Izraelske vlade su se tokom 75 godina postojanja države više puta suočavale sa gubljenjem poverenja građana, a jedno od najozbiljnijih se dogodilo nakon jomkipurskog rata. Euforija nakon Šestodnevnog rata i nedostatak osećaja za realnost su tada doveli do ogromnih ljudskih i materijalnih gubitaka, a zatim do oštrog preispitivanja kredibiliteta vlade Golde Meir. Poslanica levice Šulamit Aloni je obraćajući se Knesetu ovako sažela traumu Izraelaca: „Kao majka trojice sinova, od kojih dvojica služe vojsku, ja vam ne verujem. Ne verujem u vaše govore, ne verujem u vaše rasuđivanje, u vaš mentalni kapacitet… Ne verujem vam, i ne verujem u vas.“

Trenutna politička kriza po atmosferi i intenzitetu podseća na jomkipursku krizu. Nedostatak poverenja građana u vladu, prouzrokovan nasilnim sprovođenjem pravosudnog prevrata, naveo je stotine hiljada građana da podrže demonstracije koje organizuje oko 210 nevladinih organizacija i strukovnih udruženja. Najviše interesovanja izazivaju protesti rezervista koji su zapretili da će pozvati na neposlušnost (sarvanut) i odbiti da se odazovu vojnom pozivu ako Kneset usvoji nedemokratske zakone.

Protest rezervista ima veliki publicitet u medijima zbog militantnog karaktera društva i ugleda vojske u njemu. Neki ih kritikuju, drugi upozoravaju na implikacije koje može imati njihova pobuna, ali mnogi ih podržavaju. Otkazivanje poslušnosti vojsci u Izraelu nije legitiman čin. Služenje vojnog roka je ne samo zakonska obaveza već i društvena norma, ali je u ovom slučaju napravljena iznimka. Posebno je odjeknulo pismo elitnog Foruma pilota 555 sa oko 1.700 prikupljenih potpisa. Većina pilota potiče iz privilegovanih sredina, studira na najboljim univerzitetima i angažovana je u najprofitabilnijm sektorima privrede. Oni navode da je razlog njihovog protesta nepristajanje da služe u diktaturi kakva Izrael postaje sprovođenjem pravosudnog prevrata kojim se krši dogovor o jevrejskom i demokratskom karakteru zemlje. Najavom čina neposlušnosti oni pokazuju da su svesni da vojne akcije u kojima učestvuju imaju za posledicu ratne zločine zbog kojih mogu biti zaustavljeni na inostranim aerodromima.

Strah rezervista da slabljenje pozicije vrhovnog suda može dovesti do sudskih procesa van zemlje je opravdan. Poučeni lekcijama iz prošlosti kada je već bilo pokušaja da se pokrenu privatne tužbe protiv izraelskih državnih funkcionera (slučaj ministarke spoljnih poslova Cipi Livni i načelnika generalštaba Dana Haluca zbog ratnih zločina na okupiranim teritorijama i Libanu), rezervisti ne žele da rizikuju. Izrael je tada uspeo da spreči pokretanje sudskih procesa, jer su međunarodne institucije „prepoznale da u zemlji postoji nezavisni i efikasni pravosudni sistem“ što sada više neće biti slučaj.

Postoji još jedna kategorija građana koji odbijaju da služe vojni rok, uz protivljenje okupaciji i iskazivanje solidarnosti sa palestinskim građanima. Radi se o maturantima koje čeka regrutacija, koji smatraju da će kroz služenje vojnog roka pružati legitimitet represivnom i rasističkom sistemu u kome se negiraju prava drugog naroda. Dok je neodazivanje rezervista najavljeno samo kao mogućnost, neposlušnost iz redova maturanata je bezuslovna. Oni pokazuju veliku zrelost i hrabrost, jer za odbijanje služenja vojnog roka sledi kazna zatvora.

Zanimljivo je ideološko polazište maturanata. Oni zastupaju komunističku ideologiju sa jakim antikapitalističkim stavom prema kome vojska kroz okupaciju sprečava saradnju najslabijih grupa u društvu koje čine palestinski, etiopski, ruski i mizrahi radnici. Po svojim stavovima oni su bliski arapsko-jevrejskoj partiji Hadaš. Informacije o njima mogu se naći na tviter nalogu poslanika Ofera Kasifa, koji je i sam odbio služenje na teritorijama. Kritički se odnose prema definiciji opšteg interesa koji podrazumeva finansijsko ulaganje milijardi šekela u sektor bezbednosti umesto u obrazovanje, zdravstvo i socijalnu politiku. Ukazuju na spregu između ekonomskog i vojnog ugnjetavanja: dok su stanovnici teritorija u lošem materijalnom položaju i lišeni slobode kretanja, vlasnici kapitala se bogate na njihov račun. Palestinski radnici se koriste kao jeftina radna snaga, dok su teritorije laboratorije za testiranje naoružanja. Svesni su da država kroz plansko odsustvo industrijske infrastrukture u arapskim sredinama osnažuje proletarizaciju arapskog društva i njegovu zavisnost od jevrejskih preduzetnika.

Ako se pogleda profil maturanata koji ne žele da idu u vojsku jasno je da ni oni ne dolaze sa društvene margine. Većina je učestvovala u palestinsko-izraelskim kampovima za mlade i propitivala ispravnost zvaničnog narativa kroz razgovore sa liberalnijim nastavnicima u školi. Odbor za obrazovanje u Knesetu je u julu dao zakonski predlog kojim bi se policija ovlastila da proverava nastavnike i njihove stavove koje izražavaju na časovima i društvenim mrežama kao deo bezbednosnih provera (slično praćenje je bilo primenjivano na arapske nastavnike od osnivanja države do 2009). Predlog je za sada obustavljen.

Slobodnih prostora za otvorenu diskusiju u izraelskom društvu nema puno, jer se bilo kakav sentiment prema palestinskoj prošlosti ili palestinskom cilju proglašava ozbiljnom bezbednosnom pretnjom i izdajom. Država je planski ukidala prostore za bilo kakvo razumevanje istorijske nepravde nanete palestinskim građanima i tešku realnost izbeglica. Kada je 1985. dopunjen Osnovni zakon, ustanovljen je jevrejski karakter države i normativno je utvrđen prioritet jevrejstva u odnosu na sve ostale društvene vrednosti. Jevrejski karakter države je postao nadustavna vrednost iznad svih drugih prava, čime se degradirao položaj arapske manjine.

Načelo jevrejske nadmoći je ugrađeno u sva društvena polja, a nepravde se pravdaju objašnjenjem da će (jednoga dana) i sami Palestinci uživati sva prava u sopstvenoj državi. Empatija i solidarnost kao mogućnosti se svesno potiru u vladajućem narativu. Novi primer takve prakse smo videli početkom avgusta kada je ministarstvo obrazovanja zabranilo Forumu ožalošćenih porodica koji okuplja sve koji su izgubili nekog u sukobu da sprovodi aktivnosti u školama jer je „izjednačavanje izraelskih i palestinskih porodica“ u suprotnosti sa vrednostima koje ministarstvo promoviše.

Tačan broj maturanata koji odbijaju da služe vojni rok se ne zna. Mediji ih ne pominju, a vojska ućutkuje. Za razliku od protesta pilota, neposlušnost koja dolazi iz redova maturanata nema podršku javnosti. Razlog treba tražiti u činjenici da njihov stav preispituje društveno prihvaćenu paradigmu da izraelska bezbednosna situacija zahteva prisustvo vojske na palestinskoj teritoriji. Dok piloti (i ostali rezervisti) žele da se vrate na prethodno stanje pre prevrata i izražavaju žaljenje za „lepim Izraelom“ (Israel Jafa), maturanti govore o potpunoj promeni društvenog narativa. Oni propituju neminovnost ratne atmosfere u kojoj žive izraelski građani, što se vidi kao subverzija zacementiranog stava da u Izraelu nema partnera za pregovore.

Karakteristika skoro svih dosadašnjih protesta u Izraelu (izuzimajući protest Crnih pantera 70-ih godina) je kontinuiran nedostatak političke volje za promenom zvaničnih kulturnih i obrazovnih modela. Zato je stav maturanata redak i dragoceni incident nastao uprkos društvenim i političkim okolnostima u zemlji. Kao što je rekao Juval Noa Harari u avgustovskom podkastu Gaja Rolnika „Ne nadamo se čudu, ali se oslanjamo na očekivanje da će se ono dogoditi.“

(Peščanik, foto: Pixabay)