“To će biti vest narednih nedelju dana, a spomenik i muzej će ostati tamo gde su podignuti, i to na našu sramotu”, kaže Aleksandar Popov, politikolog i kopredsednik Saveta Igmanske inicijative, regionalne koalicije nevladinih organizacija koje se zalažu za normalizaciju odnosa u zemljama Dejtonskog četvorougla – Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji, povodom otkrivanja spomenika i otvaranja muzeja u Beogradu četničkom vođi Draži Mihailoviću.

“Spomenik Draži Mihailoviću je spomenik ratnim zločinima, ali i izdaji, poltronstvu, kukavičluku. Politici sakrivanja ispod kamena”, kaže Aleksej Kišjuhas, sociolog i univerzitetski profesor iz Novog Sada, na vest da je u Bregalničkoj ulici u Beogradu, uz četničke šovinističke pesme, otvorena spomen-soba u okviru koje se nalazi spomenik četničkom komandantu iz Drugog svetskog rata.

“U ovom kontekstu, spomenik Draži Mihajloviću, baš kao i spomenik Slobodanu Miloševiću u Moskvi ali i murali posvećeni Ratku Mladiću u Srbiji i tome slično jesu kontinuitet jedne ekspanzivne nacionalističke politike koja se u svom punom svetlu manifestuje u delatnom konstruktu ‘srpskog sveta’”, kaže kulturološkinja Aleksandra Bosnić Đurić.

Sofija Todorović, programska direktorka Inicijative mladih za ljudska prava u Srbiji, kaže da je cela “operacija” postavljanja memorijala Mihailoviću u Beogradu izvedena perfidno i da predstavlja pravi prikaz kako se demokratska sredstva mogu iskoristiti za uspostavljanje nedemokratskih praksi, iako navodno formalno-pravno vlast nema ništa s tim.

Dodatna doza apsurdnosti

Činjenica da iza cele akcije stoji Igor Braunović i udruženje “Naša Drina” daje dodatnu dozu apsurdnosti celoj stvari. Naime, narečeni Braunović ujedno je funkcioner Socijalističke partije Srbije – dakle, socijalističke – koji se klanja senima četničkog komandanta. Čija je vojska, pored nesrba koji su joj bili glavna meta, klala, ubijala i masakrirala i Srbe koji su sarađivali sa partizanima i komunistima, odnosno – barem bi tako teoretski trebalo biti – sa zakletim neprijateljima Braunovićevih navodnih ideološkh predaka. Ali, taj isti čovek je i nacionalista i socijalista, a ujedno i poklonik ruskog diktatora Vladimira Putina, što je otvoreno demonstrirao noseći jaknu sa simbolom ruske agresije na Ukrajinu, zloslutnim slovom “Z”.

Komentarišući tu činjenicu, Sofija Todorović kaže da je moguće povući direktnu paralelu između veličanja četnika iz Drugog svetskog rata i slavljenja ratnih zločinaca iz ratova 1990-ih godina, jer su zločini u oba slučaja činjeni na ideologiji četničkog pokreta Draže Mihailovića.

“Ideološko-misaona linija postoji i nemoguće je ne primetiti je. Što je, uostalom, i logično jer državu vode isti oni ljudi koji su učestvovali u ratno-zločinačkoj politici devedesetih godina 20. veka, kao delovi Miloševićevog režima”, kaže naša sagovornica.

“Nemoć većine aktera u političkom polju da se suoči sa ovakvim indoktrinacijama i masovnim manipulacijama u Srbiji, samo će dodatno doprineti devastaciji sistema vrednosti i sluđivati njene građane, decenijama deformisano biračko telo. Nije tajna da je društvo u Srbiji u opasnoj zoni polarizacije, mržnje, konflikata, međusobne netrpeljivosti i stigmatizacije. Ovo, nažalost, i jeste cilj aktuelnog populističkog autokratskog režima”, navodi Aleksandra Bosnić Đurić.

Prema rečima Sofije Todorović, ponovo se tekovine antifašizma zatiru na mala vrata, što je veoma opasna simbolika koja ima za cilj da se redefiniše borba za slobodu, da se zaboravi kako izgleda borba za slobodu svih ljudskih bića, bez obzira na njihovu naciju i veru.

“Ovakvim izjednačavanjem četnika sa partizanima ćemo doći do toga da će mladi ljudi biti uvereni da su četnici uradili više za oslobođenje zemlje. I kakav to onda uzor dobijaju neke buduće generacije? Da li će oni tako shvatiti borbu za slobodu, da sloboda znači slobodu samo za one ’pravoverne’ i da zavisi od toga koje ste vere i nacije? To je izuzetno opasno za budućnost Srbije i tu nema puno sreće, tim pre jer je javnost anestezirana i samo mali broj ljudi ukazuje na pogubnost takvih praksi”, ocenjuje Sofija Todorović.

‘Laž – nacionalni interes’

Na otvaranju memorijala Draži MIhailoviću govorio je i – a ko bi drugi – pesnik i akademik Matija Bećković, koji je za glavnog četnika rekao da mu “nema premca među srpskim velikomučenicima”. U svom stilu, koji je po pravilu u sukobu sa istorijskim činjenicama, Bećković je rekao da kada je u pitanju ratni zločinac Draža “nikada, nigde i ni po koju cenu pod njegovom komandom nije bilo saradnje sa okupatorom“. Reklo bi se – rečenice u pravom maniru pokojnog “oca nacije” Dobrice Ćosića, koji je znao isticati da je “laž – nacionalni interes”.

Za Aleksandra Popova memorijalizacija Draže Mihailovića usred Beograda zapravo je notorni dokaz da “ovde već odavno ne stanuje pristojnost”. “Zaboravili smo šta znači osećaj stida. Sem malobrojnih, koji nisu dozvolili da ih vlast anestezira ili lobotomira, većina građana ove zemlje na mnoge stvari koje su suprotne osnovnoj ljudskoj pristojnosti – istinu i logiku da i ne spominjemo – a koje joj vlast ili njeni privatni izvođači priređuju – jednostavno ne reaguje ili već počinju da se na njih privikavaju. Tako je postalo normalno da se vođi jedne kvislinške vojne formacije – nezakonito, bez reakcije vlasti, usred Beograda – podigne spomenik i otvori prigodan muzej. Iako je ova kvislinška vojna formacija, pored nesrba, činila užasne zločine i nad Srbima koji nisu hteli sa njima, poput onog u selu Vranić u blizini Beograda decembra 1943, sve u skladu sa ‘prigodnim’ stihovima ‘Ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće’”, kaže Popov.

“Neobično me zanima da li će u tom nadri-muzeju biti spomenuta i jedna bitka koju su četnici vodili protiv okupatora? I koja, jer takvih nema? Zapravo je u pitanju spomenik Miloševićevoj Srbiji, koja živi, i koju nastoje da ukamene u prostoru i vremenu”, smatra Aleksej Kišjuhas.

Da li su ovakvi potezi ujedno i korak ka ubrzanoj fašizaciji srbijanskog društva? I šta može očekivati takvo društvo od svoje budućnosti?

“U onoj meri u kojoj se komplikuje unutrašnja i spoljašnja politička situacija u Srbiji, ovakva ideološka represivna modelovanja javnosti biće i jesu sve žešća”, ocenjuje Aleksandra Bosnić Đurić.

A šta od ovakve Srbije može očekivati region, iz kojeg su promptno stigle oštre osude slavljenju Draže Mihailovića u Beogradu? “To je veoma loša poruka našim susedima, koja pokazuje da je Srbija bolesna zemlja koja se nije oporavila niti od nacionalizma niti od pretenzija na teritorije susednih država. To je jasan znak da Srbija nije odustala od politike ‘srpskog sveta’, odnosno jasan znak da će se politika agresivnosti prema susedima nastaviti”, smatra Aleksandar Popov.

Nastavak revizionističke politike

Bez sumnje je, dakle, u pitanju nastavak revizionističke politike, i u odnosu na Drugi svetski rat, ali i u odnosu na devedesete godine, iako će se – nastavlja Popov – vlast u početku, kao i kad je reč o muralima sa likovima osuđenih ratnih zločinaca, blago ograđivati od toga “jer, kao, eto, nisu nas pitali, a kasnije će sve to uključiti u zvanično spomeničko blago”.

“A narod ćuti. Briga ga i što nam osuđeni ratni zločinci iz ratova devedestih prošlog veka, uz punu asistenciju vlasti, promovišu svoje knjige i drže predavanja na Vojnoj akademiji najavljivani i od strane zvaničnika i njima odanih medija kao heroji. I što našu vlast Putin mora da upozori da nije dozvoljeno menjati imena ulica koja su nosila ime nekih od oslobodilaca Beograda. A što se tiče kompletne revizije istorije, tek ga to – sem opet pojedinih uglednih istoričara – previše ne tangira i nije ga briga što će naredna pokoljenja biti naopako naučena da su prave ‘patriote’ za vreme Drugog svetskog rata bili četnici, a da su partizani bili ‘zlikovci koji su pobili brojne Srbe, samo da bi doprineli uništenju srpskog roda’”, navodi Popov.

Prema Aleksandri Bosnić Đurić, ulazimo u “veliko finale” reprize ideološke indoktrinacije idejom “Velike Srbije” koja se, od 2016. do danas, konvertovala u ideološko-politički koncept “srpskog sveta”, po ugledu na svoj pandan pod imenom “ruski svet”.

“Populističko nacionalistička matrica u Srbiji je, od kraja 1980-ih, sa Memorandumom SANU, i režima Slobodana Miloševića, perioda pokušaja demokratske konsolidacije od 2000. godine i – najzad – režima Aleksandra Vučića, imala svoje razvojne faze a njeno ‘napredovanje’ u vremenu nije uvek bilo pravolinijsko. Ono što jeste bilo i ostalo isto su njeni karakteristični toposi: narod-žrtva, njegovo organsko jedinstvo i ‘pravo’ na ‘osvetu’ te kolektivne žrtve, ali i ‘pravo’ na jedinstvenu teritoriju i aktivnu nacionalnu mitomaniju”, smatra ona.

A da bi takva ideološka indoktrinacija postala masovna, nastavlja naša sagovornica, bilo je neophodno javnosti neprestano nuditi neku vrstu nacionalističkog zanosa putem plasmana revidirane istorije, u kojoj je, nažalost, postalo moguće sve – uključujući i “beskrajnu konverziju na relaciji heroji – zločinci, antifašizam – fašizam, odbrana – agresija…”

“Iako je režim Aleksandra Vučića povremeno vešto koketirao sa proevropskim opredeljenjem, njegovo primarno oruđe u formiranju istomišljeničke nacionalistički podjarene mase bila je, zapravo, iz devedesetih poznata ideološka uzurpacija stvarnosti”, kaže Aleksandra Bosnić Đurić.

“I šta na sve to reći. Što bi rekao Balašević: ‘Putuj Evropo, nemoj više čekati na nas. I – zbogom pameti”, zaključuje Aleksandar Popov.

(Dinko Gruhonjić, Al Jazeera / Foto: N1)