Znamo li ko su bili Mihajlo Pupin i Milutin Milanković? Da, bili su univerzitetski profesori. Pupin na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku (40 godina), a Milanković na Univerzitetu u Beogradu (46 godina). A po čemu ih pamtimo? Po tome što su bili izuzetni – naučnici, a ne po njihovom nastavnom radu.

Možda su bili i sjajni predavači i vrhunski pedagozi, a možda i nisu, ko zna? Kada ljudi zamišljaju naučnika, oni u glavama i dalje imaju sliku iz doba renesanse. Jednog čovu koji u svojoj radionici nešto mućka, prčka ili bulji kroz teleskop, otkrivajući tajne univerzuma iz hobija ili čiste radoznalosti. A kada zamišljaju univerzitetskog profesora, misle na cvikeraša i bradonju (naravno, muškarca) u kariranom sakou od tvida i zakrpama na laktovima dok nešto priča, mlati rukama i škraba kredom po tabli u amfiteatru punom studenata. I koji, za izdašnu platu, održi 3-4 takva predavanja nedeljno, a ostatak vremena šeta po parku sa rukama na leđima i uzdignutog nosa.

A ništa nije dalje od istine. Još od Pupina i Milankovića, „naučnik“ i „profesor“ su – jedno. U savremenom dobu, najveći deo naučnika su istovremeno i profesori univerziteta (tek manji udeo naučnika radi po naučnim institutima gde se ne odvija nastava). Isto je i sa vrhunskim naučnicima našeg porekla danas, kao što su npr. Gordana Vunjak Novaković koja je vodeća svetska naučnica u oblasti inženjerstva humanih tkiva i koja je – profesorka na (takođe) Univerzitetu Kolumbija. Ili, neurolog Berislav V. Zloković, vodeći svetski naučnik u istraživanju Alchajmerove bolesti i koji je – profesor na Univerzitetu Južna Karolina. Zatim, Miroslav Krstić, istaknuti naučnik u oblasti mehaničkog inženjerstva i dinamičkih sistema upravljanja – profesor na Univerzitetu Kalifornija u San Dijegu. Pa Jelena Vučković, naučnica koja se bavi izvesnom nano-fotonikom i kvantnom fotonikom – profesorka elektrotehnike na Univerzitetu Stanford itd.

Za neupućene i one sa jeftinijim diplomama – univerzitet je podjednako i obrazovna i naučno-istraživačka institucija. Upravo zato je, formalno, odnos nastave i naučno-istraživačkog rada na univerzitetu donedavno bio 50:50. U stvarnosti, većina profesora univerziteta mnogo veći udeo svog radnog (pa i „slobodnog“ vremena) provodi u naučno-istraživačkom (i tome pratećem) radu. A danas je manji deo i samog naučno-istraživačkog rada onaj po laboratorijama, opservatorijama, prašumama, te arheološkim nalazištima, istorijskim arhivima ili bibliotekama, a veći deo čini pisanje aplikacija (srpskohrvatski: moljakanje za pare) za naučne projekte uz hrpetinu potonje birokratije i beskrajnih sastanaka. Dakle, osim nastave, ispita i konsultacija sa studentima, profesori rade i sledeće: čitaju knjige i naučne radove, pišu i mukotrpno objavljuju naučne radove, knjige i udžbenike, sprovode istraživanja i terenske radove, učestvuju na naučnim konferencijama, programima razmene i komisijama za izbor nastavnika, mentorišu završne radove, recenziraju radove i knjige, uređuju naučne časopise i zbornike, održavaju sednice katedri i veća fakulteta, pišu bezbrojne izveštaje, i što sve neretko traje mnogo duže od 40 plaćenih radnih sati nedeljno. Pa i danas, u nesmanjenom obimu. Drugim rečima, stereotipni „profa“ koji održi par predavanja (a asistent mu održi ispite) i ne radi ništa više od toga, je davno prošlo vreme. I postoji samo u umovima onih koji se nisu ni očešali o fakultet.

Međutim, u Srbiji 2025. ili Srbiji 2.0, zloglasnom uredbom ili obznanom Vlade u ostavci, propisano je da se univerzitetski profesori imaju baviti naukom samo pet sati nedeljno (od 40-satne radne nedelje). Dakle, jedan sat dnevno, samo radnim danima. Jer tako i toliko će biti plaćen njihov naučni rad. Ostatak radnog vremena ili nedelje (čak 35 sati) imaju provesti u nastavi. Cinici bi rekli da se univerzitetski profesori ovako svode na srednjoškolske profesore, ali i to nije istina – srednjoškolska norma je 20 časova (ili 15 sati) nedeljno, dakle, niža je od planirane norme za mrske profane sa faksa. A bez golemog naučnog rada nemoguće je napredovati u karijeri profesora fakulteta. Da li bi novi mandatar i univerzitetski profesor Đuro Macut napisao svojih 140 naučnih radova da je na njima radio jedan sat dnevno? Zamislimo Pupina ili Milankovića kako se naukom bave jedan sat dnevno, a ostalih sedam sati provode u učionici, predajući Osnove elektrotehnike ili Primenjenu matematiku brucošima? A to je ono što je vlast namenila profesorima državnih univerziteta.

Ovako se ubija nauka u Srbiji. Dođavola, zašto bi to neko radio? Krajnje jednostavno – da bi profesore univerziteta ostavio bez plate. I kaznio, disciplinovao i ponizio. Ne radi se samo o novcu, već o dodatnom vidu pritiska, represije, ucene, odmazde, slamanja otpora i kičme. I proizvodnji razdora između profesora, i između profesora i studenata. O zavađanju da bi se vladalo jer univerzitet jeste zajednica studenata i profesora još od svojih srednjovekovnih korena (1088. godine ili 300 godina pre Kosovske bitke). A još jednom, izvođenje nastave i ispita je samo deo posla koji obavljaju profesori na univerzitetu, od Bolonje i Oksforda, preko Beograda i Novog Sada, do Harvarda i Stanforda. Ali i onaj deo koji je laicima najvidljiviji, i vlastima najmerljiviji, a koji se trenutno ne obavlja zbog blokade fakulteta. I u tome je ceo kunst. Nakon zvučnotopnog udara na građane na golemom protestu 15. marta, usledio je udar na novčanike prosvete Srbije. Ironično, upravo univerzitetski profesori (Cvijić, Milanković i Jovanović) nalaze se na novčanicama od 500, 2000 i 5000 dinara – koje se danas uskraćuju univerzitetskim profesorima u Srbiji. I, gde se dede „ispunjeni“ četvrti studentski zahtev o uvećanju sredstava za univerzitet? Ali, krenimo redom.

Počelo je – krompirom. U još jednom razgovoru na Pinku, predsednik ili nenadležna institucija je obznanila da „profesori na fakultetima koji ništa ne rade, osim što učestvuju na blokadama“ neće dobiti platu, odnosno „dobiće krompir“ (što, valjda, znači „šipak“). Verovatno i lično uvređen jer niko sa univerziteta sa njim nije želeo da priča. I dodao da je „u milionima domova sada nastupila radost“ jerbo – nek profesoru crkne krava. Ružičasto rečeno – učinjeno. Fakulteti su iz nadležnog ministarstva prvo dobili gomilu dopisa sa pitanjem o tome da li se na istima održava nastava, kao da se živelo ispod kamena četiri meseca. A pošto se fakat ne održava, jer postoje te neke blokade kao čin legitimne građanske neposlušnosti (možda smo čuli za to?), plata za nastavu jednostavno nije isplaćena. Najzad, da bi sve imalo nekakvo „pravno“ pokriće ili smokvin list, Vlada u ostavci donela je famoznu „Uredbu o izmeni Uredbe o normativima uslova rada univerziteta“ koja je „napumpala“ nastavni rad (koji se ne obavlja), a dramatično smanjila naučno-istraživački rad (koji se obavlja). Ne postoje „Studenti 2.0“, ali zato postoji „Šešeljev“ Zakon o univerzitetu 2.0. Otkaze, hapšenja i pendreke još čekamo.

Dakle, nauka u Srbiji je praktično ukinuta da bi se ispunila (samo)volja jednog čoveka sa Pinka. A to je da oko 22.000 profesora i asistenata neustavno i nezakonito ostavi bez primanja ili sredstava za život. Jer ih vidi kao organizovanu pretnju sa znanjem i integritetom. Šta nije jasno? Ovom sociologu, kolumnisti i univerzitetskom profesoru je kao drugi deo zarade za februar (sada je april) isplaćeno 7.026 dinara. Toliko je isplaćeno i njegovoj supruzi, takođe profesorki univerziteta. I naravno, razdori, zavade i mrsomuđenja po radnim kolektivima su počeli – recept je prepisan iz osnovnih i srednjih škola, čiji su radnici već bili ostali bez primanja i prepušteni samima sebi. Iako na blokiranim fakultetima tačno ništa ne zavisi od samih profesora: i kada bi svi želeli da nastava počne sutra i bez ispunjenih studentskih zahteva – nemaju kome, kako i nemaju gde da je drže. Zato je u pitanju i izliv čiste taštine, gole osvete i providnog besa. I onda, udri krompirom na jaja ili pak muda. Pa i po cenu čitave srpske nauke i visokog obrazovanja usput.

(Danas/foto: Autonomija)