Tim koji vodi Trampovu kampanju, praćen armijom onlajn trolova na čelu sa Ilonom Maskom, ne može da se dogovori oko linije napada na kandidate demokrata. Do pre samo desetak godina nikom ne bi palo na pamet da je to što predsednički kandidat ne može da smisli dovoljno otrovne nadimke za protivnike znak da je u problemu; ali Donald Tramp nas je naveo da postavljamo glupa pitanja i da imamo još gluplje misli. Međutim, kad se nađe u dilemi – i bez obzira na to šta bilo ko od demokrata zaista uradi ili kaže – republikanska stranka rutinski poteže optužbe za „socijalizam“ i „komunizam“.

Naravno, besplatni obroci – koji obezbeđuju da siromašna deca ne budu gladna – nisu komunizam. Prvi put u novijoj istoriji kada su SAD jasno ličile na Sovjetski Savez – s praznim rafovima i dugim redovima ispred prodavnica – bilo je pod Trampom; naravno, i druge zemlje su imale problema s lancem snabdevanja tokom kovida-19, ali se bivši američki predsednik tu pokazao naročito neodgovornim i nekompetentnim. Međutim, postoji još jedna, manje očigledna sličnost, posebno sa kasnim Sovjetskim Savezom: doživljaj da ste prepušteni na milost i nemilost birokrata. Ne, ne mislim na registar motornih vozila, već na ogromne privatne korporacije sa kvazimonopolskom moći, nešto sa čime je Trampova republikanska stranka, za razliku od Bajdenove administracije, očigledno komotna.

Još od Nju Dila, američka desnica se oslanja na ideološku mešavinu, koliko nesuvislu toliko i toksičnu, u kojoj se gađa optužbama za komunizam, tu i tamo prošaranim optužbama za fašizam. U tu mešavinu, američki reakcionari dosipaju ono što se učtivo naziva „antielitizmom“, ali dovoljno često čini samo slabo prikriveni antisemitizam. Mask i republikanski ideolozi sada redovno opisuju Kamalu Haris kao marionetu koju kontrolišu skriveni „lutkari“, posebno otac i sin Soroš, namerenih da sprovedu svoju „globalističku“ ili „kulturološko marksističku“ agendu.

Većina desničara bi se mučila da objasni šta ovi izrazi zaista znače; ali, opet, za mnoge od njih politika nije ispit iz filozofije, već takmičenje u raspirivanju straha i mržnje prema opasnim Drugima koji prete tobože „pravim Amerikancima“. Međutim, jedna prilično jednostavna, gotovo intuitivna zajednička crta jeste ideja da Prava Amerika želi individualnu slobodu, dok su neprijatelji Prave Amerike kolektivisti odlučni da izgrade svemoćne birokratije čiji posao nije posao, već da naređuju ljudima šta da rade. (To je i razlog zašto će desničari, na insistiranje, automatski identifikovati „birokrate“ i „menadžersku klasu“ kao ključne pripadnike „liberalnih elita“.)

Istina je da je veći deo svakodnevnog života u SAD užasno birokratizovan: popunjavanje „papirologije“, gubljenje vremena u redovima, na milost i nemilost službenika koji su razumni kad ne ustanu na levu nogu (i izlaze u susret apelu „hajde da razgovaramo kao ljudi“) ili prosto koriste diskreciono pravo da vas odbiju kad su loše volje. Evropljani teško mogu da poveruju da je to realnost u zemlji slobodnih, jer evropske probiznis stranke vole da im prodaju priču kako u Sjedinjenim Državama svaki dan neko u svojoj garaži pokrene ekvivalent Majkrosofta.

U međuvremenu, mnogi Amerikanci ne shvataju kako američka preduzeća mogu da budu birokratske noćne more jer, da budemo iskreni, ne znaju za bolje. Često u nemogućnosti da putuju iz finansijskih razloga, prihvataju bajke o crvenoj pošasti u zemljama koje nikad nisu videli. Demokrate su saučesnici u podsticanju nacionalizma koji nepotrebno otežava argumentaciju za reformu: ako obe glavne stranke stalno govore ljudima da je njihova zemlja najbolja na svetu, čemu mobilisanje za fundamentalne promene?

Kapitalističke birokratije izbezumljuju, ali u tom ludilu ima metode: delom ga pokreće strah od odgovornosti (nešto čime se demokrate nerado bave kako treba), ali pre svega nada da će frustrirani kupci na kraju prosto dići ruke i odustati od potraživanja, umesto da provedu još dva sata na telefonu slušajući automatizovanu poruku: „Vaš poziv nam je važan.“ Korporativna moć je enormno porasla poslednjih decenija, delimično zahvaljujući desničarskoj doktrini da su monopoli u redu sve dok koriste potrošačima. Birokratizacija je takođe porasla u oblastima u kojima država, vođena neoliberalnom ideologijom, pokušava da stvori konkurenciju u javnim službama – stvarajući sve veće birokratije posvećene merenju i nadzoru. Projekat Džordža Buša mlađeg za reformu obrazovanja je odličan primer.

Bajdenova administracija je makar pokušala da promeni kurs monopolske moći, pod vođstvom Line Kan, predsednice Federalne trgovinske komisije, čija je karijera započela napadom na teoriju pogrešno shvaćenu kao promonopolsku. Vlada je krenula u borbu protiv prikrivenih provizija kao što su previsoke naknade za minus na računu; u svojoj najnovijoj inicijativi „Vreme je novac“, Bela kuća se suprotstavlja predatorskim kapitalistima koji koriste birokratiju da izvuku vreme i, konačno, novac od nemoćnih kupaca koji nikada neće uspeti da „razgovaraju sa predstavnikom“. U međuvremenu, baš kao i sa naopakim rasuđivanjem o monopolima, uvaženi branioci malog čoveka, poput senatora Tima Skota iz Južne Karoline, izvode vratolomije ne bi li opravdali prikrivene provizije.

Istina, svakodnevna poniženja i frustracije u ophođenju sa birokratama iz privatnog sektora trivijalna su u poređenju sa užasima totalitarizma 20. veka. Ali nije trivijalno želeti da život učinimo bar malo pravednijim tako što ćemo smanjiti moć privatnih aktera da se ponašaju kao diktatori.

JAN-WERNER MÜLLER, The Guardian

(Peščanik, foto: Pixabay)