Ne, nije pop-rok bend iz Sarajeva, već hip-hoper Zohran Kvame Mamdani iz Njujorka. Zacrvenela se Velika Jabuka, taj glavni grad Planete. Tridesetčetvorogodišnji demokratski socijalista i još musliman Mamdani „nije trebao“ da pobedi milijardere iz Njujorka na izborima za gradonačelnika, kad ono – međutim. Kao da je na izborima za gradonačelnika Beograda pobedio gej komunista romskog porekla. Kako je to moguće? Dežurni kolumnarijat je požurio da Zohranovu pobedu objasni pojednostavljenim analizama: moć društvenih mreža, viralni klipovi, energija mladih glasača, ili njegov etnički i verski identitet kao simbol multikulturnog Njujorka.

U dobu u kojem se političke kampanje mere brojem pregleda na TikToku i promućurno definisanim identitetskim narativima, Mamdani je bio savršen kandidat. Vidi ga – lepuškast i mlađi progresivac sa hipsterskom bradom, uz manjinsko poreklo i solidno prisustvo na društvenim mrežama. Međutim, insistiranje da su njega do pobede dovele isključivo onlajn platforme ili manjinskost ne samo što promašuje suštinu, već propušta ključnu političku lekciju koja glasi: Mamdanijeva pobeda je bila trijumf ideja nad marketingom. A to je golema lekcija i za našu opoziciju, i za naše studente.

Dakle, drug Zohran je pobedio zato što je ponudio ideje. Ili, još preciznije, zato što se drznuo da ponudi socijalističke ideje u gradu koji i te kako oseća društvenu nejednakost i koji je sve umorniji od kozmetičkih reformi. On nije pobedio zato što je bio najglasniji na TikToku (a bio je), niti zato što je slika i prilika progresivnih multikulturnih Njujorčana (što takođe jeste – musliman iz Ugande indijskog porekla).

Pobedio je zbog svojih jasno artikulisanih i politički koherentnih socijalističkih ideja u trenutku kada je Njujork bio spreman za takvu vrstu političke iskrenosti. Za razliku od mnogih demokratskih kandidata koji su upadljivi centristi, i koji se plaše da jasno formulišu ideološku kičmu svojih politika, Zohran je upravo to stavio u prvi plan. Nije govorio o nekoj apstraktnoj jednakosti i toleranciji, već o konkretnim redistributivnim zahtevima ili levičarskim merama: javno finansirano stanovanje, zamrzavanje kirija i smanjivanje moći privatnih stanodavaca, besplatni gradski prevoz, minimalna zarada od 30 dolara po satu (umesto dosadašnjih 16,50) uz proširenje državne brige o predškolskoj deci.

Ali, krenimo redom. Kada je krajem 2024. pokrenuo svoju kampanju za gradonačelnika, Mamdani je verovatno bio jedina osoba u gradu koja je smatrala da može da pobedi na tim izborima. U zemlji je ubrzo pobedio Donald Tramp, učvrstivši uverenje da se čitavo američko društvo i svet – pomeraju udesno. Govorilo se da je okretanje ka političkom centru jedina šansa Demokratske partije za opstanak. A šipak, jer Njujorčani šalju 34-godišnjeg demokratskog socijalistu u gradsku kuću sa mandatom da ovaj grad ponovo učini velikim, odnosno – pristupačnim za život. S tim u vezi, dogodio se i značajan pomak na levici. Njegova kampanja, usredsređena na pitanje pristupačnosti – jeftin stan, besplatan prevoz, vrtići za svu decu – nije bila retoričko obećanje, već konkretna politika.

Mamdani je jasno rekao da će finansiranje tih programa doći od dodatnog oporezivanja bogatih, umesto neoliberalnog oslonca o slobodno tržište. Takav pristup ga je učinio autentičnim glasom, jer nije zavisio od korporativnih donacija, niti je bio deo demagoške političke elite. U tome je suština, a ne u tome što je on mladi crnpurasti musliman koji je vešt sa društvenim mrežama. Naravno, društvene mreže su imale svoju ulogu, ali samo kao kanal, a ne kao uzrok pobede mu. One su poslužile kao megafon za konkretni politički sadržaj, a ne za mimove. Njegovi najšerovaniji klipovi nisu bili tupavi „TikTok izazovi“, već objašnjenja kako da gradski metro postane besplatan, kako zaštititi podstanare od iseljavanja, i kako podići kvalitet javnog obrazovanja. Ključ njegove pobede podjednako leži u kombinaciji masovnog organizovanja odozdo (grassroots) i ideološke jasnoće.

Dakle, organizacija, organizacija, organizacija – i jasni zahtevi i politika. A u tom grmu leži i zec studentske pobune i pobede u Srbiji – isti onaj zec koji je još uvek u šumi, pa pričekajmo sa ražnjem. Naime, sa više od 90.000 volontera, Mamdani je pokrenuo najveću kampanju od vrata do vrata u modernoj istoriji Njujorka. Ne na internetu, već tabanima. Mobilisao je ne samo mlade, već i radničku klasu i tradicionalne demokrate koje su razočarane establišmentom. I, to nije bila samo kampanja o „komunalnim problemima“, već politički projekat sa ambicioznim planovima koji se direktno suprotstavljaju ultrabogatašima i nejednakosti. U dobu kada je Njujork postao laboratorija investitorskog i neoliberalnog urbanizma, pa rast nebodera ne prati rast pristupačnih stanova, dok su razni „kreativni distrikti“ tik do kvartova u raspadanju (zvuči poznato?) – ideološka jasnoća je postala prednost, a ne rizik.

I zato pobedu ovog američkog socijaliste ne treba banalizovati, niti je svoditi na demografiju jerbo „mladi glasaju za socijaliste“, „manjinske zajednice žele svoje predstavnike“, „društvene mreže guraju radikalne ideje“ i tome slično. Svi ovi faktori su bili prisutni kod druga Zohrana, ali nisu bili presudni. Njegova kampanja je privukla pažnju onih koji su decenijama bili politički apatični jer se nisu pronalazili u politici centrističkog konsenzusa. Mobilisao je radnike javnih službi, mladu generaciju opterećenu dugovima za studiranje, porodice koje su svakog meseca u strahu od izvršitelja i iseljenja, i one koji su shvatili da se gradom upravlja u interesu investitora – kao investicionim fondom, a ne odistinskom urbanom zajednicom.

Pokazalo se i da ideologija nije stvar prošlosti, te da je ponovo postala merilo političkog poverenja. I da birači umeju da prepoznaju kada neko iskreno ponudi političku viziju, a ne samo marketing i brend. U vreme kada se političke kampanje često svode na isprazne slogane i bezbedne poruke političkog centra, Zohran jeste predstavljao anomaliju. I uporno, dosledno i disciplinovano je ponavljao svoje politike: jeftini „državni“ stanovi, gradska svojina, kontrola kirija, progresivno oporezivanje. Umesto rasprostanjenog cinizma, glasači su poverovali da ovaj socijalista misli ozbiljno. U tome je ceo kunst. Identitet je uvek prisutan u gradu kao što je Njujork, ali ovaj put nije bio centralni politički resurs. Mamdani nije vodio kampanju kao predstavnik jedne etničke zajednice, već kao jedne – društvene klase. I to klase koja je predugo bez glasa: radnika na ivici egzistencije, porodica pritisnutih previsokom kirijom, mladih koji sanjaju život van prekarijata. U tom fantastičnom gradu u kojem se moć tradicionalno kupuje, ideje još uvek mogu da je osvoje. Njegova pobeda nije trijumf identiteta, ni trijumf algoritama, već trijumf politike u najčistijem smislu te reči.

Mamdanijeva pobeda zato ima i (inter)nacionalni značaj. Uostalom, Menhetn nije Mali Mokri Lug. A korporacije, politički establišment, investitori i ostale građevinske mafije verovatno će pružiti otpor. Zato je vreme za kolektivno organizovanje, a leva baza američke opozicije mora ostati aktivna, uz sindikate i masovne proteste. I pritiskati grad ka reformama stanovanja, javnih usluga i oporezivanja bogataša.

U doba raspojasanog desničarenja pod narandžastom perikom Trampa, Mamdani pruža alternativu koja nije samo protiv Trampa već protiv samog elitističkog modela vlasti. I šalje signal da agenda demokratskog socijalizma ima stvarni legitimitet i da može mobilisati veliku bazu ljudi, ne samo levičarskih idealista, već i radnika, mladih i razočaranih tradicionalnih glasača. Sve one „prezrene na svetu“ i „sužnje koje mori glad“ koji, neverovatno, čine ključnu bazu glasača i Srpske napredne stranke ili Aleksandra Vučića. Upravo zato, Zohranova pobeda predstavlja toliku lekciju i za naše gradove i našu Republiku. Pa onda, umesto populističkog približavanja desnici od strane dela studentskog pokreta – da pokušamo sa levicom, hm?

(Danas)