U Fusnotama od prošle nedelje, bilo se zapitalo zašto tačno dobri ljudi rade loše stvari.

Međutim, kada su se loše stvari – na primer, genocid u Srebrenici – već bile dogodile, postavlja se i sledeće pitanje: zašto dobri ljudi uopšte opravdavaju takve loše stvari? Zašto radije negiramo, mrljavimo, femkamo se, relativizujemo, poričemo, opraštamo, štitimo i branimo, pravdamo i opravdavamo (tuđe) zlo i naopako? Umesto da se, po popularnom i evropski finansiranom NVO-receptu „suočimo sa prošlošću“, da već jednom priznamo te neke krivice i odgovornosti? Ili da se bar pogledamo u ogledalo? Koliko god ta prokleta neonka iz toaleta upadljivo otkrivala svaku našu bubuljicu, rošu, neravninu, miteser, fleku i štroku? I da onda kažemo sebi da, eto, možda nije trebalo, i da verovatno nije valjalo?

Na primer, kako to da famozna i prorežimska „Ćirilica“ komotno okupi ekipu osuđenih i optuženih ratnih zločinaca koja će u televizijskoj bljuvotini od dva i po sata nekrofilno drobiti o tome da se u Potočarima zapravo i ne sahranjuju srebreničke žrtve? Jer, kao da su žrtve sa drugih geografskih prostora nekako politički korektnije i podobnije? Ili da je sve to jedna izmišljotina i propaganda „zapadnih medija“? Da je među Bošnjacima u enklavama Srebrenica i Žepa, pre nego što su bogougodno streljani, „vladala ležerna i opuštena atmosfera“? Da nije ubijeno 8372 ljudi, već „samo“ 1200, kao da su to džakovi krompira, a ne ljudi sa prekinutim životima i sudbinama? Da su blesavi Bošnjaci verovatno ubijali sami sebe, nevešto naskakajući na misteriozne rafale metaka? Ili da su siroti prastari mitraljezi bosanskih Srba „više otkidali delove tela, nego ubijali“, jer muka je to jedna zločinačka kada se zagljavljuje oroz, a ume to i kažiprste da nažulja. A tek je bila opšta patnja oko tih prokletih autobusa po vrelom julskom danu, jer ljudska marva se znoji, pa to ti je, a erkondišna ni za lek.

Ovakvi i slični narativi uobičajeni su u Srbiji, ali i širom sveta. I nisu karakteristični samo za „Nož, žicu, Ćirilicu“, kako je ovaj morbidni performans vešto nazvao odlični bosanskohercegovački kolumnista Dragan Bursać. Postoji ozbiljna i dobro uvezana ekipa negacionista holokausta, iako većini od njih refleksno skače ruka na „Zig hajl“ kao Piteru Selersu u onom Kjubrikovom remek-delu. Turska i danas urla i bogoradi ako neko uopšte spomene genocid nad Jermenima od pre jednog stoleća, a Japanci i dalje uredno polažu cveće i vence na spomenike svojim zločincima iz Nankinga. U Hrvatskoj se bedno umanjuju (a u Srbiji prenapumpavaju) žrtve logora u Jasenovcu. U „Beleškama o nacionalizmu“ već iz maja 1945. godine, Džordž Orvel je pisao: „Nacionalista ne samo da ne osuđuje zločine koje je počinila njegova strana, nego ima izvanrednu sposobnost da za njih čak ni ne čuje. Gotovo šest godina engleski obožavaoci Hitlera uspevali su da ne čuju za postojanje Dahaua i Buhenvalda“. U tom smislu, kako je moguće da je čak i u Srbiji zabranjeno da se negira genocid u, recimo, Kongu, ali ne i onaj u Srebrenici? Dakle, iako lično nisu ni posetili Srebrenicu, a kamoli ubili ili streljali nekoga, izuzetan broj Petara Petrovića sa uplatnice će strastveno negirati, narajcano umanjivati ili bedno relativizovati zločine svojih anonimnih sunarodnika u toj istoj i dalekoj Srebrenici. Pa, i zločinci i njihovi simpatizeri u svom psihološkom ruksaku među ušima imaju spreman čitav niz taktika i strategija kako bi ove zločinačke aktivnosti opravdali kao isprovocirane, opravdane, nehotične, nenamerne, nepostojeće ili nebitne. Dakle, zašto i kako inače dobri ljudi pravdaju loše stvari?

Prvo, eufemizmi. Na ovaj način, zločin se često uokviruje u nešto manje strašno i nemoralno, i/ili se transformiše u nešto benigno, ako ne i uobičajeno i prihvatljivo. Zato je katastrofa u Potočarima bila „strašan zločin“, a ne „genocid“. Spomenuti Orvel je u eseju „Politika i engleski jezik“ (1946) brutalno raskrinkao kako države umuljavaju zločine i kriminal u birokratske fraze i neodređene eufemizme. Staljinistički progoni i democidi bile su banalne „čistke“ i „deportacije“, civilne žrtve NATO su „kolateralna šteta“, a genocidi su „humana preseljenja“ (Dobrica Ćosić) i „razmene stanovništva“, što neobaveštenoj svesti priziva nekakav turizam i brkate konduktere, a ne zločin i kriminal. Ili, eventualno i ako baš mora, tu je i sintagma „etničko čišćenje“. Koja je, uzgred, ušla u globalnu upotrebu upravo tokom i povodom jugoslovenskih ratova devedesetih, kao svojevrsni balkanski „brend“. „Čišćenje (terena)“ je, naravno, takođe mahom pozitivna aktivnost, banalno lišavanje životnog prostora od prašine, bakterija i štetočina usisivačem ili mokrom krpom, a koje bi svako domaćinstvo ili država poželeli.

Drugo, gradualizam. Ljudi lakše otklize u varvarstvo i zločin ukoliko se to klizanje odvija korak po korak. Zato su (primetimo eufemizme!) nacisti prvo „eutanazirali“ mentalno zaostale, te zatvarali i „prevaspitavali“ homoseksualce i komuniste. Jevrejima su prvo razbijali prozore po prodavnicama i preduzećima, a tek zatim ih stočnim vozovima „deportovali“ u klanice Aušvica. Ceo taj slučaj je gradualno, bebećim koracima, kulminirao u tom najvećem eufemizmu od svih – „Konačnom rešenju“. Tako i „strategijsko“ bombardovanje fabrika i mostova gradualno prelazi u bombardovanje fabrika i mostova u komšilucima, a tek zatim i u bombardovanje – tih samih komšiluka. Upravo zato se i kulminacija Mladićevog „konačnog obračunavanja“ sa „Turcima na ovim prostorima“ dogodila pred sam kraj rata u Bosni.

Treće, difuzija odgovornosti. Mi se možda sprdamo sa famoznom „nirnberškom odbranom“, prema kojoj su poslušni nacisti, eto, „samo slušali naređenja“. Ali, ona se nalazi u samoj osnovi našeg negiranja sopstvene odgovornosti ili krivice. A i mnogi je advokat u Hagu bez blama prizvao baš ovaj argument. I nije to uopšte banalno, jer genocidni krvnici i krvoloci zaista i namerno i vešto organizuju svoje vojske, ubilačke odrede i udbaške birokratije tako da se niko pojedinačno ne oseća naročito krivim i odgovornim za svoje nepočinstvo. Svaki genocidni ubica ima nekog svog dežurnog naredbodavca i nalogodavca, neko „loše društvo“ u koje je nevoljno zapao, neku odgovornost koja može da se prebaci ili pak „izgubi u prevodu“.

Četvrto, distanciranje ili udaljavanje. Osim ako nisu u pitanju zaista patološki sadisti i psihopate, većina ljudi fakat ne uživa u tome nanosi bol, patnju i zlo drugim ljudima od krvi i mesa. Onaj pilot koji je bacio atomsku bombu na Hirošimu verovatno ne bi pristao na to da lično sprži stotine hiljada ljudi nekakvim bacačem plamena. U tom smislu, organizatori genocida po službama državne bezbednosti, ali i spomenuti Petri Petrovići sa uplatnica, bili su i ostali dovoljno distancirani ili udaljeni od realnih žrtava i njihove krvi, mišića, masti i iznutrica. I sebi su mogli da dozvole jednu nepodnošljivu lakoću zločina. Čuvena je sentenca koja se pripisuje Staljinu da je „smrt jednog čoveka tragedija, a smrt miliona ljudi statistika“. Ljudi će se zaista angažovati i emotivno potresati oko patnje i spašavanja života jedne osobe sa licem i fotografijom, sa imenom i prezimenom. Ali, neće naročito oko statističkih smrti većih (a čak i manjih) anonimnih brojeva, poput više stotina ili hiljada ljudi stradalih u nekakvom Bagdadu ili Kabulu, Vukovaru ili Sarajevu. I, peto i najzad, tu su (i u Fusnotama prošle nedelje) spomenuta demonizacija i dehumanizacija. Nekako je lakše opravdavati zločine prema nekim ljudima ukoliko se oni percipiraju kao drugi i drugačiji, kao demoni i kao subhumani, tj. neverni i nekrsti, lenji i neradni, opaki i opasni, te kao zli i kao naopaki.

Dakle, eufemizmi, gradualizam, difuzija odgovornosti, distanciranje, te demonizacija i dehumanizacija, sve su to mentalni i društveni mehanizmi putem kojih sebi olakšavamo opravdavanje zločina i masakra, pa čak i genocida. Uronjeni u fotelju, sa mišem pod rukama, ili pak udobno usnuli u krevetu sa jorganom preko glave i preko savesti. Tada, posve udaljeni i distancirani, bez lične odgovornosti, uz dašak demonizacije i dehumanizacije, i sa dežurnim eufemizmima pod miškom, možemo opušteno laprdati o zaveri „zapadnih medija“, i o srebreničkim Bošnjacima koji su sami sebe streljali u jednoj posve „ležernoj i opuštenoj atmosferi“. Ljudi redovno negiraju („Sve je to velika laž i propaganda“) i umanjuju tuđu patnju („Nije to bilo baš tako strašno“), relativizuju tuđi bol („I mi smo propatili u ratu“) i uredno prebacuju odgovornost („A šta su oni nama radili?“). Sve to samo da se ne bismo suočili i sudarili sa onom groznom i prokletom jutarnjom neonskom slikom u ogledalu. Živeti u Srbiji u proteklih 20 godina znači živeti i u svojevrsnom sociološkom, istorijskom, i socijalno-psihološkom eksperimentu. Sa sledećim istraživačkim pitanjem: kako to izgleda egzistirati u društvu čije institucije aktivno negiraju ili opravdavaju zločine? I tako od predsedništva do mesnih zajednica, preko vojske, crkve, škola i medija i drugih. Neko će nekada nesumnjivo braniti doktorate o tom sociopolitičkom ludilu i nakaradi. A nama preostaje jedino da duboko uzdahnemo i zamislimo se. I da možda razumemo kognitivne i socijalne mehanizme koji dovode do toga da – i dobri ljudi pravdaju loše stvari.

(Danas)