Verovatno bi ovaj tekst trebalo da počnem upozorenjem „Ova kolumna nije protiv studenata…“ što, naravno, neću. Nijedan novinarski tekst ne bi trebalo da bude „za“ ili „protiv“, već u interesu javnosti i slobode mišljenja. Ali, ovaj jeste protiv sveprisutne iluzije da se borba za slobodu može voditi u sterilnim uslovima, isključivo, bez sumnje i bez onih koji se ne uklapaju u idealizovanu studentsku projekciju. Jeste i protiv politike „ograđivanja“ od svake kritike, iskustva i dojučerašnjih saveznika. A jeste i protiv onih koji smatraju da nije naše da mislimo, da se mešamo u sopstvene živote i sopstvenu budućnost, već da moramo isključivo bezuslovno da verujemo, mesimo, skačemo i nekritički pristupamo „jer to su naša deca“. Svoju rođenu decu i kritikujemo i vaspitavamo.

Da odmah raščistimo – niti je obaveza studenata da prave društvo po mojoj meri, niti je moja obaveza da živim u društvu po njihovoj meri. Razlike su zdrave, pluralizam još zdraviji. Problem je i nastao onog trenutka kada se svaka razlika počela tumačiti kao neprijateljstvo, svaka opravdana sumnja kao izdaja, a svaka kritika kao defetizam i napad na „viši cilj“.

Svi imamo pravo na sumnju, nepoverenje i oprez. Imamo pravo i da mislimo i kažemo da neke stvari znamo bolje – ne zato što smo nužno pametniji, već zato što smo duže ovde, te smo time imali više vremena da učimo i iskusimo. I to nije paternalizam, već vožnja bicikla – veština koju je svakog od nas naučio onaj koji ju je prethodno i sam naučio od nekog trećeg. No, ubrzo nakon što su pala prva ograđivanja, nekako smo svi počeli da se pravimo da ni mi ne umemo da vozimo bicikl.

Studenti su se do sada sistemski distancirali od svakoga ko je imao politički ili društveni kontekst i formalni identitet u Srbiji – aktivista, opozicije, civilnog sektora. Ogradili su se čak i od onih koji su poveli današnju pobunu – kolega studenata aktivista iz neformalnih organizacija STAV i Sviće. I na to smo se „pravili da ne znamo da vozimo bicikl“, a nepravdu „pravdali“ činjenicom da i oni imaju pravo na vlastite sumnje, opreze i paranoje. Što nas je dovelo do danas, gde pola Srbije strahuje da će se sutra probuditi „ograđeno“ i najureno iz studentske milosti. Jer kada se ograđivanja personalizuju, a imena i prezimena „izdajnika“ javno saopštavaju pod paušalnim optužbama, to više nije taktika distanciranja. To je javno targetiranje, „šejmovanje“ i degradiranje pojedinca. U društvu u kojem je javno inkriminisanje „izdajnika“ modus operandi režima, to nije ni neutralan ni naivan način – i inače vrlo jednosmerne – komunikacije sa javnošću. Kao neko ko godinama prolazi kroz brutalnu dehumanizaciju i javne optužbe – samo sa druge strane – stajem u odbranu principa: niko ne sme biti meta bez jasnih dokaza i mogućnosti odbrane.

Upravo zato što znam kako izgleda targetiranje, ne želim da ćutim kada ga prepoznam – bez obzira na to ko ga sprovodi.

Ljudi čija su imena javno istaknuta nisu tu od juče. Oni imaju biografije, porodice i živote pre ovog pokreta, kao što će ih imati i posle njega. Sa stigmom koju su im dodelili „najbolji među nama“, ti životi neće biti lagodni.

Naknadno objašnjenje studenata da javno iznošenje imena i prezimena ograđenih „nije targetiranje“ nedoraslo je, maliciozno i netačno. Deo studenata vrlo dobro zna koliki uticaj imaju na javnost, koliko se njihove poruke uzimaju zdravo za gotovo, „u kamen upisano“, i koliko brzo javno imenovanje proizvodi stigmu. Znaju i da će se većina kritičara autocenzurisati, iz straha da se sutra ne nađu u nekom sledećem ograđivačkom saopštenju. Sve i da im targetiranje nije bila namera (kako nam je objašnjeno naknadnim gostovanjem na N1), onda je to dodatno zabrinjavajuća činjenica, jer znači da se prilikom iznošenja javnih optužbi i imena niko nije zapitao o težini i dokazanosti tvrdnji, odgovornosti onih koji ih iznose i društvenim posledicama po onog ko je „izgnan“.

Niko od nas, i niko od studenata, ne može sebi da daje ulogu moralnog arbitra koji odlučuje ko je od dojučerašnjih saboraca „čist“, a ko „sumnjiv“. To eventualno, jednom, može da spada u domen lustracije – procesa koji podrazumeva zakon, procedure i odgovornost. A koja se zasigurno ne sprovodi od strane anonimne grupe ljudi preko naloga na društvenim mrežama!

Uprkos svemu, sasvim je legitimno da studentski pokret nastavi da radi isključivo po svom sistemu standarda i kvalifikacija, zadržavajući svako pravo da studenti sami biraju ko su im saveznici, a ko su im „izdajnici“. Ono što bi, međutim, bilo pristojno jeste da se to više ne radi javno. Ionako većina građana Srbije realno nema pojma šta studenti smeraju, u kom pravcu nas vode i pod kojim uslovima – pa im se ipak bezrezervno veruje i poklanja blanko poverenje. Ukoliko verujemo u ispravnost svake odluke donete u ime studentskog pokreta, u čijem donošenju nismo učestvovali, na raspravama kojima nismo prisustvovali, već su nam kao zaključci dostavljene preko društvenih mreža, zašto se onda i ova ograđivanja ne bi zadržavala među četiri plenumska zida? Čemu bespotrebno alarmiranje javnosti o pronalasku „uljeza“, kad javnost svakako nema nikakav uticaj na studentske odluke i delovanja?

Njih zaista niko ni ne prisiljava da sarađuju sa onima koji se ne uklapaju u njihov vrednosni sistem, jer – njihova igra, njihova pravila. Ukoliko ona vode i ka potpunoj izolaciji, i to je njihov izbor.

Ali to ne znači da je ispravno, moralno i potrebno svakog „osumnjičenika“ bacati pred iscrpljenu, zbunjenu i paranoičnu javnost, koja je već toliko sluđena da ne zna ni čarape da upari, a kamoli da racionalno pristupi informacijama. Posebno ukoliko one dolaze od onih u kojima se traži „poslednja nada“, kojima se bezrezervno veruje i ćuti čak i kada su u krivu. U krajnjem slučaju, javne optužbe su mehanizam straha, a ne instrument slobode kojoj, verujem, svi stremimo i na koju svi polažemo identično pravo, svako iza svoje ograde.

Autorka je novinarka i izvršna direktorka Nezavisnog društva novinara Vojvodine

(Danas, foto: Aleksandar Kamasi)