiji od Drugog svetskog rata. Demokratski nastrojeni demonstranti osetili su olakšanje, ali to nije trajalo dugo.

Dve godine nakon što je izveo Miloševićevo izručenje Haškom sudu, Đinđića je 2003. ubila specijalna paravojna jedinica koja je ratovala u Bosni i Hrvatskoj. Taj događaj otvorio je put za pad njegove vlade i postepenu dezintegraciju srpske krhke demokratije.

Dekadu kasnije, koaliciona vlada partija koje su vodile ratove devedesetih je ponovo na vlasti. I još dekadu kasnije, Vučić sada vlada zemljom skoro sam. Dok se predstavlja kao reformator koji će da uvede Srbiju u EU, on kontroliše sve poluge vlasti i pod strogom kontrolom drži vodeće medije koji promovišu govor mržnje prema njegovim kritičarima.

Ljudima kojima je dosta Vučićevog populizma, desetine hiljada njih, prošetali su kroz Beograd i druge srpske gradove u tišini u znak sećanja na žrtve masovnih ubistava. To je bio najveći protest protiv vlasti u poslednje vreme.

Organizatori protesta zahtevali su ostavke ministara u vladi i oduzimanje licenci za emitovanje dvema televizijskim stanicama koje kontroliše država, koje promovišu nasilje i često u gostovanja u emisije zovu osuđene ratne zločince i osobe iz kriminalnog miljea. Nakon što se protest zvanično završio, neki od demonstranata su uzvikivali parole protiv Vučića tražeći njegovu ostavku. Sledeći protest opozicije zakazan je za petak.

Vučić je reagovao besno, tvrdeći da opozicija želi da obori njegovu vladu, i pozvao je na „najveće okupljanje u srpskoj istoriji“ 26. maja, čime stvara mogućnost za sukobe između njegovih i pristalica opozicije.

„Njihov jedini cilj je da nasilno preuzmu vlast i da vode Srbiju u haos, nestabilnost i nemir“, rekao je Vučić, aludirajući na opoziciju i njihove pristalice.

Njegovi protivnici kažu da Vučić treba da preuzme odgovornost za stvaranje atmosfere nesigurnosti i beznađa u zemlji, za koju kažu da je dovela do masovnih ubistava.

„Oružje kojim su deca pobijena punilo se zlom već deceniju. Neće nas izlečiti ni kad bi sve oružje oduzeli i sve sociopate smestili iza brave, dok god nam sudbinu kroji onaj ko je otključao i zajahao zlo“, tvitovao je jedan od lidera opozicije Zdravko Ponoš.

(Glas Amerike, foto: Beta)